Pokušavamo da promenimo neku uvreženu sliku, a to je da roditelji nisu posetioci svoje dece koja borave na neonatološkim odeljenjima, niti posmatrači procesa nege i lečenja, već aktivni učesnici, kaže u razgovoru za Bebac povodom Svetskog dana prevremno rođene dece prof. dr Slobodan Spasojević, načelnik Službe za neonatologiju Instituta za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine.  

Foto: Bebac

„Poslednjih godina sve se više priča o neonatalnoj razvojnoj nezi, odnosno, skup mera i postupaka koji imaju za cilj da pospeše razvoj novorođenčeta, naročito prevremeno rođenog. U sklopu tih mera je ključna uloga roditelja. Pokušavamo da to provučemo kroz papire i napravimo zvanične preporuke“ kaže dr Spasojević. Prema njegovim rečima, Republička stručna komisija za zdravstvenu zaštitu dece nedavno je usvojila preporuke za boravak roditelja i pratilaca u jedinicama neonatalnih intenzivnih terapija i neonatoloških odeljenja, koje je radio Institut za javno zdravlje „Dr Milan Jovanović Batut“ i tim neonatologa. 

Kako u praksi to izgleda na neonatologiji u Novom Sadu?

Na godišnjem nivou primimo i lečimo u našoj kući od 600 do 700 novorođenčadi. Praksa trenutna je da se majkama čim se oporave od porođaja i uspostavi se laktacija, ponudi da budu hospitalizovane uz dete. Trenutno, nažalost, nemamo kapacitet da majčin krevet bude uz dete, to je ono što je problem, ali to je već boljka stare zgrade i skučenog kapaciteta. U nekoj budućnosti u novoj bolnici planirali smo da to bude sistem jedan na jedan. One su sada smeštene na četvrtom spratu, na Odeljenju za majke, silaze na tri sata dole, ili kada ih sestre pozovu mimo tog vremena i borave uz svoje dete i učestvuju u nezi. 

O ulozi očeva se malo priča. 

Nekako uvek zaboravimo očeve, čini mi se da su oni skrajnuti iz cele priče. Očevi su u stvari prvi koji vide tu decu. Kako? Majka se porodila, bio je ili carski rez, još se nije probudila iz anestezije, dete je životno ugroženo ili je bio vaginalni porođaj, brzo su odneli dete iz porođajne sale. Naša dužnost je da kada krećemo u transport idemo prvo do majke da pokažemo bebu. Majka vidi bebu, potpiše formalne saglasnosti i onda mi u porodilištu ostavimo cedulju u kojoj kažemo da već danas mogu doći otac i majka da vide svoje dete. Trenutno je to na tri sata dnevno, a ideja je da budu otvorene bolnice da pristup roditelja bude 24 sata uz njihovu decu. Za sada je ovako, jer tako možemo da organizujemo. Ti očevi dobijaju poruku od svoje žene i oni se svi nacrtaju i ulaze na intenzivnu negu. To je jedna ogromna prostorija u kojoj je vruće, u kojoj se nalazi 10, 11, dvanaestoro dece u inkubatorima, na respiratorima... Oni se operu, stave maske, obuku zaštitnu odeću i ulaze unutra. Stanu, mi im ispričamo kako je beba. Nekad su informacije dobre, nekad nisu i sad on treba da bude katalizator. Očevi jako disciplinovano dolaze, ako im kažete, možete doći dva puta na dan, oni svi dolaze. Imam utisak da im padne kamen sa srca kada se pojavila i žena u celoj priči da vidi.  

Da li i tate imaju priliku za kontakt koža-na-kožu?

Kontakt koža-na-kožu nije ekskluzivan samo za majku. Itekako se preporučuje da i otac radi kontakt koža-na-kožu, naročito ako majka nije tu. Majka ima svoje apsolutno neprikosnoveno mesto, naravno. Mi imamo prostoriju gde naša sestra koja se bavi individualizovanom razvojnom negom zakazuje posete i za majku, koja nije u bolnici, i za očeve. Oni dolaze i zajedno. Soba je mala i jedna je, ljudi svi to žele da urade vremenom. Kontakt koža-na-kožu nije vezan samo za majke koje borave ovde, nego i za roditelje koji su kod kuće. 

