Trudnici koja je ležala u "Frontu" je u 29. nedelji trudnoće ustanovljeno da jedan blizanac daje krv drugom, zbog čega su obe bebe bile u kritičnom stanju. U pitanju je TAPS sindrom, jedno od stanja koja se mogu javiti kad je u pitanju blizanačka trudnoća kod koje bebe dele jednu posteljicu.

 

O proceduri koja je prvi put na svetu sprovedena u Srbiji, i zahvaljujući kojoj je problem rešen, a trudnoća uspešno okončana, razgovarali smo sa profesorom dr Dejanom Filimonovićem, jednim od lekara iz tima koji je sproveo ovu inovativnu intervenciju.

 

 

"TAPS sindrom je jedno od stanja koja su uočena tek u poslednjih 10, 12 godina, kad smo više počeli da se bavimo blizancima koji imaju jednu zajedničku posteljicu. Kad se javi ovaj sindrom, znači da jedna beba prepumpava drugoj bebi krv. Znači, imamo jednog donora i jednog recipijenta. Postoji više vrsta takvih prepumpavanja krvi, a kod TAPS-a je karakteristično da mora da postoji jedan mali krvni sud, i to prepumpavanje ide polako. Na kraju imate jednu bebu koja je potpuno anemična, jedva ima 'dva eritrocita', u određenoj količini krvi, i drugu koja ima ekstremno koncentrovanu krv. Taj sindrom javlja se najčešće kao posledica rešavanja nekih drugih stanja do kojih može doći kad blizanci dele posteljicu, odnosno kod akutnijih stanja koja se tretiraju laserskom fotokoagulacijom. Ponekad se u takvim situacijama desi da ne zatvorimo sve krvne sudove, i ako ostane samo jedan od tih malih, perifernih, onda se javlja TAPS", objašnjava profesor Filimonović za MONDO i dodaje:

 

 

"Ovaj slučaj o kojem govorimo specifičan je jer je u pitanju izuzetno retka situacija - TAPS se spontano javio, nije, dakle, bio izazvan nekom prethodnom intervencijom".

 

Ali, pošto je perinatologija u Srbiji na zavidnom nivou, ovaj problem rešen je inovativnom procedurom koju su osmislili naši stručnjaci...

 

 

"TAPS se u svetu rešava drugačije, jer u najrazvijenijim zemljama preživljavaju i bebe rođene sa 500 grama. Dakle, u Americi se sa 500 grama računa da je u pitanju porođaj, a ne pobačaj. Zamislite, 500 grama - beba... Ali, to košta, jako puno. E sad, pošto oni imaju mogućnosti, oni slučajeve TAPS-a reše tad kad ih uoče - porođajem. Ali, to zahteva nešto drugačiju neonatalnu intenzivnu negu, i pedijatriju koja je opremljenija nego sve naše pedijatrije zajedno. Mi, naravno, težimo tome, ali to zahteva novac.

 

Sa druge strane, u perinatologiji, mi smo u Srbiji došli na nivo da radimo sve ono što se radi i u svetu, nema neke velike razlike. Postoje možda svega tri, četiri centra na svetu koja rade nešto više od ovoga što mi radimo. Ali, i tu je u pitanju fetalna hirurgija koja je zaista vezana, pre svega, za veliki broj slučajeva. Ne radi se dakle ni o obučenosti kadra, čak ni o tehničkim mogućnostima, to sve imamo, već prosto o činjenici da nemamo toliki broj slučajeva da bismo uopšte razvijali određene procedure. Jer, razvijanje procedura nema smisla ako će one biti primenjivane jednom u tri godine", kaže dr Filimonović.

 

 

"Ono što je važno u ovakvim slučajevima je da imate dobru opremu i dobro obučen kadar, a dr Željko Miković i ja smo uradili više od 250 tih intrauterusnih transfuzija, tako da prosto... I u medicini, kao i u svemu drugome, kad znate partnera s kojim radite, i kad mu verujete, onda nema toga što ne možete da uradite zajedno."

 

I upravo je zbog toga ovaj slučaj zahtevao drugačiji pristup:

 

"Kad sve to uzmete u obzir, jasno je zašto smo mi morali problemu da pristupimo drugačije i da nađemo rešenje. Izabrali smo logički jednostavno rešenje - krv postoji, ona je bila u sistemu između ove dve bebe, jedna je imala višak, druga manjak. I onda smo samo rešili da blizancu koji je imao višak 'uzmemo' taj višak i vratimo ga bebi kojoj krv nedostaje. To niko do sad nije radio, ili bar o tome nema podataka, i onda smo odlučili da probamo. To je zahtevalo ozbiljne pripreme i tim od desetak stručnjaka. Dva ultrazvučna aparata, dve igle u dva pupčanika u istom trenutku... bilo je pomalo kao naučnofantastičnom filmu. Moj kolega, profesor Željko Miković je izvlačio krv, onda je tu krv preuzela naša ekipa iz transfuziološke službe, provukla je kroz filter, dodala antiokoagulanse, a zatim smo tu obrađenu krv vraćali bebi koja ju je gubila. Mi smo time kupili vreme, kao da smo 'uključili vremeplov', vratili smo sve neke dve nedelje unazad", objašnjava proceduru dr Filimonović.

