Moja priča o dojenju – moje sisavče

 

Pred moj porođaj, knjige o trudnoći u našoj kući bile su išarane drečavim markerima i s „ušima“ na bitnim stranicama, da slučajno ne propustim neku važnu informaciju. Dakle, strašno. Svi su me zezali, a sestra je rekla da sam potpuno blesava što na to gubim energiju. „Ništa od toga ti nije potrebno, sve ćeš da znaš instinktivno, pokazaće ti patronažna ili ćeš da pitaš nekog kad ti bude trebalo. Čitaj o samo jednoj stvari - dojenju.  Imaćeš gotovu, toplu flašicu, u svakom trenutku, na svakom mestu, a samo to ti treba.“E, takav mi je savet bio potreban, a ne „štekaj san“ i „život vam nikada više neće biti isti“.

 

Pročitajte još priča koje učestvuju u konkursu:
Milanova i moja priča >>>
Borba iz koje sam izašla kao pobednica >>>
Bol, stid i upornost su se isplatili >>>
Veličina grudi nema veze sa količinom mleka >>>
Rešila sam da budem uporna >>>
Priča jedne mamice >>>
Naš trenutak >>>
Ljubav je jača od bola >>>
Dojenje i nova trudnoća >>>

Dojenje - Moj najveći uspeh >>>
Dojenje - prva NAŠA priča >>>
Moja priča o dojenju >>>
Nešto najdivnije na svetu >>>
Zadovoljne smo i beba i ja >>>
Dojila sam prva tri meseca >>>
Nema mleka >>>
Imala sam veliku želju da dojim bebu >>>
Neprocenjiva bliskost >>>
Borba sa sobom i okolinom o dojenju >>>
Dojenje sa kolena na koleno >>>
Majčino mleko je belo zlato >>>
Priča o Vuku, Maši i dojenju >>>
Težak zadatak, ali divan osećaj >>>
Priča o dojenju: Moj princ i ja >>>
Bila sam odlučna da ću dojiti svoje ćerke >>>
Dojenje je najbolji početak za bebu >>>
Dojenje je najlepša stvar na svetu >>>

Naoružajte se dobrom voljom i strpljenjem! >>>

Teško jeste, ali ne odustajte >>>

Budite strpljive i uporne >>>

U svim tekstovima o dojenju, stalno se pojavljivao isti savet - mama, čim prvi put vidi bebu, treba da je stavi na grudi. Nakon poljupca na porođaju, sledeći put smo se sreli tek sutradan jer sam se porodila carskim rezom. Sestra ga je donela na par minuta. Eto prilike. Mališa je odmah pokušao da vuče, borio se i tada sam bila najponosnija mama. Moj heroj.

 

Sutra je došao da ostane, bili smo po celi dan zajedno i, u stvari, tek tada kreće naša priča o dojenju. Al’ smo bili uporni. Odmah se videlo kakav smo tim. Iako rezultati i nisu bili baš neki. Činilo mi se da se jadničak brzo umara, da više žvaće bradavice nego što vuče, krenule su sitne ragadice (koje bole podjednako kao i krupne) a ja apsolutno nisam imala pojma jel’ to dete jelo ili ne. Pitanja su se gomilala.

 

Svi u bolnici u kojoj sam se porodila - sestre, lekari, servirke - svi su bili divni. Stalno sam se pitala odakle im toliko strpljenja i volje, pored milion žena (koje nisu baš sve saradljive, da se razumemo). Samo je ona koja je meni bila najpotrebnija - sestra koja je bila zadužena za to da obiđe sve porodilje i odgovori na njihova pitanja o dojenju - bila, u najmanju ruku, nezainteresovana. Za sve vreme mog boravka u bolnici, pojavila se jednom. Navirila je na vratima, i pod izgovorom da negde žuri (A gde tačno?), pitala da li nas nešto interesuje. Dozvolila je da svaka pita po jedno pitanje (?!?). Jedno je bilo da li dojenje mora da boli. „E pa, devojke, spremite se, da, boli, od početka do kraja“. Grrrrrrr. Iako bez ikakvog iskustva, znala sam da to jednostavno nije istina. I bila sam besna što neko sebi daje za pravo da tako smelo odgovara na tako važno pitanje. I, naravno, po ko zna koji put me zapanjilo koliko ljudi u našoj zemlji nemaju osećaj odgovornosti prema onome što rade. Čist bezobrazluk. 

