„Moja mala devojčica voli šetnje i priče,

ali u gradu pred izlogom taticu gnjavi i viče:

„Tata kupi mi auto, bicikl i romobil,

kupi mi medu i zeku, kolica Jugovinil.“ 

             Ivo Robić „Moja mala devojčica“

Generacije sedamdesetih sigurno pamte ovu pesmu po preslatkom glasu devojčice koja pristupa u potrošački svet. Međutim, postoji jedna velika razlika,  kada smo mi bili deca  želeti je značilo maštati. Naša deca, na žalost, ne znaju šta znači maštati jer ih mi u tome sprečavamo, kupujući im sve što požele. Ni ne znajući, uskratili smo im nešto najvažnije na čemu se gradi detinjstvo a to su maštanja, radovanje i zahvalnost. 

Nova medijska kultura umnogome je otežala stvar roditeljima, menjajući životne vrednosti. Ograničavajući sadržaji, kojih je sve više, targetiraju  decu svih uzrasta.

Da li vam se nekada učini da vaši mališani sa većom pažnjom prate reklamni blok od crtaća? To je zato što pokretne slike, šarenih boja, vesele dece i obilje novih igračaka ili industrijske hrane, hipnotišu.

Mlađa deca ih tumače kao realnost jer nisu dovoljno samosvesna za drugačiju analizu. Na taj način kreira se lažna slika o životu zavijenom u roze mašnu. Naše želje, ciljevi i prioriteti su učinili da materijalizam uđe u sistem života. „Znanje je novac“ zamenjeno je sada već prihvatljivom  tinejdžerskom opaskom „ima se, može se!“

Današnja generacija tinejdžera ne zna za granice. Ponašaju se kao materijalistični narkomani. Potražuju sve skuplje stvari za koje je neko „kompetentan“ rekao da su must have. Ako to nešto „must have“ ne poseduju, nisu u trendu i gube svoj „ima se, može se“ status u društvu.

Uradila sam malu anketu kod tinejdžera šta je trenutno „in“. Devojčice su odgovorile negovana kosa i ten, Instagram profil, zdrav način života, dobar provod a dečaci najnoviji Sony, dobar sat, patike, ludi izlasci, džeparac i najnoviji Iphone.
Ono što sam dobila su odgovori iz medija, sve što se promoviše kao novi „lifestile“ deca su prihvatila, usvojila i to je za njih podrazumevani način života.

U početku kada su deca mala, mali su i prohtevi. Roditeljima je simpatično i često neopterećujuće ispunjavanje kupovnih želja. Niko se ne bavi time koliko se dete igra sa željenom igračkom i kojom brzinom traži novu. Loše navike koje im stvaramo kasnije nas skupo koštaju. Razlog je što niko od nas nije savršen i svako se upeca u sopstvenu potrošačku korpu.

Polazim od sebe, dešava mi se da se zapitam zašto kupujem nešto što nikada neću upotrebiti. Pre neki dan dete mi je tražilo da slaže puzle. Otvorila sam orman a na polici je bilo preko 15 različitih slagalica. Pitala sam je koju želi da joj spustim. Na odgovor sam čekala pet minuta jer trebalo je iz te gomile izdvojiti jednu slagalicu!

Ovo je tipičan primer kako stvari na gomili izgube vrednost i posebnost. Takođe, postavljam sebi pitanje koliko će ona ceniti tu slagalicu kada pored nje ima još gomila sličnih?

Ovo je odlična metafora za bilo koje materijalne porive. Obilje je dobro, ali do izvesne tačke. Nakon nekog vremena stvari postanu samo obične stavke preko kojih prelazimo okom bez ikakvog značenja. Prvo treba objasniti sebi pa onda deci kako stvari nisu dragocene i nikada nisu dovoljne. Kao psi tragači stalno smo u poteri za nekom novom trendi stvarčicom, umesto da cenimo ono što imamo. Tako vam je i sa decom jer oni su naša ogledala. 

