Nalazi 59 razmotrenih longitudinalnih studija širom sveta sugerišu da čak 13% porodilja iskusi simptome postporođajne depresije u prvih 12 nedelja nakon porođaja. Od njih, čak 70% živi sa ovim simptomima preko godinu dana. Ova brojka svakako nije zanemarljiva. Situacija se dodatno komplikuje činjenicom da žene koje su imale postporođajnu depresiju, u narednih 5 godina imaju dvostruko više šanse od drugih žena da ponovo iskuse simptome depresije. Ono što takođe zabrinjava je i podatak da su njihova deca posebno vulnerabilna na raznorodne psihijatrijske simptome, budući da nisu ostvarila regularnu interakciju majka-dete u najranijim danima.

 

 

Uprkos dobro poznatim posledicama koje ima po psihofizičko zdravlje majke, a i deteta, čini se da postporođajna depresija ipak prečesto ostaje neprepoznata i nelečena. Pregledom medicinske literature dolazi se do zaključka da glavna barijera u traženju stručne pomoći leži u nesposobnosti žena sa postporođajnom depresijom da osveste i interpretiraju svoje stanje u datom trenutku. Stoga, akcenat bi trebalo da bude na pojačanoj edukaciji ovih žena, a koja bi doprinela većem stepenu samorefleksije.

 

Dodatna barijera koja se navodi vezuje se za nesposobnost porodice „novopečene“ mame da uvidi njeno stanje i pojačano izađe u susret njenim emotivnim, ali i praktičnim potrebama. Zato će transparentnije objašnjenje kliničke slike ovog fenomena biti od koristi, kako majkama, tako i široj rodbini. U nedostatku znanja, čitav porodični sistem ne uspeva da uvidi simptome depresije, već stanje majke očitava kao posledicu novonastalih okolnosti.

 

 

U prvom planu su depresivni simptomi majke. Međutim, takva majka ima negativnu percepciju ponašanja svog novorođenčeta (za nju je ono neizdrživo, bezobrazno, bahato, plače namerno), pa literatura navodi brojne implikacije i po zdravlje i razvoj deteta, a takođe i po psihofizičko stanje supruga koji živi u ovakvoj atmosferi, a ne zna kako da pomogne. Obično, on je u ovoj priči „dežurni krivac“ za svekoliko majčino nesnalaženje. Zato je akcenat na majčinoj adaptaciji, uspostavljanju boljeg sistema vrednosti, osvešćivanju pogrešnih percepcija, uspostavljanju pozitivnog afekta i verbalizacije, kako sa detetom, tako i sa suprugom.

 

 

Autori navode razne implikacije majčine depresije po stanje novorođenčeta, od nesigurnog vezivanja (Lyons-Ruth, Zoll, Connell, & Grunebaum, 1986), preko depresivnog afekta (Field, 1992; Radke-Yarrow, Nottelmann, Martinez, Fox, & Belmont, 1992), do bihejvioralnih problema i zastoja u kognitivnom razvoju (Murray & Cooper, 1997). Fild navodi najučestalije smetnje koje pogađaju novorođenčad čije majke pate od postporođajne depresije: besciljno ponašanje (slično ADHD-u na starijem uzrastu), sniženi afekat nalik depresiji, neregularan/isprekidan san, veću aktivaciju moždanih talasa merenu EEG-om (što ukazuje na stanje razdraženosti i uznemirenosti deteta), više nivoe norepinefrina (hormona čija je primarna uloga uzbuđenje i koji se aktivira pri stresnim situacijama). Pored toga, što majčina depresija duže traje, to se nadalje kod dece razvijaju i smetnje u razvoju govora, a kasnije i problemi u ponašanju i učenju.

 

 

Ono gde se simptomi postporođajne depresije najočiglednije reflektuju jeste kvalitet majčine emocionalne i bihejvioralne interakcije sa detetom i to u doba koje je najkritičnije za razvoj psihološke i emocionalne regulacije i za stvaranje bazičnog kapaciteta za ljudsko vezivanje (Campbell & Cohn, 1997; Radke-Yarrow, Cummings, Kuczynski, & Chapman, 1985). Žene koje pate od postporođajne depresije po pravilu imaju narušenu sposobnost da obezbede senzitivnu i predvidljivu negu za svoje odojče. Njihovo ponašanje varira od tužnog i pasivnog (tokom čega su inertne u izvršavanju majčinskih dužnosti i povlače se u sebe), do krajnje intruzivnog i bezosećajnog (kada pristupaju detetu grubo kao da je lutka, bacaju ga prilikom presvlačenja, viču na njega, itd.). Generalno rečeno, u afektivnom smislu, ovakva veza majka – dete je prilično osiromašena i dosta negativno obojena. Nije ni čudo, budući da žene tokom postporođajne depresije doživljavaju veoma negativne emocije – iritabilnost, izrazitu krivicu, osećaj neadekvatnosti, anksioznost, osećaj usisavanja sopstvenog bića (Weissman & Olfson, 1995; Weissman, Paykel, & Klerman, 1972). One ne umeju da izađu na kraj sa ovakvim emocionalnim promenama i svoja stanja neminovno projektuju na decu.

