Sigurna sam da moja priča nije usamljen slučaj, ali se iskreno nadam da će ovakvih biti sve manje.

Njen početak je u dalekoj ’99. godini, u vreme bombardovanja. Te godine sam počela da se zabavljam sa svojim suprugom, koji je bio na mnoge načine moja prva ljubav. Imali smo po 20 godina i bili mladi i poletni. Sve je delovalo kao bajka koja će trajati do kraja života. Bili smo u našem okruženju par za primer, par na koji su se svi ugledali i priželjkivali baš takvu ljubav, baš takvu vezu. Obzirom da sam dete razvedenih roditelja, koji su u to vreme već imali nove bračne partnere, igrom slučaja, živela sam sama sa starijim bratom. To je nekako spontano dovelo do toga, da moj suprug, a tadašnji dečko, ubrzo počne da živi sa nama. Ti su dani moje najlepše uspomene, najsrećniji period mog života. Nikada se pored nekoga nisam osećala tako lepo, sigurno, voljeno, iskreno i opušteno,  kao tada, sa njim.

 

Sa druge strane on je u to vreme imao problema sa marihuanom i jednostavno nije uspevao da se otrese tih navika i tog društva. Kada bi odlazio da se vidi sa svojim prijateljima to bi im bila celovečernja zabava, a ono što je mene užasavalo bila je činjenica da je on nakon toga ceo naredni dan bio  potpuno drugačija osoba od onoga što je inače, i ta druga osoba se meni nije ni najmanje sviđala. Zato sam mu jasno postavila ultimatum da izabere ili ja ili trava?! Izabrao je mene i nakon 8 godina konzumiranja tog užasa u nenormalnim količinama je prestao, čak je ostavio i cigarete. Bio je na neki način dečko bez jasne slike o tome šta želi u životu i bez definisane orijentacije, ali beskrajno nežan i dobar. Delovao je kao dobar materijal za oblikovanje. Nakon godinu dana veze je otišao u vojsku. Iako mi je teško padala ta razdvojenost bilo je neke čari u tome. To je možda bila i poslednja generacija vojnika koja je pisala pisma, a ne sms poruke. To je na neki sladak i romantičan način našu ljubav ojačalo, to slatko iščekivanje sledećeg susreta i sledećeg pisma.

 

Kada se vratio  sa odsluženja vojnog roka, mojoj sreći nije bilo kraja, ali je radost ubrzo zamenila tuga, kada sam saznala da je jednom prilikom, putujući kući na odsustvo u autobusu upoznao neku devojku i sa njom razmenio kontakte. Sve to vreme pisala mu je pisma i ona. I ta sam pisma slučajno pronašla. Kasnije se ispostavilo da je to bilo samo neko beznačajno piskaranje i ona mi je sama potvrdila da se osim tog puta kada su se upoznali nikada nisu više videli. Ipak zbog nekih groznih izjava koje je izrekao u svađi oko ovog slučaja ja sam ga ostavila. Međutim, već sutradan je došao na kolenima moleći i plačući da mu se vratim, govoreći kako je ispao glupi, nezreli klinac i kako ga ne zanima niko drugi osim mene. Poverovala sam u njegove reči i rešila da mu oprostim, jer sam ga zaista beskrajno volela. Mada to nije bila prva stvar koju je sakrio od mene, a koja je uključivala postojanje neke druge.

 

Nakon mesec dana otišli smo zajedno na letovanje, koje je ujedno bilo i vreme i mesto za sređivanje veze i problema. Jedne večeri, na plaži i pod mesečinom, tik uz more, on je klekao i zaprosio me je. Tada sam shvatila da je to prelomni trenutak, u kome trebam da odlučim da li da prihvatim i da nastavimo dalje ili da odbijem i završimo priču. I srce je odgovorilo umesto mene. Prihvatila sam.  Stvari su se potom odvijale ubrzano, iznajmili smo stan, počeli sa pripremama za venčanje i veridbu i nadali se najboljem. Sada kad bolje razmislim, mi smo želeli da se venčamo jer nismo želeli da se razdvajamo. Bila sam iskreno srećna i radovala se tom novom načinu života, porodici, zajednici… 

 