Što više dajemo svojoj deci, veće im standarde postavljamo. Danas je to Elza a sutra Michael Kors haljina. Budućnost koja nam ne gine ovakvim tempom, puna je malih snobova koji luksuzno marširaju u svojim skupim patikama, mašući novim željama.

Knjige se ne čitaju, već modni časopisi i uputstva za igrice, a u pozorišta se ide da bi bio viđen. Sluša se muzika koja je trenuno u trendu, a oblači ono što diktira modna industrija i sve to da bi neko treći komentarisao tj. lajkovao.

via GIPHY

Bitno je mišljenje drugih i čuvena potvrda „ima se, može se“.

Današnji tinejdžeri su toliko opušteni da ih ne zanima da zarade kako bi ispunili svoje fancy snove. Novi životni stil „biti lenj i bezobrazan“, produkt je nas roditelja. Mi smo vaspitavani da radimo kako bi stekli materijalno u životu, a svoju decu vaspitavamo da završe školu, koja često ume da se otegne i do 25g.

Uostalom, čemu žurba kada smo mi tu za magareću uslugu! Pogrešne životne vrednosti, uglavnom materijalne, se brzo prihvataju a teško je odreći ih se.

Pitala sam prošlo veče svoju ćerku kakav ti je bio dan, jesi uživala, šta ti je danas bilo najbolje? Ona mi je odgovorila „kada smo bili u parku i kada sam jahala konja.“ Tog dana u parku je dobila balon i plišanu lutku ali nije to spomenula ni u jednom trenutku.

Shvatila sam da materijalni pokloni kod dece nemaju vrednost kao iskustveni. Satisfakcija od iskustva traje dugo i ne zaboravlja se. To je ono što nas zaista čini srećnim. Odlazak u bioskop, Zoo vrt, na rođendane ili kod bake i deke, ne može da se poredi sa igračkom koju će zaboraviti kroz par nedelja. Iskustva ostavljaju utiske koja deca pamte.



Dragi roditelji, podsetimo ih koliko smo mi morali da radimo i žrtvujemo svoje vreme  da bismo stekli te gomile lutaka, autića, setova, igrica, patika, garderobe i sl. Učimo ih osobinama kao što su zahvalnost i nesebičnost kako ne bi odrasli u snobove sa izopačenim kriterijumima. Pokažimo im svojim primerom da je poklanjati humani gest i da time pokazujemo zahvalnost što nam je omogućeno da imamo.

U jednom kućnom druženju bila je otvorena ova tema sa žešćom polemikom. Nećete verovati koliko mi roditelji imamo različita rasuđivanja. Naš prijatelj je prokomentarisao zašto da se stidim sopstvenog, pošteno zarađenog novca i zašto da zbog toga ne pružim svom detetu sve što ja nisam imao? Zar ovaj svet nije izgrađen na materijalnom i zar materijalno nije potrebno za opstanak i život?

Materijalne stvari su potrebne, to je neosporno ali odgajati nematerijalistično dete je nešto sasvim drugo. To ne znači stideti se sopstvenog novca, već pokazati mu zabavu pravim stvarima koje u sebi nose duhovne vrednosti.

Snobovi kao i Madonina „ Material girl“ su „out“, uvek su i bili!



In je obrazovan, mlad čovek koji se ne stidi rada, ima ili gradi sopstveno mišljenje o svetu koji ga okružuje. Ne preteruje u materijalnosti i pokazuje zahvalnost za sve što mu je pruženo ili je stekao. Bar’ ja tako mislim!

Zato umesto u prodavnicu, odvedimo decu na neko prelepo mesto koje će im zauvek ostati u sećanju. Pokažimo im sopstvenim primerom kako je za sreću dovoljno malo i da to malo se ne krije u novcu, već u ljubavi i prijateljstvu.

S ljubavlju T2

Izvor: Dečiologija