Broj 10.600.573 za porodicu Grujičić veći je od Mont Everesta. Toliko dinara potrebno im je da bi njihov sin Vuk (3), koji je rođen sa 470 grama, progledao i prohodao.

Kada je došao na ovaj svet, Vuk je bio veličine dlana. Tatinog. Sa manje od pola kilograma bio je jedna od najmanjih beba rođenih u Srbiji. A nije trebalo da bude tako.

- Vuk je rođen 25. maja 2012. godine u GAK Višegradska. Do prevremenog rođenja došlo je greškom lekara, jer je doktorka koja je vodila moju trudnoću na poslednjem pregledu previdela da sam otvorena tri prsta i da mi je plodova voda zamućena. U stvari, zapisala je sve u karton, ali je “zaboravila da mi kaže” - priča Aleksandra Grujičić za "Blic", majka malog Vuka iz Beograda.

Manji od tatinog dlana

Sa 470 grama, spojenim prstićima, zatvorenim očima, problemima sa plućima i krvarenjem na mozgu odmah po rođenju ocenjen je nulom.

- Lekari su Vuka od samog starta otpisali. Imao je previše problema u startu, znali smo mi to, ali ne možeš da govoriš roditeljima svakog dana da će ti dete umreti, da će biti biljka i da nam je bolje da ga stavimo u neku ustanovu jer smo mladi. Čak i kada je prošlo nekoliko meseci i kada se videlo da se dete bori, svi su bili negativni. Mi smo pored njega bili pozitivni, mazili smo ga, pričali mu, pevali... Plakali smo samo zbog doktora - objašnjavaju Stojan i Aleksandra Grujičić.

Prvih godinu dana Vuk je živeo u bolnici, a po izlasku iz bolničke sobe, zbog problema na plućima dugo je bio na kiseoniku. Od kako se skinuo sa kiseonika, počeo je da napreduje. Osećaj ponosa tata Stojan izrazio je i tako što je svoj nalog na Tviteru nazvao “Vukov ponosni tata“. Vuk danas ima tri i po godine, cerebralnu paralizu, hidrocefalus, refluks i dioptriju minus 17. Ne jede i ne pije vodu sam. Da bi prohodao i progledao, potrebne su mu vežbe i operacija očiju u Rusiji. Da bi prohodao i progledao, potreban mu je novac.

Mali Vuk ne odustaje od života

- Mnogi lekari neće ni da razgovaraju sa nama ako nemamo novac. Živimo od jedne plate, ali imamo milion pitanja za koja mnogi nemaju vremena ako nemamo novac. A da ga vidite, on je jako nasmejan dečak, pozitivan. Po tome je na tatu. Obično deca koja su dugo bila u bolnici budu nervozna zbog aparata i konstantnog pištanja. On se čim je došao kući skroz promenio. Umiljat je, samo se smeje i ne plače. U stvari, plače samo kada ode u bolnicu da mu vade krv - priča mama Aleksandra.

Ona objašnjava da Vuk strašno voli decu, ali da se u poslednja dva meseca ljuti kada vidi malo dete koje stoji pored njegovih kolica, a on ne može.

- Voli da sluša muziku i obožava da sa tatom vozi auto. Kada vidi automobil, to je tolika sreća - priča mama.

Pomozite Vuku, pošaljite 117 na 3030 (100 dinara bez PDV-a).