 

 

"Šta je problem, vi uvek možete ovoj anemičnoj bebi da date krv, i to se generalno radi, kad se u trudnoći utvrdi da je beba anemična, mi uđemo iglom u pupčanik, i damo joj krv. Te intrauterusne transfuzije radimo već petnaestak godina, i imamo odlične rezultate, što potvrđuje da mi zaista radimo sve što se radi i u svetu, na ovom polju. I mi smo mogli da 'malom' damo krv, ali bi on tu krv opet prepumpao 'velikom'. I imali bismo još veći problem, pošto bi beba koja već ima i više nego što joj treba imala to 'puta dva', a druga beba bi svakako opet ostala bez krvi. Mi smo izvukli tu krv koja je već u 'sistemu' iz krvotoka bebe koja je imala 'višak', i uz dodatak antikoagulanasa tu krv opet vratili u sistem, dajući je bebi kojoj je falila."

 

Antikoagulansi su morali da se dodaju jer kad krv ne ide kroz krvotok, već kroz sistem filtera može da se desi da se napravi neki koagulum (ugrušak). I tako je 'malom' blizancu vraćena obrađena krv, a bebama su 'kupljene' još dve dragocene nedelje u maminom stomaku:

 

 

"'Narodni front' će godinu završiti sa više od 7.200 porođaja. To nismo imali od 2005. Svih ovih godina imali smo oko 6.700. Prosto je ove godine 'Narodni front' povukao lavovski deo posla, između ostalog i zbog slučajeva poput ovog o kojem smo razgovarali. Lakše se odlučujemo na inovativne procedure, a i opremili smo se, što donacijama, što preko Fonda. Radimo punom snagom, uveli smo lasersku fetalnu hirurgiju koju niko ne radi recimo od Praga do Instanbula, a kolege iz cele Srbije šalju slučajeve za koje procene da bi ovde bili najadekvatnije rešeni."

 

 

"To se sve dešavalo u 29. gestacijskoj nedelji, odnosno 29. nedelji trudnoće majke, a mi smo uspeli da porođaj odložimo do pune 31. nedelje. U 32. nedelji, urađen je carski rez, rodile su se dve bebe, od kojih je jedna i dalje bila anemična, što je bilo i očekivano, ali u 32. nedelji to je već druga priča. Naša neonatološka služba je bila spremna, oni su znali šta ih čeka, i pošto su rođene dve zdrave bebe, one su uz odgovarajuću negu vrlo brzo otišle kući", kaže dr Filimonović.

 

Bebe su rođene sa težinom od oko 1.100 i 1.200 grama, ali lekari su uspeli u onome što je za njih mnogo važnije - da učine da bebe u maminom stomaku ostanu dok ne dostignu neophodnu gestacijsku zrelost.

 

"Težina je nešto što se relativno lako 'stigne', na kraju prve godine sve bebe imaju desetak, ili blizu deset kila. Ono što je nama važno je gestacijska starost, odnosno zrelost bebe u trenutku rođenja. Znate one bapske priče, 'jao ako mora prevremeno da se rodi, bolje je da to bude u sedmom nego u osmom mesecu', to je stvarno glupost. Svaki dan duže koji beba provede u materici je bolje za bebu. Tako da je nama uvek važnija gestacijska starost, jer ona znači i zrelost bebe. Mi uvek volimo da dođe bar do 32, 33. nedelje, jer je tu dovoljan procenat dece koja prežive. Ipak, ono što je važno napomenuti je da nije čak ni stvar u pukom preživljavanju.

Znate, pomenuo sam već, Amerikanci imaju tu statistiku koja kaže da im i bebe od 500 grama preživljavaju. Ali, 80 odsto takvih beba ne vidi, ne čuje, ima teška oštećenja nervnog sistema. Mi se borimo da te bebe prežive i da imaju normalan kvalitet života. I to je i u ovom konkretnom slučaju bila poenta - kupovina vremena koja nam je omogućila da dođemo do te 32. nedelje, i da 'olakšamo' kolegama pedijatrima posao."

 

I, na sreću, u tome je tim naših stručnjaka na čelu sa dr Filimonovićem i dr Mikovićem i uspeo. Maleni junaci ove naše priče ubrzo po rođenju otišli su kući i rastu punom snagom, bez ikakvih posledica po zdravlje.