 

 

Veoma malo istraživanja rađeno je na ovu temu. Ipak, Mejgan i saradnici (1999) su intervjuisali 8 muževa čije su žene imale simptome postporođajne depresije i pronašli podatke da ne samo da ovi simptomi utiču na muževe, već i na odnos otac-dete. Muževi su konstantno zabrinuti za zdravlje svojih žena, konfuzni oko kliničke slike postporođajne depresije, frustrirani zbog nesposobnosti da ženama olakšaju ove depresivne simptome i u strepnji od neizvesne budućnosti. Oni dalje izveštavaju kako su morali napraviti korenite promene u svom stilu življenja kako bi se prilagodili potrebama iscrpljene žene i zapostavljenog deteta. U studiji Milgroma i MekLauda (1996) muževi su rekli da osećaju veoma visok nivo stresa vezanog za bračni život, kao i veliku zabrinutost za razvoj svog deteta. Ovi nalazi sugerišu potrebu za obuhvatnim tretmanom, koji bi pored majčinih depresivnih simptoma trebalo da uključi i intervencije usmerene ka emocionalnoj regulaciji i razvoju veština kod deteta, kao i rad na celovitom porodičnom sistemu.

 

 

 

Otkriveno je da žene sa postporođajnom depresijom preferiraju psihoterapijsku pomoć, spram farmakoterapije, i to one vrste koja podrazumeva blaži, nedirektivan pristup. U literaturi se navodi sledećih 8 tipova psihoterapijske pomoći:

 

 

Trenutno se smatra da je IPT najefikasnija forma za tretman postporođajne depresije. To je vremenski ograničena forma terapije, u trajanju od 12 do 16 nedelja, čiji je glavni cilj otklanjanje simptoma. IPT terapeut je veoma direktan i aktivan u procesu terapije i pomaže osobi da napravi uvide u izvore svojih novonastalih stresova. IPT je bazirana na premisi da postporođajna depresija ima svoje korene u 4 problemske oblasti, a to su:

 

1. tugovanje: priznavanje gubitaka koji su se desili u sferi selfa, odnosa sa drugima ili još specifičnijih gubitaka.

2. tranzicije uloge: tranzicije u životnom stadijumu i socijalne tranzicije, uključujući gubitak nezavisnosti i promene u socijalnoj mreži.

3. interpersonalni sporovi: ono što se često dešava nakon rođenja deteta, a uključuje neispunjena očekivanja i intimne probleme sa partnerom.

4. interpersonalni deficiti: traženje onih problema u vezivanju koji iskrsavaju i u drugim odnosima (van porodice), a koji mogu nadalje pojačavati stres.

 

Velika zasluga IPT forme je u podučavanju komunikacionim veštinama koje potpomažu u izgradnji odnosa, pojačavaju samopouzdanje i omogućavaju bolju socijalnu podršku.

 

 

KBT je najpoznatija forma psihoterapije po svojoj efikasnosti u tretmanu anksioznosti i opsesivno-kompulsivnog poremećaja. Ona polazi od pretpostavke da način na koji razmišljamo utiče na to kako se osećamo, pa je tako tretman fokusiran na pomaganje mamama da ostvare kontrolu nad svojim mislima čime će se osećati sposobnijim da ih menjaju. KBT terapeut će raditi sa mamom na identifikaciji i priznavanju njenih automatskih misli, evaluaciji tih misli i osvešćivanju momenata kada te misli nisu produktivne, zatim će istraživati i menjati njena uverenja, podvući razliku između realističnih i pogrešno percipiranih pretnji i raditi na razvoju novih i korisnijih perspektiva. Tako, mama razvija strategije za savladavanje problema i oseća se bolje “opremljenom” za suočavanje sa distresom. KBT se oslanja na raznovrsne tehnike kao što su relaksacija, zaustavljanje misli, terapija izlaganjem, domaći zadaci, zamišljanje, itd.

 

 

DBT je forma terapije isprva dizajnirana za tretman osoba sa graničnim poremećajem ličnosti, ali je sada poznato da je efikasna i za druga stanja kojima je distres jedna od glavnih komponenti. Slično KBT-u i DBT je dosta aktivna i praktična forma terapije, koja osobu poziva na delanje. Obuhvata učenje sledećih veština: majndfulnes, tolerancija distresa, emocionalna regulacija i interpersonalna efikasnost. Prednost ove forme je što se uspešno primenjuje i kao individualan i kao grupni vid pomoći. Ako je celokupan porodični sistem uključen u tretman daje najbolje rezultate.