 

Jeste, tada je bolelo, nije da nije. Odmah sam krenula da mažem lanolin, koji je delimično pomagao (kasnije se ispostavilo da mali izbirljivac neće da sisa čak iako ga operem, jednostavno totalni bojkot). Moje „cimerke“ i ja tešile smo jedna drugu da ćemo po izlasku iz bolnice nabaviti silikonske bradavice i rešiti problem. (Nabavih ih ja, ali avaj - ili ja nisam umela da ih koristim ili nešto drugo, tek meni su bile potpuno beskorisne – spadale su, mališa nije umeo da vuče preko njih, više su odmagale nego što su pomagale...)

 

Takođe, pored toga što se stvaranje mleka ne inicira prirodnim putem jer porođaj nije prirodni, postojala je dodatna otežavajuća okolnost - ženama koje su se porodile carskom rezom nije bila dostupna nikakva hrana. Malo je reći sam posle dva dana na vodi i 3 dana na supi umirala od gladi. Od čega da se stvori? 

Još jedan izazov u bolnici bila je stalno dostupna dohrana beba. Sestre su na svaka 3 sata obilazile bebe i, ukoliko se majka slaže, bebi iskusno davale mleko na kašičicu. Napočetku naravno ne možemo da znamo da li je naša beba gladna, ali vodeći se time da je krenuo da sisa, a da su nam u školi roditeljstva rekli da je bebin želudac tako mali da im je koliko god malo da sisaju i to dovoljno, rekoh sebi da ću pokušati bez dohrane. Počela sam da dojim bebu u tom ritmu, pola sata pre nego što bi sestra prošla, dojila sam ga.

 

Dogovor je bio da ga ja dojim, a da mu sestra ponudi mleko pa ćemo videti koliko je gladan. U početku bi popio dosta kašičica (nekada bi posle toga bljuckao, nekada ne), ali se broj kašičica smanjivao i mojoj sreći nije bilo kraja. Na kraju je dobijao dohranu otprilike dvaput dnevno. Ono što sam primetila je da se ogroman broj majki oslonio na sestre sa dohranom. Da ne bi imale obavezu da se noću bude, kada bi sestra došla, one bi samo zamolile da nahrane bebu a one bi se okrenule i nastavile da spavaju. Hmm. Svako ima prava na izbor, ali to nije bio moj izbor. Ne bih da iko pomisli da nemam razumevanja za žene koje su tek imale carski rez, i sama sam prošla kroz to, jeste, boli, potreban je veliki napor i za sitnije pokrete, ali šta nas onda tek čeka kod kuće? S obzirom na to da sam videla majke koje su odbijale i da ustanu iz kreveta i počnu da se kreću kako bi što pre stale na noge, smatrala sam situaciju sa odbijanjem dojenja čistom razmaženošću.U svakom slučaju, bolje je malo se pomučiti na početku, pa uživati kasnije.

 

Čini mi se da je, nakon velike upornosti, naš početak je bio uspešan.U prvih mesec dana, moje sisavče je dobilo dohranu 10-ak puta, kada nisam bila sigurna da li plače jer je gladno. Nakon toga, sve do 8. meseca kada sam prestala da mu pravim pirinčane kašice s mojim mlekom već sa kravljim, pio je isključivo moje mleko. I ja sam prezadovoljna.Ipak, moram da naglasim da nikada nije sve tako idilično i da svaka situacija ima svoje prednosti i mane.

 

Ono što sam ja primetila, mada ne mora da znači, to je da bebe koje sisaju lošije spavaju i kasnije uspostavljaju ritam dužeg spavanja. Majčino mleko se brže vari, samim tim bebe brže ogladne. Takođe, dok sisaju, bebe se navikavaju i na toplinu i utehu koju im sisanje pruža, tako nekada to traže i kada nisu gladne. Majka vrlo lako može da upadne u zamku čestog dojenja noću samo kako bi umirila malog zvrka. Takođe, vrlo često se uspavljuju dok sisaju, tako da navikavanje na to da se uspavljuju same kada dojenja više nema, bilo u toku dana ili uveče, ide malo teže.

