Drage mame, podeliću sa vama dva potpuno različita iskustva sa dojenjem. Imam dva anđela (jednog od 4 godine i drugog od 7 meseci) i dve priče o neuspešnom i uspešnom dojenju.

Pročitajte još priča koje učestvuju u konkursu:
Borba sa sobom i okolinom o dojenju >>>
Dojenje sa kolena na koleno >>>
Majčino mleko je belo zlato >>>
Priča o Vuku, Maši i dojenju >>>
Težak zadatak, ali divan osećaj >>>
Priča o dojenju: Moj princ i ja >>>
Bila sam odlučna da ću dojiti svoje ćerke >>>
Dojenje je najbolji početak za bebu >>>
Dojenje je najlepša stvar na svetu >>>

Naoružajte se dobrom voljom i strpljenjem! >>>

Teško jeste, ali ne odustajte >>>

Budite strpljive i uporne >>>

Povezanost majke i bebe je najvažnija >>>

Želela sam da bude danonoćno pored mene, i sva sreća pa u porodilištu Narodni Front postoji program baby frendly i posle par sati doveli su mi moju mrvicu. Znala sam da prepovijem bebu, ali ono što sledi je nepoznanica za mene - dojenje.

Sestra mi pokazuje pravilan položaj i ja sva ponosna stavljam ga na dojku, međutim, osećam bol, grčim se, neprijatno mi je. Nisam znala da li me više bole bradavice ili skupljanje materice pri svakom gutljaju. Jedva sam čekala da dođe sestra na svaka 3 sata i da mu dohranu, sama pomisao da ga stavim da sisa mi je bila bolna. Bilo mi je bitno samo da nije gladan. Žena koja je ležala pored mene u sobi, inače drugorotka me je savetovala da ga stavljam na dojku što češće i da mu nipošto ne dajem dohranu da bih uspostavila normalnu laktaciju, ali ne, ja je nisam slušala, iz straha da on vuče na prazno, da mleka nema a i zbog bola.

Kada smo došli kući ista priča, bolovi su bili konstantni, mazala sam lanolin mast, kupila veštačke bradavice ali nije išlo..na kraju sam kupila Avent pumpicu i izmazala se na svaka 2 sata i davala bebi..smatrala sam da mu ni to nije dovoljno pa sam mu uvela i Humana adaprirano mleko, samim tim je mog mleka bilo sve manje dok sa mesec i po dana nije sasvim nestalo. Gubila sam jedan po jedan podoj i menjala ga dohranom i kraj!

Uroš je lepo napredovao, ali je često bio bolestan, sa 9 meseci je imao prvu opstrukciju, sa godinu i po početak upale pluća, inhalacije do treće godine na svakih mesec-dva. Sve to danas pripisujem imunitetu koji nije dobio iz mleka.

Drugo dete. Filip se rodio u decembru prošle godine. Opet sreća najveća, postala sam ponosna mama još jednog dečaka. Straha nije bilo ovog puta, sve sam već prošla i znala sam šta me čeka, bilo mi je bitno da je zdrav, a sve ostalo je na meni.

U sobi nas je ponovo bilo 3, jedna prvorotka i nas dve drugorotke. Pijem vodu, mleko, sok, nalivam se od prvog trenutka da ne napravim grešku od ranije. Gledam ženu pored mene kojoj je to bila takođe druga beba koja ne pije ništa, niko joj nije došao u posetu, nema ni flašicu za vodu i žao mi. Podelim sa njom tečnost koju imam, ona se usteže, sramota je i najzad uze flašicu rose...Elem, prvog trenutka sa Filipom bila sam ostvarena..kada sam videla da je uspeo da povuče prvi put bila sam presrećna..Trudili smo se baš, nisam mu davala dohranu, davala sam mu siku kad god je zaplakao. Želela sam, mnogo sam želela da dojim. Mazili smo se neprestano i to je bio neverovatan osećaj. Kada smo došli kući pila sam vodu, mleko, sok od jabuke, jela tople čorbice, ma sve što mi je iko predložio i rekao da je dobro ja sam pila. 

Čak sam sebi sama pravila mešavinu trava (matičnjak, komorač, anis i kim) koja se sadrži u Hipovom čaju za dojilje i to jela. Lepo to sebi sameljem u blenderu i 2-3 kašike bukvalno pojedem, zalijem vodom i super..Tad mi je padala ona žena iz porodilišta na pamet..Bože, da li ona ima išta da jede i pije, kako je imala mleka još u porodilištu, a bukvalno nije ništa pila..shvatila sam da sve dolazi iz glave..ona nije razmišljala o mogućnosti da nema mleka, zašto ga ne bi imala..Tako sam rešila da i ja pozitivno razmišljam, stalno sam ponavljala sebi da imam i da mogu,moram!

Bilo mi je naporno u nekim trenucima, dešavalo se da siki na svakih sat vremena, ali sam govorila sebi da imam sve vreme ovog sveta i da cemo naučiti, da je to samo skok u razvoju i da se mora regulisati.

Sad, posle 7 meseci mogu da kažem da sam uspela, mleka imam dovoljno, veza između nas je posebna, ta bliskost, taj osećaj da nekome daš život, da mu daješ imunitet je neponovljiv. A on je tako mazan,tako voli da siki,da se mazulja,tako se raduje kada me ugleda, kao da vidi veliku porciju hrane.

Na pitanje do kada ću ga dojiti samo kažem dokle god on bude zeleo pa makar i sa stolice sikio .

Mame, svaka može i svaka ima kvalitetno mleko, što više tečnosti, voća, povrća i povrh svega želje...hipofiza je čudo 

Mogu-Moram-Nema razloga da nemam-Imam!!! Moja parola 

Srećno.

Ljubinka,Obrenovac