Nisam se plašila porođaja. Iz sve te priče, najkomplikovanije mi se činilo dojenje. U školici spominju ragade, mastitise, izmlazanje, pumpice, kupus... Dosta strašno zvuči. Teše me oni da nije to tako strašno i da je sve to prirodno...
 

Pročitajte još priča koje učestvuju u konkursu:
Dojenje i još ponešto >>>
Dojenje i nova trudnoća >>>

Dojenje - Moj najveći uspeh >>>
Dojenje - prva NAŠA priča >>>
Moja priča o dojenju >>>
Nešto najdivnije na svetu >>>
Zadovoljne smo i beba i ja >>>
Dojila sam prva tri meseca >>>
Nema mleka >>>
Imala sam veliku želju da dojim bebu >>>
Neprocenjiva bliskost >>>
Borba sa sobom i okolinom o dojenju >>>
Dojenje sa kolena na koleno >>>
Majčino mleko je belo zlato >>>
Priča o Vuku, Maši i dojenju >>>
Težak zadatak, ali divan osećaj >>>
Priča o dojenju: Moj princ i ja >>>
Bila sam odlučna da ću dojiti svoje ćerke >>>
Dojenje je najbolji početak za bebu >>>
Dojenje je najlepša stvar na svetu >>>

Naoružajte se dobrom voljom i strpljenjem! >>>

Teško jeste, ali ne odustajte >>>

Budite strpljive i uporne >>>

Povezanost majke i bebe je najvažnija >>>

I zasta, porođaj je prošao jako brzo i bez ikakvih problema. Dojenje takođe počinje predivno! U Novom Sadu je baby friendly program gde su bebe sa majkama sve vreme od prvog minuta. To je predivno!

Kad god poželiš možeš da uzmeš svoju bebu, možeš da je podojiš kad god smatraš da je potrebno a ne kako neki propisuju na 3 sata (a svi znamo da je malim bebama uglavnom potrebno češće dojenje). Beba je, kao iz priča, odmah znala da sisa, a ja sam samo osluškivala njene potrebe.

Međutim, posle nekoliko dana, kako je beba bila snažnija i jače vukla, povredila mi je papilom koji sam imala pored same bradavice. Napravila se rana koja se naravno malo upalila, počelo je da boli sve jače... Krenula sam od lekara do lekara po savete.

Svi su rekli da izdržim, da će bolovi prestati. Međutim, svaki dan je meni bilo sve gore. Beba je sisala, a ja sam plakala i plakala... Refleksno sam počela da se izmičem kad ona približi usta mojoj bradavici... 

Tako sam dozvolila da mi se naprave i ragade jer beba nije pravilno sisala jer sam ja stalno vadila dojku iz njenih usta jer nisam mogla da izdržim bol... Probala sam sa veštačkom bradavicom - isti bol, probala sam i na pumpicu da izmlazam mleko - isti bol. Ipak ja nastavljam sa izmlazanjem - ne smem dozvoliti da ostanem bez mleka...

Uz mleko, u pumpicu se sliva i krv a niz moje obraze suze... Kažu da to bebi ne smeta pa ja opet nastavljam sa izmlazanjem... Mleka ima sve manje... Beba počinje da plače - gladna je... 

Počinjem i sa dohranom, a toliko sam bila protiv toga! Prošlo je već mesec dana. Ništa ne prolazi. Bila sam čak i u Kamenici na onkologiji, i oni kažu da izdržim, da će to proći.

Na kraju samoinicijativno odem u neku privatnu kliniku, laserski skinem taj papilom, i ranica zaraste za 3 dana. Ragade prođu, i mleko se vrati... Nisam bila ni približno svesna toga koliko bola može jedna žena da preživi zbog svog deteta.  

Sada beba ima 15 meseci i pre 10 dana je prestala da sisa. Jako sam srećna što sam uspela da joj pružim ono što joj je bilo najpotrebnije i verujem da će porasti u veliku, zdravu i pametnu devojčicu jer sam ja dala sve od sebe da joj pružim i omogućim sve što je najbolje za nju.

Sada se nadam drugoj trudnoći, i iako verujem da sada neću imati takvih problema oko dojenja, bila bih spremna ponovo da preživim sav taj bol i te muke jer znam da je dojenje nešto najvažnije za bebu, za njeno zdravlje, za bliskost koju stvara sa majkom, za njeno samopouzdanje kasnije u životu...

Tijana

Ova priča je deo konkursa Moja priča o dojenju. 
Saznajte više o konkursu i nagradama >>>