 

 

Ovo je najstarija forma psihoterapije koja je fokusirana na istraživanje nesvesnog i prošlih iskustava u razumevanju sadašnjeg ponašanja. Pristalice ove struje veruju da rana iskustva iz detinjstva imaju direktni uticaj na sadašnje tegobe, i da kada mame postanu kadre da identifikuju i prihvate ova iskustva otpočeće proces lečenja. Po ovoj formi, rana iskustva igraju ulogu u formiranju verovanja o sebi kao odraslom biću, pa je akcenat na identifikovanju upravo tih verovanja koja nisu više od koristi ili su čak štetna za osobu. Kada radi sa terapeutom psihodinamske orjentacije, mama će biti ohrabrena da priča o odnosima sa svojim roditeljima i važnim drugima u pokušaju da razotkrije nesvesni sadržaj njenog trenutnog načina razmišljanja. Ovaj proces redukuje tenziju i nelagodu. Posebno je značajan jer promena zahteva svesnost i razumevanje onoga što se desilo. Često, zbog gomile “aha” uvida osoba postepeno radi na izgradnji empatije i samopouzdanja, kao i na redukciji samooptuživanja.

 

 

EMDR je trenutno najefikasniji vid terapije za ljude koji su imali neko traumatsko iskustvo i posebno se često koristi u tretmanu osoba sa posttraumatskim stresnim poremećajem. Ona se oslanja na elemente kognitivno-bihejvioralne terapije i psihodinamske psihoterapije, kao i na specifične tehnike koje su osmišljene da redukuju senzorni uticaj traumatskih sećanja. Pošto su traumatska sećanja uvek lokalizovana ili u desnoj (emocionalnoj) ili u levoj (logičkoj i intelektualnoj) sferi mozga, EMDR koristi bilateralnu stimulaciju mozga (kroz pokrete oka, bilateralan zvuk ili bilateralnu taktilnu stimulaciju) i to kombinuje sa uverenjima, vizualizacijom i pažnjom usmerenom na telo, a sve kako bi se reprocesirala memorija. Glavni značaj ovog modela je pomaganje mami da pristupi mislima i osećanjima koja su pozitivna, zdrava i korisna.

 

 

Ova forma terapije fokusira se na specifičan problem i radi u pravcu pozitivne promene. Za razliku od drugih formi ona se distancira od istraživanja problema iz daleke prošlosti i pokušava da istakne snage i veštine majke koja ima postporođajnu depresiju. Terapeuti ove struje vode se idejom da je važnije postaviti ciljeve i raditi na njihovom rešenju, nego na problemu. Obično obuhvata samo par susreta koji donose očigledan benefit, iako brojni autori navode kako je njena glavna zamerka to što se ne bavi uzrokom problema pa ne može da proizvede dugotrajniju promenu.

 

 

Grupna terapija oslanja se na zajednicu kao temelj podrške. Dobra grupna terapija zahteva više od jednog iskusnog terapeuta i njihovo korišćenje dinamike grupe kao osnove za identifikovanje problematičnih oblasti i interpersonalnih teškoća. Grupa podrške za postporođajnu depresiju uglavnom predstavlja kombinaciju psiho-edukacije (obučavanje o mentalnim bolestima majke, uzrocima, opcijama tretmana, životnim strategijama zdravlja, tipičnim nadolazećim stresovima…), sa važnom ulogom validacije od strane drugih članova grupe. Glavni cilj ovakvih grupa je da pomognu u izgradnji zajednice, daju prostor u kome mama može da se čuje i da nauči da nije sama u ovoj borbi, kao i da priča i deli ideje o stres menadžmentu, kopingu i ranom materinstvu.

 

 

Terapija parova ostavlja prostor partnerima da se čuju za vreme krize. U ovoj formi partneri uče da identifikuju ponavljajuće negativne obrasce kojima se služe u tom odnosu, kao i strategije komuniciranja i slušanja koje su neophodne u suočavanju sa daljim životnim izazovima. Fokus je na promeni dinamike u njihovom odnosu, radu na intimnim izazovima i individualnim potrebama koji mogu remetiti odnos, kao i na razvoju osetljivosti za individualne potrebe koje su osnov zdravog partnerskog života.

Teks sa testom kojim se proverava postporođajna depresija možete pogledati na sledećem linku: http://www.psiholjub.com/nauka/postporodajna-depresija-kako-je-otkriti-i-kako-je-savladati/