Venčali smo se sledećeg leta i bili smo presrećni. Verovala sam da su sve stare gluposti iza nas i da sada kreće onaj pravi život. Svaki dinar smo odvajali za putovanja i u prvih 7 godina braka proputovali baš dosta. Obišli smo neka divna mesta koja će uvek ostati u mom srcu. Tokom svih tih godina, ja sam se trudila da svog supruga bodrim u svim njegovim planovima, davala sam mu vetar u leđa. Na moju inicijativu upisao je i završio Višu školu i tako čak postao jedini član svoje porodice koji je završio nešto više od srednje škole. Njegovi roditelji za to baš i nisu imali mnogo sluha. Oduvek su me iz nekog samo njima poznatog razloga držali na nišanu, nikada zapravo ne shvatajući da sam ja na neki način od njihovog sina napravila čoveka. Nikada me nisu prihvatili i uvek su bili narogušeni prema meni. Vremenom sam naučila i sa tim da se izborim, mada mi je ranije bilo jako teško. Jedna mlada, dobra, pametna a drugi kažu i vrlo lepa devojka, jednostavno nije mogla da shvati šta joj to toliko uporno zameraju. 

 

Problemi sa njegovim roditeljima i nisu bili jedini problemi u našem braku, na žalost. Ono što je mene najviše mučilo je bilo izgubljeno poverenje. Mnogo puta sam posumnjala u njegovu vernost i odanost ali nisam imala nikakvih konkretnih dokaza za to. Mada je često išao na službena putovanja i gotovo svakodnevo komunicirao sa koleginicama od kojih su neke izuzetno lepe devojke, nisam pravila ljubomorne scene, ali mi je nepoverenje budilo nemir u duši. Sa druge strane prema meni ponašao potpuno normalno, pokazivao je ljubav i naklonost mada se na neki čudan način izgubila bliskost i polako je nestajala i strast i potreba za razmenom nežnosti. Mislila sam kako se to sigurno događa svim parovima koji su u tako dugim vezama, kako su to samo krize koje se mogu rešiti.Po prirodi sam vrlo otvorena i iskrena osoba i ne volim da zapostavljam probleme u vezi već zahtevam da se takve stvari odmah raščiste. Međutim kada bi se poveo razgovor na tu temu, on bi uvek poricao da problem postoji i govorio da je sve u redu.

 

Pre tri godine nakon jedne žučne rasprave je rekao da me voli i da ne želi da me izgubi i da bi bio najsrećniji da dobijemo bebu. U to vreme sam i sama želela dete, već sam imala 30 godina i osećala sam se spremnom. Danima sam razmišljala šta bi bilo najbolje uraditi i shvatila da želim dete i da je našoj vezi možda upravo to potrebno da bi se vratila na noge, jer smo bili zajedno već 10 godina i 7 godina u braku. I tako je i bilo. Nakon 8 godina braka u naš život je stigao jedan mali anđeo. Najdivnije biće na svetu sa najlepšim plavim očima. Našoj sreći nije bilo kraja. Naš maleni dečak je predivan i poseban. Život nam se okrenuo za 180°, ali u najlepšem smislu te reči. Pomislila sam kako su stvari napokon došle na svoje mesto, da sada kada imamo porodicu ceo naš zajednički život napokon dobija smisao. Zimus sam shvatila da želim još jedno dete, brata ili sestru za mog malog miša. Radovala sam se tome svim srcem. On takođe. Međutim, pre par meseci sam primetila neku senku koja pređe preko njegovog lica svaki put kada se pomene proširenje porodice, ali jednostavno nisam shvatala o čemu se radi. Naši odnosi su i dalje bili normalni i uobičajeni, osim što su se intimni trenuci sveli gotovo na 0. Stalno je govorio kako je umoran, jer zapravo i nema radno vreme, ono je uglavnom svakoga dana trajalo po 12 sati a nekada i duže. Rešila sma da ga malo pustim, da ga ne pritiskam i ne gušim previše. Krajem aprila je ponovo otišao na put, na 4 dana. Dok je  bio odsutan, ja sam bila sama sa detetom kod kuće, razmišljajući o našim planovima i željama i iščekivala njegov povratak. 

