Bila mi je to prva trudnoća. Od početka je ultrazvuk pokazivao kašnjenje u razvoju bebe od dve nedelje. Pa dobro, možda je termin loše utvrđen. Prolazile su nedelje, ja na stresnom poslu do 3 nedelje pre porođaja. Pritisak i negodovanje roditelja od početka jer nisu bili zadovoljni mojim izborom bračnog partnera a ni činjenicom da sam ostala u drugom stanju.

Pročitajte još priča koje učestvuju u konkursu:
Borba sa sobom i okolinom o dojenju >>>
Dojenje sa kolena na koleno >>>
Majčino mleko je belo zlato >>>
Priča o Vuku, Maši i dojenju >>>
Težak zadatak, ali divan osećaj >>>
Priča o dojenju: Moj princ i ja >>>
Bila sam odlučna da ću dojiti svoje ćerke >>>
Dojenje je najbolji početak za bebu >>>
Dojenje je najlepša stvar na svetu >>>

Naoružajte se dobrom voljom i strpljenjem! >>>

Teško jeste, ali ne odustajte >>>

Budite strpljive i uporne >>>

Povezanost majke i bebe je najvažnija >>>

Zabrinjavajući ultrazvuk u to vreme, koji pokazuje sve veće odstupanje u razvoju. Hospitalizovana sam. Svakodnevno praćenje i neka merenja. Neki u bolnici su čak i mislili da sa detetom stvarno nešto krupno nije u redu. Većini žena je kolostrum krenuo pre porođaja, kod mene ništa. Sada je već postojao zastoj u razvoju 4 nedelje, i bilo je pitanje koji termin izabrati za indukovanje porođaja, jer je beba nečim ugrožena i ne sme da čeka.

Konačno je došao i taj dan. Posle indukcije i četiri i po sata, rodila se naša devojčica. Zdrava, prava, bez ikakvih mana, hvala Bogu, jedino je bila manje težine i dužine. Zbog povećanih leukocita i vrednosti CRP-a, provela je 15 dana u dečijem bloku, a ne kod mene. Stalno su joj menjali terapiju, koja nikako nije davala rezultate.

Nisam mogla da je dojim, bila je i u inkubatoru. Izmlazala sam se. Bilo je baš minimalno mleka koje je počelo da curka tek petog dana nakon porođaja. Bradavica nigde nema, upotreba pumpice mi je stvarala jake bolove. Pokušala sam i da dojim bebu dva dana, dok mi od povlačenja nije stvorila ranice na bradavicama.

Vraćena je ponovo u dečiji blok, jer je situacija sa nalazima bila alarmantna, a nakon toga su nas prebacili u dečiju kliniku. Tamo su joj davali jake antibiotike u cilju smirivanja neke infekcije u organizmu, čije se mesto nije moglo utvrditi. Puštene smo kući nakon 20 dana sedenja u bolnici.

Bebu sam morala da hranim adaptiranim mlekom i to sa formulom koja se koristi kod dece sa povećanim povraćanjem, što je bio naš slučaj. Vodila sam računa o ishrani u cilju povećanja količine mleka, ali moje dojke su joj služile jedino kao uteha kad se mnogo zaplače i ima grčeve. Bilo je jedva 20 ml mleka po izmlazanju. Konačno je i prestalo da curi oko 40-og dana.

Sada se hrani samo adaptiranim mlekom. Napreduje lepo, i jedna je mala, vesela beba.