Dužina hospitalizacije može značajno da varira, u zavisnosti ne samo od stanja u kom je pacijent bio na prijemu, već i od toga u kojoj nedelji trudnoće je dete rođeno, odnosno, koje je bilo porođajne telesne mase. Da bi se novorođenče moglo otpustiti iz zdravstvene ustanove na brigu roditeljima, potrebno je da se ispuni nekoliko osnovnih preduslova. Najmanje značajan je taj koje je korigovane gestacijske starosti, odnosno, kog je uzrasta. To je negde oko 35. nedelje. Takođe, nije toliko značajna ni telesna masa koju je imao u momentu otpusta, ali recimo, to je od 1.800 grama pa naviše. Ono što je mnogo značajnije je da dete nema aktuelne zdravstvene probleme, u smislu da nije potrebna neka preterana zdravstvena terapija, da može u potpunosti da se hrani adekvatno, na flašicu ili podojima. Postoji i ti otpusti na produženu negu u kućnim uslovima, ali se onda moraju ispuniti neki osnovni preduslovi – da dete ima sigurna način za hranjenje, ako recimo nema reklfeks sisanja. Ako dete ne može bez kiseonične terapije, tada otpuštamo decu na koncentratorima kiseonika. 

Da li ima dovoljno lekara? Koliko medicinskih sestara ima na jedno nedonošče?

Instiut za javno zdravlje Srbije „Dr Jovan Milovanović Batut“ sproveo je istraživanje u svih osam jedinica koje se bave intenzivnim lečenjem ili zbrinjavanjem novorođenčadi u Srbiji. Rezultati kažu da postoji manjak zdravstvenog kadra koji se bavi životno ugroženim novorođenčadi i to lekara za 15% a medicinskih sestara za 60% u odnosu na standarde koje je dala Repbulika Srbija. To znači da jedan lekar ima četiri novorođenčeta po smeni, a jedna sestra pet novorođenčadi o kojima brine po smeni. To je daleko ispod svetskih neonatoloških standarda, koji kažu da jedan lekar treba da ima dva do tri životno ugrožena novorođečeta kao pacijenta, a sestra jednog do dva pacijenta o kojima brine. 

Koja je uspešnost lečenja prevremeno rođenih beba?

U poslednjih deset godina, rana neonatalna smrtnost je prepolovljena, sa skoro 10 promila na 5,6. I dalje je to mnogo više od proseka Evropske unije, koji je 3,2, a jedino je u tri zemlje EU neonatalna smrtnost je veća nego u Srbiji. To su Rumunija, Bugarska i Slovačka. Što se tiče naše kuće, imamo rezultate koji mogu da se mere sa srednjeevropskim zemljama – Češkom, Mađarskom, Poljskom. Mi smo značajno snizili mortalitet. Neonatologija je grana medicine koja je značajno napredovala u poslednjih 30 godina, što je doprinelo značajno da se snizi stepen mortaliteta. 

Na koji momenat ste najviše ponosni?

Moj najbolji momenat se ponavlja svake godine. Svake godine se 17. novembra organizuje veliki sastanak društva društvo roditelja prevremeno rođene dece „Optimistik“, a to društvo su osnovale majke koje su ležale ovde zajedno na četvrtom spratu. Jedne godine su se odlučile da se sastanu na kafi u Porti, njih pet ili šest. I onda su se dogovorile da se sastaju svakog meseca. Posle toga su to čule i druge majke i počele da dolaze i tako je napravljeno udruženje. Poseban sentiment imamo prema tom društvu roditelja. Ja se redovno odazovem, jer mislim da je to najemotivnija stvar, da dođemo tamo i vidimo svu tu decu koja su porasla.