 

Kada se vratio, bio je potpuno drugačiji. To više nije bio onaj isti čovek i ne znam kako to da objasnim,  ali mi je mirisao na prevaru. Od jednom njegov odnos prema meni se preko noći izmenio. Postao je hladan i nepristupačan u svakom smislu. Nisam ni sanjala šta se dešava iza mojih leđa dok ja u svojoj glavi imam romantičnu predstavu o proširenju porodice i boljem i lepšem životu. Prošlog meseca je naše dete napunilo 2 godine. Na dan njegovog rođendana, u nekoj spontanoj priči mi je odjednom rekao da me više ne voli, da ništa ne oseća prema meni i da nema potrebu da bude sa mnom. Posle užasnog šoka, sam se pribrala i pitala da li postoji neko drugi, što je on odlučno odbio. Pokušala sam da ga urazumim i objasnim da je normalno da se čovek oseća ponekad tako, ali da mi imamo dete i da smo već 13 godina zajedno. Rekla sam mu kako se detetu ne ruše dom i porodica zato što više nisi zaljubljen. To malo biće je valjda prioritet?! Međutim on je na sve te moje pokušaje ostao potpuno hladan i nezainteresovan. Posle par dana je malo spustio loptu i rekao da želi da popravimo odnos. Ali dani su prolazili i ništa se apsolutno nije menjalo. Već sam počela da padam u depresiju i bila sam jako zabrinuta. Dve nedelje kasnije, na našu desetu godišnjicu braka, sam saznala da me vara. To je bio takav udarac kakav se prima verovatno samo jednom u životu i ko preživi, preživi. Kada sam pročitala poruke u kojima na najperverzniji mogući način nekoj glupačici objašnjava šta bi i kako radio sa njom stomak mi se uvrtao. Da stvar bude gora, pisao je i o dva ne zaboravna dana koja je proveo sa njom i kako ga je ona vratila u život, u kome sam ga ja verovatno gušila. U životu sa mnom je imao dom, porodicu, podršku, ljubav, pomoć mojih roditelja i prijatelja, nekoga ko mu je uvek čuvao leđa, gurao ga kroz život i bodrio da može da ostvari sve što poželi samo ako bude dovoljno uporan. U meni je imao najiskrenijeg i najodanijeg prijatelja, sigurnu luku. Sa mnom ima prelepo dete.  Ali to izgleda nije bilo dovoljno. Njegova izdaja mi dušu lomi na komade. Ne mogu da shvatim koliko god razmišljala šta se to zapravo desilo, gde smo krivo skrenuli.  Dok sam ja maštala o imenu za drugu bebu on je oštrio nož za moja leđa. Dok sam ja premorena i iscrpljena sedela i jedva budna čekala da se vrati kući sa dugog puta, on je uživao u tuđim dodirima. Od kada sam saznala za nju, njegova surovost i hladnoća su se pokazale u svom punom sjaju. Pošto je bilo jasno da se preko toga neće preći, a i sam je insistirao na razvodu, postao je užasan prema meni. Telefon iz ruku nije ispuštao, predamnom se dopisivao sa njom, planirao viđanje i uživanje. Ona ne živi u Srbiji pa je cela ta priča njemu postala još egzotičnija. Dotična takođe ima dužu vezu i zna da je on oženjen i da ima ženu i dete ali nju to naravno uopšte ne dotiče. Prethodne 3 nedelje su bile jezive, pakao od života. Morala sam da nateram sebe da ga svesno pogledam drugim očima, da shvatim da je gotovo i da ga obrišem iz duše. Sve to vreme on je zaljubljen i cveta. A između svega toga je jedno nedužno malo dete koje voli oba svoja roditelja i ništa ne shvata.

 

Sinoć je otišao. Pokupio je sve svoje stvari i vratio se kod svojih roditelja. U ormarima su prazne police. U kupatilu nema više ni jednog traga da je tu nekada živeo i muškarac. Moja duša je prazna a srce slomljeno. Jutros sam se prvi put probudila svesna činjenice da je kraj i da ću se od sada uvek buditi i tonuti u san sama. Pokušavam da se sredim jer ne želim da moj sin oseti da nešto nije u redu. Njemu treba srećna i jaka mama i ja ću to i biti.

 

Moja mama je jednom rečenicom sve objasnila, rekla je:” Kakav čovek, ostavio je ženu i onakvog usnulog anđelka, da bi se vratio u svoju dečiju sobu.”  Trebaće vremena da naučim da je život odlučio da se sav moj svet sruši za jedan tren. Ne znam čemu se on nada posle svega, kakvoj sreći i životu. Naši životi posle ovoga više nikada neće biti isti, svi ćemo biti na neki način obeleženi,a najviše naše dete. Znam da moram da nastavim dalje i da učinim sve da moja mala sreća nikada ne oseti nedostatak bilo čega. Biće teško ali sam spremna da se izborim sa svim za njegovo dobro. A mom mužu neka je Bog u pomoći, čovek je ladno obrisao ženu i dete gumicom, jer on nije srećan. Šta reći...