Borba sa sobom i okolinom o dojenju

 

24. marta u 12:50, ove godine, nakon dugog porođaja, koji je traja čitavih trideset sati, ovaj svet je bio bogatiji za još jednog bebaca, a to je mali Lazar. U trenutku kada sam začula njegov plač i kada su ga stavili na moje grudi, znala sam da će ta čudnovata veza između nas dvoje trajati dugo, dugo... Negde oko 19h, doveli su ga kod mene u sobu, malac sa dugom kosicom, još uvek zatvorenih očiju, uvijen u 5 pelena, nekako instiktivno odmah sam ga privila uz sebe i otpočeli smo priču koja se zove dojenje.

 

Pročitajte još priča koje učestvuju u konkursu:
Dojenje sa kolena na koleno >>>
Majčino mleko je belo zlato >>>
Priča o Vuku, Maši i dojenju >>>
Težak zadatak, ali divan osećaj >>>
Priča o dojenju: Moj princ i ja >>>
Bila sam odlučna da ću dojiti svoje ćerke >>>
Dojenje je najbolji početak za bebu >>>
Dojenje je najlepša stvar na svetu >>>

Naoružajte se dobrom voljom i strpljenjem! >>>

Teško jeste, ali ne odustajte >>>

Budite strpljive i uporne >>>

Povezanost majke i bebe je najvažnija >>>

Imala sam strah od dojenja >>> 


Još u trudnoći sam se pripremala za ovu pustolovinu, mazala sam svoje bradavice AD kapima, da ne bi dobijala rane i masirala ih kako bi bile izvučene, spremne za moje mezimce. Ima nešto urođeno u svemu tome...Čim sam ga privukla dovoljno blizu i pomogla svojim prstima odmah je znao da povuče. Osećaj je bio neverovatan, kao da je deo mene, kao da sam i dalje trudna, samo što ovoga puta mogu i da ga vidim, dodirnem, poljubim. Dva dana u bolnici spavao je u krevetiću pored mog kreveta. Doktor koji nas je pustio kući, na mom poslednjem pregledu je rekao: "Imate male grudi, pazite se, mleko će za dva dana da vam nadođe, morate da ga održite". Tako je i bilo, kreće borba....

 

Kod kuće svi su bili spremni da mi pomognu na neki čudan način... Svi su bili oko bebe, da  je "čuvaju", a ja sama sa sobom i svim ostalim kućnim poslovima. Iako sam bila sečena, rana boli, nisam mogla da sedim, bebu sam hranila ležeći, nisam ni pomislila da odustanem. Čitajući razna loša iskustva mladih majki, znala sam sta treba da radim, a šta ne. Žene, slušajte svoje telo!

 

Mleko je teklo samo od sebe... Ručno sam ga cedila tri dana, dok moj muž nije nabavio pumpicu. Prvih mesec dana nakon porođaja izgledala su ovako: presvuci bebu, podoj ga, izmuzi, jedi, pij vode, tuširaj se i onda iz početka, tako 6 puta dnevno! Napravi priroda sve to sama, neki savršen sklad između tebe i bebe. On spava gotovo ceo dan i ostavi ti vremena, uvek taman toliko da obaviš sve sto imaš kako bi se pripremila za idući podoj.

 

Deset dana nakon porođaja, i dalje krvarim, i dalje boli rana i dalje natekle grudi, tada je bilo najteže. Zašto? Loš uticaj okoline! U kući mi je bila toliko negativna energija kojiu je unela samo jedna osoba sa svojim savetima koji su ponekad zvučali kao naređivanje. Preko dana je bila tu svih osam sati dok je muž bio na poslu, gledala je svaki moj korak šta radim, a pogotovo sa bebom. Iskreno, nisam ni mogla lepo da izvučem višak mleka iz grudi, kada me je posmatrala i govorila: "Ti to ne radiš dobro! Što to radiš tako?" Samo da ne bih pravila svađu između mog muža i njegove majke, povlačila sam se. A mleko sam izvlačila ujutru i tokom noći.

 

Znam, teško je, neispavana, bolna, ali čvrsto sam odučila - svaki sisar na svetu doji svoje dete, pa i ja ću moje, na flašicu nikako! A onda stvari se pogoršavaju, Lazar je dobio grčeve. Tokom noći šetam sa njim u naručju po kući, spavaćica mi je mokra od mleka, a dole krvarim po laminatu! I opet nisam odustajala, prepušteni sami sebi, idemo dalje, nazad nema! Ali negativni uticaj okoline i dalje je tu, govorili su mi: "Dete ti je gladno! Evo plače, sigurno je gladan! Nemoj da se mučiš, daj mu dohranu! Tvoje mleko ne valja, bolje mu kupite dohranu! Kako ga dojiš ležeći, on tako ništa ne pojede!"

 

Pored svega toga, uspeli smo! Nakon mesec dana od porođaja, više nisam imala nikakav bol i mleko se ustalilo, grčevi su prestali u 6. nedelji, a dojila sam ga na svaka tri sata. Dete je bilo uobročeno sa samo dva meseca, a tokom noći se budio samo dva puta. Sada iz cele priče samo sam ostala jača i samouverenija u sebe, odnosno svoje telo i ponosna što dojim svoje dete. Slusajuci jedino potrebe mog bebca, došli smo do puna tri meseca, a ljudi koji ga vide kažu: "Joj, kako je brzo porastao!"

 

Nakon ove duge bitke, sa okolinom i sa samom sobom, postala sam odlučnija i samouverena osoba, postala sam brižna i požrtvovana kada je beba u pitanju, postala sam ja borbenija i jača kada komentarima i `dobrim savetima` krenu na nas.

 

Marijana, 25 godina iz Panceva

 

Ova priča je deo konkursa Moja priča o dojenju. 
Saznajte više o konkursu i nagradama >>>

 

Napomena: Rubrika MOJA PRIČA predstavlja mesto za iznošenje ličnih iskustava roditelja i nijednog trenutka ne predstavlja zvaničan stav Bebac.com portala.
Objavi ovaj tekst na 
Ostavite komentar
Bravo Marijana. Kapa dole.

Ja uvek kažem, mi u školi učimo svaku moguću glupost a ono što nam je kao ženama najvažnije, a to je oko produženja vrste i o nezi potomstva, niko nam ne kaže, tu smo prepuštene same sebi, Internetu (Bog ga poživeo!) i gomili nestrukturiranih informaccija... Čitaj dalje
Svi komentari 1


Gotovo sve trudnice uzimaju folnu kiselinu, ali ono na šta stručnjaci upozoravaju je... »
Evo kako da sebi olakšate vreme dok mučnine ne prođu same od sebe »
Ragade mogu izazvati ozbiljne probleme tokom dojenja. Evo kako da se izborite sa tim ... »
Ne postoji jasan naučni ili medicinski standard koji pokazuje da li je vaše dete... »