U susret prednacrtu Građanskog zakonika koji planira apsolutnu zabranu fizičkog kažnjavanja dece, pitali smo poznatog psihoterapeuta Zorana Milivojevića da li je moguće vaspitavati najmlađe bez pokoje vaspitne 'pljuske' i da li je uopšte moguće odrediti granicu do koje je telesno kažnjavanje 'razumno'.

Krilatica „batina je iz raja izašla" mogla bi uskoro da bude izbačena iz rečnika srpskih roditelja, budući da se prednacrtom Građanskog zakonika planira zabrana fizičkog kažnjavanja dece.

Tom odredbom Komisija za izradu GZ teži uspostavljanju standarda vaspitavanja dece ljubavlju i posvećenošću, što ne podrazumeva da dete treba razmaziti ili udovoljavati svakom njegovom hiru.

– Smatramo da je to vrlo bitno, jer nijedno istraživanje do sada nije pokazalo da je batina korisna za dete. Batina je više izraz nemoći roditelja da disciplinuje dete drugim merama, kao i njegove nemoći da u određenim trenucima obuzda svoje impulsivne reakcije – rekla je član Komisije Olga Cvejić Jančić Tanjugu.

To, međutim, navela je ona, ne znači da dete treba razmaziti i udovoljavati svakom njegovom hiru, iako se u praksi upravo to često sreće.

Mogu li se pomiriti ova dva, prilično suprotna pristupa, pitali smo Zorana Milivojevića, psihoterapeuta i transakcionog analitičara.

– Veliki je problem to što kod nas ljudi nisu pažljivi sa rečima, a to ima velike implikacije. Telesna kazna nije isto što i nasilje. Konvencija o pravima deteta zabranjuje nasilje nad decom, a ne telesnu kaznu, i kada je doneta, garantovala je roditeljima da će sačuvati prava koja već imaju – objašnjava za Dnevno Milivojević.

Zakon ostavlja široki prostor za eventualnu zloupotrebu

Prema njegovim rečima, problem prave „određene interesne grupe" koje bi da izjednače telesnu kaznu sa nasiljem.

– Sve ugrožene i osetljive grupacije, poput deca, žena, Roma, su vrlo kurentna stvar, za koje će organizacije gotovo sigurno dobiti novac za projekte. Zbog toga i postoji jedna interesna grupa i među stručnjacima i među pravnicima, koja zastupa stav da je telesna kazna isto što i nasilje, i da je treba zabraniti – tvrdi ovaj psihoterapeut, dodajući da je takva praksa neprihvatljiva.

Problem predstavlja, kaže Milivojević, i činjenica da ovakav zakon ostavlja široki prostor za eventualnu zloupotrebu:

– Ne postoje nikakvi stručni argumenti koji su prihvaćeni i na osnovu kojih bi država smela tako nešto da propisuje – tvrdi pihoterapeut u prilog svojoj tezi da ovakav zakon samo šteti porodičnim odnosima.

– Jako je velika mogućnost negativnih posledica, prvo u odnosu roditelj - dete, jer dete dobija poruku da niko ne sme da ga dodirne, a šta će se dogoditi kada se to dete suprotstavi roditeljima, što je neminovno? Jedna od pretpostavki je da se komunikacijom može sve postići. Znači, ako vi dete lepo zamolite da baci đubre, ono će ga baciti. Ali, deca vrlo brzo shvate da ne moraju da slušaju roditelje, i to i čine. Dakle, jedno od životnih činjenica je da, ako ne ide lepo, morate da promenite prisilu - u ovom slučaju telesnu kaznu. Analogno tome, država, ako vas na nešto osudi, vi dobijate presudu od suda i morate da to uradite. Ako se ne povinujete, država šalje policajce sa lisicama koji vas vode u zatvor. Znači, vrši prisilu nad vama. Tako i roditelj mora da ima tu mogućnost da bi mogao da obavi svoju roditeljsku funkciju - da uspostavi autoritet nad detetom kao roditelj i da ga socijalizuje. Država ovakvom porukom pokazuje da jako loše misli o roditeljima, da su oni sumnjivi, pokvareni, zaostali i da ona mora da ih vaspitava i uči kako da vaspitavaju sopstvenu decu – ističe Milivojević.

