Komentari za tekst "Opravdanje mame koja nije uspela ispuniti radosnicu"
Slažem se da je lijepo zapisivati sve te trenutke, ukoliko se može sve to stići, ali nije to suština biti roditelj. Previše vremena se posvećuje svemu, a premalo vaspitanju djece. Dakle, drage mame pobrinite se da vaša djeca budu fino vaspitana, kultruna i poštena, a da li će imati popunjenu radosnicu, u današnje vrijeme, ovakvo kakvo jeste, stvarno nije najbitnija stvar na svijetu.
Kao i na druge teme, prepucavanje! Te stvati vise znace mamama nego deci! Ja pisem sve ali najvise sta rade i govore! Njihova pitanja i zakljucke! I obicno to radim na prvom papiru koji dohvatim, pa se toga nakupi... Kada imam malo vremena i mira, pokupim ih sve i otkucam na komp jer su mi kupovne radosnice mnogo ruzne :-D
Kada porastu, to je nesto sto cu verovatno najvise ja citati i secati se ovog perioda! I sada vrlo cesto uzmem da citam, a najstariji ima tek 5!
Kada porastu, to je nesto sto cu verovatno najvise ja citati i secati se ovog perioda! I sada vrlo cesto uzmem da citam, a najstariji ima tek 5!
Ne bih rekla, moja majka retko otvara radosnicu, a ja svaki cas :)
Totalna besmislica, bitno je da je ona bila uz dete i da je slobodno vreme i sebi posvetila. Radosnica je obicna gnjavaza roditelja i dece. Sta sacuvas, super, sta ne... Ovo potenciranje na pamcenju svakog momenta i slikanju svake grimase deteta samo odvraca od osnovnog, vaspitanja deteta. Zato su vrtici puni nevaspitane i (najvaznije) skupo obucene dece. Ostavite deci detinjstvo a ne svoje proekcije kvazi savrsenog roditeljstva. Ne dokazujte se na periferijama. Stalno se mimoilazi sustina. Bravo za ovu mamu.
Ana, ako Vam je to najvaznija uspomena za zivota, ili nemate mnogo uspomena, ili veoma jak ego. :)
To je uspomena Vasih roditelja.
To je uspomena Vasih roditelja.
Uopste se ne slazem. Najvaznija uspomena koju imam je upravo Radosnica koju mi je majka pisala. Kako 2 minuta popunjavanja moze da odvraca paznju od vaspitavanja?? :)
Dvoje dece i nekoliko radosnica, sa po par podataka mozda. I nije mi zao sto se radije druzim ili zaspim s njima, a kad malo odrastu verujem da ce im biti zanimljivije da im pricam sta su radili kad su bili mali, jer ako nisam zapisala kad su nikli zubici, progovorili, prohodali, odrali kolena, ne znaci da sam zaboravila.
Ja sam rođena '84. godine i mislim da tada nije bilo tih radosnica. Mama je sačuvala narukvicu iz porodilišta, prvu cuclu, prvu haljinicu i prve cipelice. Ja sam time zadovoljna. I mislim da mi moje dete, koje sada ima 6 godina, neće zameriti što nisam moderna kao sve današnje mame i pratim sve te trendove, poput zapisivanja svega i svačega iz njenog najranijeg detinjstva. Ne volim da živim u prošlosti, da se osvrćem zbog tih beleženih uspomena. Ono najbitnije pamtim. I uživam u svakom novom danu uz svoje dete, ne patim što više nije beba.
Shvatite, Radosnice su za mame, ne za decu. Svi mi kad smo odrasli, bas nas je bilo briga da li smo stucali u stomaku ili prohodali sa 9 mes. 21 dan ili sredinom 10. meseca. To sve odokativno pitamo tek kad dobijemo mi decu pa da eventualno znamo kad da ocekujemo.
Ko voli neka sakuplja, ko ne, uziva u necemu drugom.
Ko voli neka sakuplja, ko ne, uziva u necemu drugom.
Ja sam '83 godiste i imam Radosnicu, tada i jeste bilo popularno. Najlepsa uspomena od svih, tu mi je i prvi pramen kose, prve reci, sve...
Hahaha! Istina! Koliko puta zaboravim da upisem neki vazan datum pa se nas dvoje bacimo na mozdanu gimnastiku ne bi li povezali taj dogadjaj sa nekim drugim pa otprilike nagadjali koji bi to datum bio!
Imam devojcicu od 7 meseci, citam clanak ove mame i suze idu same..trudim se da joj popunjavam svaku stranu njene radosnice, samo da bi se ja secala njenog odrastanje, a ja cu biti tu uz moje dete, i sve cu joj ispricati, svaki strah tokom njenog spavanja, neutesan plac zbog izbijanja zubica, pruzanje rucica i trazenje mame..
Nasa radosnica se polako popunjava. Mama pise kad beba spava i uhvati svaki osmeh trenutak sve.
sve je to lepo... ali ja sam svojoj deci vodila i po dve radosnice... ako nešto zaista želiš nađeš vremena. Kada su one išle da spavaju, ja nisam, nego sam popunjavala radosnice i čitala svu bebecu literaturu do iznemoglosti... :)
Sa kojim pravom Vi sudite o tome ko je posvecen svojoj deci a ko ne?! A sto se dokonosti tiče vođenje radosnice isziskuje onoliko vremena koliko je i Vama bilo potrebno da procitate ovaj tekst i komentare na njega... ovde nije bila rec (ili barem nije trebala da bude) o tome ko je posvecen svoj deci a ko ne, vec ko kako cuva uspomene! I ne to nisu uspomene za mene vec za moju decu... Nazalost nemaju svi tu srecu da im roditelji zive dugo i podsecaju ih na neke lepe momente iz detinjstva... I naravno sve je to stvar licnog izbora, nekome je jednostavno vise stalo do fotografija, albuma, radosnica, ostisaka stopala i sličnog a nekome ne, ali to nikako ne implicira to kakav ste vi roditelj i koliko vam je stalo do vase dece.
Ines, nije posvecena deci, nego pravljenju uspomena za sebe. Ali to je stvar viska vremena. Neke mame ga nemaju na pretek.
Nazivati majku dokonom jer je posvecena deci? Svaka cast ovoj dole, daleko bilo...
Ja sam i u prvoj i u ovoj drugoj trudnoći vodila dnevnik sa podacima o svakom nalazu ultrazvuka, prvom pokretu, štucanju, trenutnim dešavanjima u našoj porodici i svetu uopšte. Starijem sinu sam redovno popunjavala Radosnicu do 2. rođendana (jer je za toliko predviđena), a i ovom malom žapcu ću, samo da odluči da se rodi. Mnogi su mi rekli da se uzalud mučim i da njima dvojici to ništa neće značiti kada porastu, ali nije me briga. Ako njima ne bude trebala gomila uspomena iz maminog stomaka i najranijeg detinjstva, ja znam da će meni sigurno biti najlepša literatura kada uđu u fazu "beži, mama, ne ljubi me", "šta ti je, nisam više beba" i "odoh ja sa drugovima na more".
Bravo
Dokonih ljudi bice dok je sveta...
