Mnogi roditelji imaju grižu savesti kada njihov jednogodišnjak sedi na podu i samo posmatra muvu na zidu. „Sada bih se morala baviti njime“, javlja se vaš unutrašnji glas. Ali bez razloga jer svom biste detetu samo smetali dok istražuje fenomen „kućne muve“.

Osim toga, ono ne posmatra samo insekte: u isto vreme jača svoj osećaj o sebi samome, jer se zabavlja nezavisno od pružanja pažnje i ljubavi odrasle osobe i uvežbava svoju sposobnost koncentracije – a to je važna pretpostavka za dalji uspeh u školi.  Čim je dete u dobi od tri do četiri meseca, majke i očevi mogu (i treba) da podstiču samostalnu igru.

Deca uživaju u samostalnoj igri

Donosimo šest važnih pravila, koji u tome pomažu:

Pravilo br. 1: Jednostavno ih pustite da rade svoje. Ako se vaše dete upravo samo „zabavlja“, pokušajte da ga ne prekidate. To vredi za stariju decu, ali i za bebe. Naime, većina odojčadi nakon buđenja samo mirno leži u svom krevetiću, igra se ručicama ili samo guguće. Ti trenuci u kojima je dete samo sebi dovoljno početak su samostalne igre.
Savet: tu fazu „potonuća u sebe“ možete produžiti ako neku šarenu igračku, ogledalce, zvončić ili plišanu životinju ostavite u krevetiću ili je pričvrstite na ogradu.

Pravilo br. 2: Omogućite im uzbudljivo okruženje. Ako beba leži na ćebencetu, igračke joj ostavite u blizini da ih može dohvatiti. Deca koja pužu i koja mogu trčati trebaju sigurno i primamljivo okruženje. To su, na primer jastuci po kojima se može penjati te predmeti s kojima može nešto graditi ili koje može rastavljati.
Savet: te igračke ponudite samo ako se dete igra samo. Nakon toga ih opet pokupite. One povećavaju pobudu za nečim.

Ne ulazite svaki čas u sobu ako vidite da se dete zaigralo

Pravilo br. 3: Uvedite im „određeno vreme za samostalnu igru“. Mala će deca najbolje naći vlastiti ritam igre ako im date priliku da se redovno nečim zaokupe. Strogo određeno vreme za igru (jednom ili dva puta dnevno) je idealno. Pobrinite se za mirnu atmosferu, bez upaljenog televizora ili glasova s radija u pozadini koji bi ih odvraćali od igre.
Savet: dete se ne igra samo? Isprva se i vi paralelno igrajte pored njega (ali ne i s njim) i okrenite se nekoj drugoj zanimaciji, čim „utonu“ u svoju igru.

Pravilo br. 4: Izađite iz sobe. Pod igranjem u samoći se podrazumeva da se dete nastavi igrati i kada ga na nekoliko minuta ostavite samog u sobi. To s njime možete vežbati od četvrtog meseca: izaberite trenutak u kojem je dete nečim fascinirano i napustite sobu. Svoju odsutnost produžavajte korak po korak.
Savet: ako dete ne želi da ostane samo, vežbajte to s njime. Obavestite ga da, na primer, na kratko morate u kuhinju, u kupatilo itd, a dok idete do tamo, pričajte s detetom.

Pravilo br. 5: Priskočite u pomoć samo u slučaju nužde. Lopta se otkotrljala, kockice nisu ostale jedna na drugoj – uvek ima situacija u kojima vaše dete naočigled treba pomoć. Usprkos tome nemojte im odmah pritrčavati u pomoć, već pričekajte trenutak. Možda samo može rešiti svoj problem.
Savet: nekada je dovoljna mala pripomoć, kao, na primer, pitanje: “šta bi se još moglo napraviti s kuglom? I dete se već samo igra dalje.

Pravilo br. 6: Ne očekujte previše. Sva deca se mogu naučiti igrati sama. No, koliko dugo, to zavisi od toga koji su tip. Normalno je da se deca mlađa od godine dana pet do deset minuta sama bave nečim, između jedne i tri godine se pak nečim bave 15 do 30 minuta. No, važno je da ostanu u blizini.
Savet: iskoristite vreme za sebe i dignite sve četiri u vis!