Zbog mog opšteg zdravstvenog stanja bebu mi u porodilištu nijesu donosili prva dva dana da je dojim, samo bi mi je po par minuta dali u naručju i to je bilo sve. Nikakv osećaj se nije kod mene rađao, a čula sam da se svijet mijenja sa dolaskom tih divnih bića. Pomišljala sam šta se to sa mnom dešava?
 

Pročitajte još priča koje učestvuju u konkursu:
Veličina grudi nema veze sa količinom mleka >>>
Rešila sam da budem uporna >>>
Priča jedne mamice >>>
Naš trenutak >>>
Ljubav je jača od bola >>>
Dojenje i nova trudnoća >>>

Dojenje - Moj najveći uspeh >>>
Dojenje - prva NAŠA priča >>>
Moja priča o dojenju >>>
Nešto najdivnije na svetu >>>
Zadovoljne smo i beba i ja >>>
Dojila sam prva tri meseca >>>
Nema mleka >>>
Imala sam veliku želju da dojim bebu >>>
Neprocenjiva bliskost >>>
Borba sa sobom i okolinom o dojenju >>>
Dojenje sa kolena na koleno >>>
Majčino mleko je belo zlato >>>
Priča o Vuku, Maši i dojenju >>>
Težak zadatak, ali divan osećaj >>>
Priča o dojenju: Moj princ i ja >>>
Bila sam odlučna da ću dojiti svoje ćerke >>>
Dojenje je najbolji početak za bebu >>>
Dojenje je najlepša stvar na svetu >>>

Naoružajte se dobrom voljom i strpljenjem! >>>

Teško jeste, ali ne odustajte >>>

Budite strpljive i uporne >>>

Jel moguće da ja to dete ne volim? Šta se dešava? Milion istih pitanja, a nema odgovora. Nije bilo odgovora sve do jednog ZLATNOG TRENUTKA.

Donose mi bebu i kažu, imaš dosta mleka, hajde probaj da je podojiš. Pitala sam se kako ću, ali institnktivno uzimam bebu, nameštam je onako kako me uče i primičem k sebi, na levu dojku pošto mi je bradavica bila kao malo veća.

Ona (beba) je sićušna svega 2900gr, mrvica, a bori se da priuzme i da sisa. Uspjela je nekako po prvi put da zauzme ono što je njeno i osjetila sam da je povukla. U tom trenutku svi moji bolovi su prestali. U meni se rodilo neko novo ja, kao da niko na svetu više ne postoji, samo ja i ta sicušna duša u mom naručju.

Taj neopisivi osećaj mi je i kasnije davao snagu da izdržim, pošto sam imala problem sa malim bradavicama, bolne grudi, pucanje bradavica, krvarenje, upale, temperatura, sve sam to prebrodila samo zahvaljujući tom osećaju koji me je vezao za moju ćerku, kao i svest o tome koliko je važno majčino mleko za bebu.

Istina, bilo je dana kad sam pomišljala ma ostaviću dojenje, nisam jedina koja bi dete prihranjivala svim tim silnim mlečnim formulama sa apoteke, a onda pogledam sliku kad se tek rodila mršavo, malo sitno, a za 10 dana dojenja ona 300gr dobije na kilaži, pa još pomisao na to da je sve to zdravo prirodno, nije kako bi narod rekao ,,napumpano''. 

Tada budem ponosna na sebe i na taj dar od Boga da svojim životom daješ život drugom biću.  Tada bih odbacila sve te ideje o prihrani i nastavila da se borim sa bolnim grudima. Ali ni ti bilovi nisu večno trajali, 15-20 dana i sa tim  se završava, a ja za uzvrat sam dobila zdravo dete, napredno, mesečno je do 4og mjeseca dobijala po 1kg.

Izdvojila bih jedan trenutak kad sam htela da odustanem od dojenja. Bilo je to još prije nego smo izašle iz porodilišta. Dojenje mi se činilo sve teže i teže, a beba je samo plakala tog dana, jer je bila gladna. Rešila sam da pođem do sestara da je pihrane. Pozvala sam jednu od njih i rekla joj: ,,Beba mi je gladna, možete li je malo dohraniti?'' Zgledala me je i kazala: ,,Hajde dođi ovamo u svoju sobu da vidimo šta se dešava''.

Opipala mi je grudi, a onda slijedi paljba po meni: "Toliko mleka imaš, a ti hoćeš ko zna čime da je dohranjuješ, zar ti ne znaš da je to tvoje mleko, kolostrum, antibiotik za tvoje dete, da je štiti od svake bolesti, da bolje napreduje, jesi li ti normalna žena.  Hoćeš detetu da uskratiš nešto najvrednije. SEDI OVDE!!!'' Grudi su mi bile nabrekle, sve je boljelo, a ona je uzela i počela da izmlaza.

U životu nisam osjetila veći bol, ali taj bol nije bio ništa u poređenju sa STIDOM koji sam osetila. Postidela me je do te mere da me je bilo sramota da je pogledam u oči. Pomislila sam, ja sam majka ovog djeteta, ali sam se ponijela neodgovorno, a ona je ovde radnik u državnoj službi i mogla je da sebi olakša posao i da mi prihrani bebu, ali ne, ona je na sebe preuzela obavezu i svako malo dolazila i pomagala mi i naučila me kako da se izmlazam, i još mnogo čemu.

Nakon toga dolazila je svakih pola sata i proveraval je kako sam i šta radim da li je beba sita. Čak je i merila ujutru i uveče, nju posebno (pošto su druge porodilje već imale iskustva) pratila je da li beba dobija na kilaži. POSTIDELA SAM SE DO NEBA, ali hvala joj na tome.

Moja ćerkica sada ima 8 mjeseci i dalje sisa. Sada to činim sa zadovoljstvom, nema veće radosti nego kad se usplače, a vidi mene da se spremam da joj pridjem da je podojim, tada počne sva da treperi, a onda neko vrijeme samo grca u mleku, češka se po glavi, skolpi okice i uživa.
 

Nekad me samo virne krajičkom oka, kao da proverava da li sam tu,a onda kad se zasiti pogleda me i pokloni mi nešto NAJVREDNIJE NA SVETU, POKLONI MI NJEN ISKREN OSMEH pun zadovoljstva. Ma roman da vam ispišem taj osjećaj ne mogu dočarat. To je nešto u vazduhu u duši, ma ni sama ne znam u čemu je. Od onog zlatnog trenutka koji vam na početku pomenuh počela sam da osećam da je to dete moje, ZAISTA MOJE.

Svim budućim mama želim da poručim probajte da dojite svoju bebu, bolovi koje ćete tada osetiti nisu ništa u poređenju sa onim što beba od vas dobija. Ali ne samo beba nego i vi, postaćete zreliji, na svet ćete gledati drugim očima. Shvatićete šta je vaša misija na Zemlji, shvatićete vrijednost života. A osim toga i medicina nam pokazuje i dokazuje koliko je dojenje zdravo i za ženu.

Fata H.

Ova priča je deo konkursa Moja priča o dojenju. 
Saznajte više o konkursu i nagradama >>>