Ovaj psihoterapeut tvrdi da se takvim zakonom kvari odnos roditelj - dete, i da će deca završiti kao žrtve tog istog zakona.

- Ovim se praktično negira da je dete upravo to - dete, već se smatra jednakim odraslim čovekom. To dalje podrazumeva da dete više nije subjekt, već objekt prava, te da kao takav može da uzme sebi i advokata – kaže on i dodaje da, pored toga, neko sa strane može i iz nekih privatnih pobuda da pokrene proces da se zaštite detetova prava, iako za tim nema potrebe.

– Ja kao komšija mogu da vas prijavim Centru za socijalni rad jer iz vašeg stana „čujem čudne zvukove" i da sumnjam da je dete zlostavljano. Tog trenutka mora da se pokrene mehanizam - doći će policija, saslušavaće vas i zaključiće da ništa nisu utvrdili, ali sumnja ostaje. Jer, logika sumnje je takva da vi možete samo da dokažete ono što sumnjate, a ne i da odbacite sumnju – navodi Milivojević.

Veliki je problem to što kod nas ljudi nisu pažljivi sa rečima, tvrdi Milivojević

– Ovo je direktno uplitanje države u porodicu. Totalitarne države uređuju privatne odnose, odnose sa partnerom ili detetom, i gotovo i da vam određuje kakav seks da imate. Država tu nema šta da traži – izričit je psihoterapeut, i dodaje da su po postojećim zakonima deca jako dobro zaštićena.

– Imamo čak i suprotan problem, da deci koja pokazuju hronično delikventno ponašanje sistem ne može ništa - ni roditelji, ni centri za socijalni rad, ni odlazak u neku vaspitnu ustanovu, sve sve to samo pojačava devijaciju. Ovakve intervencije kojima se urušava autoritet roditelja imaju jako velike negativne implikacije i tako nešto ne bi smelo da se radi bez ozbiljne analize. Ja smatram da je roditeljstvo veoma odgovoran zadatak i da su upravo roditelji najviše zainteresovani da njihovom detetu bude dobro, sigurno više od države, pa u tom smislu država treba da im pomaže a ne da ih tretira kao potencijalne zlostavljače – zaključuje za Dnevno Zoran Milivojević.

Postoje tri situacije u kojima postoji potreba za telesnom kaznom

1. Kada je dete malo i kada nije u stanju da razume moguće posledice svojih postupaka, a u pitanju su neke opasne situacije. Tada je telesno kažnjavanje ili jedini ili najefikasniji vaspitni postupak.

2. Kada je dete agresivno i nasilno prema drugoj deci, životinjama i odraslima. Tada telesna kazna omogućuje detetu da shvati da i njih boli isto kao što i njega boli. Na ovaj način se omogućuje da dete razvije empatiju i saosećanje, što je osnova socijalizacije. 

3. U situacijama kada dete odbija da prihvati druge kazne (frustraciju želje, neprijatni zadatak i slično) i da promeni ponašanje. U takvim situacijama roditelju ostaje jedino da primeni prisilu kako bi imao moć da kontroliše dete, što može da uključuje telesno kažnjavanje deteta. U takvim situacijama jednostavno nema drugog načina da se dete natera da poštuje naredbu. U tom smislu telesna kazna je majka svih kazni, jer ukoliko u lancu zaoštravanja kazni na kraju ne postoji i ova mogućnost, sve druge kazne nemaju smisla. Na sličan način funkcioniše i država: ako se neko ogluši na odluke suda, država primenjuje prisilu i nasilno privođenje te osobe i sprovođenje sankcije nad njom. Kako u ovim situacijama nije moguće drukčije uticati na dete u njegovom najboljem interesu, u zaštiti njegovog tela i života, racionalno telesno kažnjavanje jednostavno mora da ostane deo legitimnog i legalnog roditeljskog vaspitnog repertoara, tvrdi Zoran Milivojević.