Naš sin je rođen hitnim carskim rezom – prenesena trudnoća, zelena plodova voda i visok plod bili su indikacija za operaciju, koja je usledila nakon pokušaja prirodnog porođaja. Zbog toga je dva dana proveo pod nadzorom u inkubatoru, a u ruke smo ga uzeli tek trećeg dana po rođenju. Već sam bila na ivici nerava iščekujući naš prvi susret, kada ga je doktorka donela na prvi podoj.

Strašno sam želela da dojim svoje dete i zbog raznih predrasuda sam se plašila da će mu u porodilištu davati adaptirano mleko, tako da sam i pored svih poteškoća ubeđivala sebe da budem jaka i da se ne nerviram, jer sam se bojala da će to prekinuti laktaciju. Kada sam prvi put uzela svog bebca i stavila ga na grudi on je odmah počeo da sisa i ja sam bila najsrećnija osoba na svetu!

Tu je u tom trenutku bio i ponosni tata, pa smo zajedno delili radost, a bebac je uživao. (Ja sam i znala da će biti tako, videvši svoju bebu koja u inkubatoru trpa celu svoju šaku u usta u nagonu za sisanjem. Tada mi se srce cepalo, jer nisam mogla da ga uzmem odatle i pružim mu ljubav, koju sigurno nije mogao da dobije od medicinskog osoblja.) Tako je u mom slučaju u vodu pala i ta teza da posle carskog reza mleko kasnije krene.
 

Sa početkom dojenja, počinju i nove nedoumice i problemi. Kako sam školski tip, volim sve da proučim, pa iako dojenje nije nauka, već praksa i lično iskustvo, u toku trudnoće sam se dosta informisala i pohađala i kurs o dojenju i moram priznati da mi je to itekako pomoglo. Ako ni u čemu drugom, razbilo je stereotipe i ulilo mi samopouzdanje. (Ipak živimo u eri lako dostupnih informacija i to treba iskoristiti na najbolji mogući način.)

Naučila sam da veličina grudi nema veze sa količinom mleka, da su retki slučajevi kada majka nema mleka za svoje dete (svaka ga ima bar malo) i da je potrebno mnogo želje, volje i strpljenja da bi se dojilo dete. To je dovelo do toga da sam iako 24-godišnja, za današnje pojmove mlada mama, savetovala one dosta starije od mene, takođe prvorotke. U porodilištu je to značilo izmlazanje, masažu dojki, lečenje ragada lanolinom ili još bolje svojim mlekom i dojenje, dojenje, dojenje...

Prvog meseca nega bebe je izgledala kao jedan zatvoren krug – presvlačenje, pranje, podoj, podrigivanje, uspavljivanje, grčevi i opet sve iz početka. Grudi su mi postale jako bolne, čak su me i svrbele, jer mi se rastezala koža kako je nadolazilo sve više i više mleka, a imala sam problem i sa ranom od carskog reza, jer se inficirala i pretila da se otvori. Moje omiljeno spavanje na stomaku sam mogla da zaboravim, što zbog carskog, što zbog bolova u grudima.

Jednom rečju, imala sam osećaj da se raspadam. Prave ragade nisam imala, ali su mi areole bile oljuštene skoro do krvi i to je tek skoro prestalo – konačno se koža navikla na stalnu iritaciju, a i lanolin krema je ublažila tegobe. Zatim su usledili ciklusi odmah nakon prestanka lohija i još veća osetljivost bradavica i smanjena količina mleka u tim danima. (I ta teza o prestanku menstruacija za vreme dojenja se kod mene pokazala kao netačna, nažalost.)

Ali tada sam samo češće dojila bebca i nikada mu nisam ponudila neko drugo mleko sem svog. Pošto nisam želela da mu dajem čajeve za grčeve, što je takođe bila preporuka „starih majki“, otkrila sam čaj za dojilje i to nam je malo pomoglo, kao i prelazak na dojenje u sedećem položaju, pri čemu je beba nagnuta, tako da joj se mlekce ne vraća, a onda su i grčevi prošli, kako je bebčev digestivni sistem sazrevao.  I kad god mi se činilo da imam manje mleka, ja sam samo još više dojila svog sinčića.

Znala sam da samo dojenje može da poveća mleko, a odmor, kvalitetna ishrana i dosta tečnosti se podrazumeva. Izmlazanje mi se već posle prvog meseca, pokazalo kao potpuno izlišno, jer uvek imam onoliko mleka koliko bebi treba. Međutim, bilo je i teških momenata, takozvanih kriza u dojenju, kada mi se dešavalo da nakon podoja ne mogu da iscedim više ni jednu jedinu kap mleka, a bebac mi deluje gladan i hoće još.

Tada sam imala utisak da on sisa 24 sata dnevno i da moramo da pređem na adaptirano mleko, ali tu je bio moj muž, moja najveća podrška i moralni korektiv, koji me je uvek podsećao na moje stavove o isključivom dojenju i ohrabrivao me da ne pokleknem. I zaista, posle dva dana mleko bi nadošlo u većim količinama i bebac i ja bismo opet bili u harmoničnom odnosu.

Sećam se da sam na početku dojenja sve radila školski: 20 minuta jedna, 20 minuta druga dojka, pa onda izmlazanje i uvek željno iščekivanje merenja, ali kada je Konstantin nakon tri meseca udvostručio težinu sa rođenja i počeo da spava po celu noć bez buđenja, dileme više nije bilo i postala sam mnogo opuštenija.

Sad mi je sve to smešno i znam da je mnogo važnije pratiti bebu i njene potrebe, nego gledati na sat i da je dojenje sasvim prirodna, intuitivna stvar. Ja sam to ozbiljno shvatila, tako da dojim svog bebca na svakom mestu uvek kada je to neophodno. Mi to zovemo „podrška javnom dojenju“, a zaista je prava blagodat imati uvek savršeno spremljen obrok za svoje mezimče.

 Naučnici tvrde da žene imaju razvijenije instikte i intuiciju od muškaraca.

Možda je to upravo zbog toga što samo one imaju privilegiju da osete čudo rađanja i dojenja svog deteta. Ali nisu zato muškarci inferiorniji u odgoju dece. Oni su tu da svoju ženu i majku svoje dece podrže, poštuju i nadahnu u životnom zadatku koji se zove dojenje i u svim ostalim zadacima koji ih, kada taj divan period prođe, očekuju. (Ja bez svog mužića sigurno ne bih uspela!)

Konstantin za koji dan puni šest meseci, ima 8,5 kg, prava je krofnica i jedan zadovoljan, veseo bebac, a kada ga ljudi vide ne mogu da veruju da taj „dečko“ još uvek ne jede ništa „konkretno“. Nadamo se da će naša priča o dojenju potrajati...

Marija

Ova priča je deo konkursa Moja priča o dojenju. 
Saznajte više o konkursu i nagradama >>>