 

Još, mame koje ne doje ili ne doje bebu za svaki njen obrok, imaju veću slobodu kretanja, da tako kažem. Moram da priznam da mi nije uvek bilo svejedno što sam, kada bih izašla popodne s drugaricama, ja bila jedina koja je morala da se vraća do 8, jer moja beba mora da sisa, dok su muževi mojih drugarica sami kupali, hranili i uspavljivali bebe u tim retkim prilikama za opuštanje.

 

I, naravno, bilo je trenutaka kada su me grudi užasno bolele. U prvih mesec dana, u jednom trenutku su mi se stvorile grudvice u grudima i bila sam prinuđena da pozovem patronažnu sestru kako bi me izmasirala. To je bila najbolnija masaža u mom životu, kada su suze same išle. Međutim, kako je majka priroda sve stvorila, otkrila sam savršeni prirodni lek – kupus. Kad god bih osetila da grudi kreću da budu previše teške, kada bih osetila koju grudvicu i sl, napunila bih grudnjak izlomljenim listovima kupusa. Nekada bih tako nosila par sati, nekada bih celog dana ili noći menjala obloge od kupusa, ali najvažnije je da mi je pomoglo uvek, apsolutno uvek. Danas se kunem u kupus kada je dojenje u pitanju.

 

I još jedna manja neprijatnost sa kojom sam se susrela je stalno curenje mleka. Naročito noću. Jedanaest meseci (da, da, dobro ste pročitali) nakon porođaja konstantno sam nosila grudnjake sa tupferima. Danju i noću. S obzirom na cenu tupfera, rešenje je bilo u pamučnim koji se mogu naručiti na istom mestu gde i pamučne pelene.

 

I pored svih ovih „nedostataka“ sebe smatram vrlo srećnom mamom jer sam imala mogućnost da dojim, a svog dečaka zadovoljnom bebom. Drago mi je što smo imali priliku da uz dojenje doživimo različite brze avanture, pa sam ga tako dojila u kolima, tržnom centru, kod lekara, bez ikakvih problema, i što je najlepše, bez da išta nosim sa sobom, grejem, merim, mućkam, perem i sl.

 

Moj dečkić sada ima 11 meseci i ukinuli smo dnevne podoje, ostali su samo onaj pred spavanje i oko 5 ujutru, nakon čega spava još 2 sata. Pridružiće nam se još jedna beba pa smo u procesu potpunog ukidanja dojenja. Iskreno, ne znam kome je bilo slađe ovo iskustvo, pa mi se čini da će prekid mami teže pasti 

 

Ana Kulić


Ova priča je deo konkursa Moja priča o dojenju. 
Saznajte više o konkursu i nagradama >>>

Napomena: Rubrika MOJA PRIČA predstavlja mesto za iznošenje ličnih iskustava roditelja i nijednog trenutka ne predstavlja zvaničan stav Bebac.com portala.
Objavi ovaj tekst na 
Ostavite komentar
Svaka cast, lepa prica, i ja se slazem da je vecina izgovora da se beba ne doji cista razmazenost!
Drage mame mozete svoje bebe da dojite koliko same odlucite bez predrasuda da ce te kasnije teze odbiti bebu od dojenja,ja sam svoju bebu doila do godinu i dva meseca i odvikla sam je za samo dva dana uz pomoc sirceta, namazite svoje grudi sircetom i beba ce sama da odbije sisu ali u svakom... Čitaj dalje
Svi komentari 2


Uz ove korisne savete lako ćete svoju postojeću garderobu pretvoriti u trudničku... »
O ovim fotografijama priča ceo svet. Pogledajte zašto! »
Da li ste znali da bebe u još u stomaku osećaju ukus hrane koju majka jede. »
Kada i kako je najbolje uvesti namirnice kako bi se sprečile alergije? »