Draga moja domaćice, moraš shvatiti da na svakoj vezi i braku treba raditi jako naporno, i boriti se čak iako to ponekad ne daje rezultate. Međutim, ako se i druga strana ne trudi, rizikuješ da ostaneš nesrećna, što će kasnije imati velike posledice na tvoje dete i tvoje psihičko a i fizičko zdravlje. Moja majka je bila u takvom braku šest godina; smršala do neprepoznatljivosti i nosila modrice od svoje svekrve. Podrške mog oca naravno nigde. Ne znam kako (a divim joj se) skupila je hrabrosti da nas spakuje i ode iz sopstvenog stana, i sa platom čistačice izdržavala obe toliko da mi nikada ništa zafalilo nije. I sama uskoro postajem majka. Moja svekrva je napustila svoje sinove, ali je moj suprug i dalje emotivno vezan za nju. No, već sam mu stavila do znanja da je svaka pomoć od nje dobro došla sve dok je u granicama normalnog i dok nam ne ugrožava brak. U suprotnom, biće haosa. Kažem ti, bori se za sebe i bori se za svoje dete; ako tvoj muškarac želi da bude sa vama-biće, uprkos svemu. Za onog ko te ne voli, sve ostalo su samo izgovori. Želim ti sve najlepše od srca. Ne daj se. ;)

Domacice imala sam slican problem kao tvoj sa razlikom da su mi otac majka oboje zivi pa sam donekle njihovu podrsku imala. Moj muz je bio pod velikim uticajem svekrve koja je bila krivac mog prevremenog porodjaja ( naravno ona to nije smatrala tako nego je krivicu prebacila na druge jer to uvek radi ) . Ja sam jednostavnomom muzu postavila uslov da bira ko mu je vazniji i sam donese odluku hoce li njegova majka ili mi donositi odluke . Deca nisu kriva sto su rodjena posebno nasa koja su prevremeno i znas i sama kroz koje muke ste prosli vi a zamisli tek kako je bilo bebi i ja smatram da sam ja kao majka niko i nista da mu oduzimam oca ali ako se otac opredeli za njegovu majku onda mu vi kao porodica niste bitni , treba o tome da pricate i pusti ga neka sam odluci sta mu je vaznije u zivotu , a sto se tice starateljstva zakon je uglavnom na strani majke jedino u najtezim slucajevima daju dete ocu , a on je svakako duzan da izdrzava svoje dete.
Zelim ti da sacuvas svoj brak jer zaista je to najbitnije ali ne pod uslovom da dete trpi posledice zivota u braku

Puno srece

Domacice,

u svim porodicama nastupa bura kada se dete rodi. Ako ste vec poceli da sredjujete odnos sa muzem pokusajte da ga navedete da shvati da ste vas dvoje tim i da njegova majka moze i treba da pomogne,ali da su odluke ipak samo na vama dvoma da ih donesete. Mozda pre okretanja novog lista ima jos neceg da se procita na ovom. :)

Svakako puno podrske i samo napred. :)

Tako sam se pronasla u ovom tekstu da ne mogu a da ne podelim svoje iskustvo. Moram da priznam da se ponekad pitam da li sam uopste izasla iz depresije i posle tri godine od porodjaja. Kod mene su se ovi simptomi javili u toku trudnoce iz vise razloga, a najvise zbog brojnih razocaranja kroz koja sam prosla. Ostala sam bez posla, moja osnovna porodica se raspala jer mi je majka obolela od raka, a to je nekako razjedinilo moju porodicu a ne zblizilo kako sam ja ocekivala. Sa rodjenom sestrom sam prosla kroz razmirice posto se ona uplasila da ce je imovinski moja udaja ugroziti i da se to vec ogleda kroz trosak koji su nasi roditelji podneli kroz slavlje za svadbu, mislim da me ovo najvise pogodilo, jer tako nesto od nje ni u snu nisam ocekivala. Moj buduci muz i otac deteta se nekako nije ophodio brizno prema meni dok sam bila trudnica, nego stalno ostajao na poslu sto je duze mogao, jer mu je odjednom postalo dosadno da provodi vreme sa mnom i ovo je nesto sto me je iznenadilo i duboko razocaralo. A onda sam se porodila prevremeno, beba se rodila sa malom kilazom i onda smo proveli jos dva meseca u Institutu za neonatologiju u neizvesnosti da li ce sa njim sve biti u redu, a i narednih godinu dana-dve, tri. Kasnio je sa svim pocev od sedenje, pa do govora, ne znam specijalistu kod koga nismo isli da se kontrolisemo. Uz sve to i nakon njegovog rodjenja moj muz je nekako puno provodio vremena na poslu, a kao pomoc sam cesto imala njegovu majku, koja mi se zaista nasla nakon porodjaja a i kasnije, posto mi je majka umrla pa nisam imala nikog drugog. Naravno stvari su savrseno funkcionisale dok sam ja pristajala na sve njene predloge, ali smo pocele da se svadjamo kad sam ja pocela da iznosim neke svoje stavove. Naravno zbog svega ovoga sam toliko puta pomisljala da odem sa detetom i da ga odgajam sama, ali nisam imala posao niti sam mogla da ga nadjem i pored truda koji sam ulagala i dalje ulazem. Sad mi svekrva i dalje zagorcava zivot tako sto svaki put kad su moj muz i sin kod nje ona pokusava da utice na sve nase odluke, pa se moj muz vraca sa izmenjenim stavovima u odnosu na ono sto smo se nas dvoje dogovorili. Ja sam u medjuvremenu bila ozbiljno bolesna, sa tri nedelje provedene u bolnici a i za to je okidac bila preterana napetost, kad se moja svekrva brinula o detetu i sve mi to nabija na nos da sam nezahvalna zbog svega sto je uradila za mene. Ponekad pomislim da bi najbolje bilo da sve ovo kroz sta sam prosla zaboravim i zapocnem zivot daleko od svih, jer razocaranje koje osecam ne mogu da prikrijem i to mi delom kvari i idnos sa sinom u smislu da sam nervozna i da nemam dovoljno strpljenja za njega u cemu se i ogleda moje depresivno stanje. Plasim se posto sam nezaposlena da bi sud u slucaju razvoda dete dodelio mom muzu, a i ne znam odakle bih izdrzavala ni dete ni sebe dok ne nadjem posao. I tako imam utisak da se vrtim u krug, da mi nestaje samopouzdanje i samopostovanje i ne znam kako da sve ovo resim a da dete ipak bude pored mene. Ja sam ulozila dosta napora da sredim brak i nekako mi je to poslo za rukom proteklih nekoliko meseci, ali se uvek iznerviram kad primetim da moja svekrva utice na mog muza da menja misljenja i stavove i onda mislim kako samo zaludno tracim vreme i da treba da se razvedem. Eto ponekad pomislim kako mi se zivot pretvorio u pakao zbog zelje da zasnujem porodicu, i mislim da me i propast moje osnovne porodice nekako sprecio da u gradjenju nove budem uspesnija a i sticaj okolnosti.