Zamka u koju smo uglavnom svi nehotično upali, a koja odoleva uprkos učenjima savremenih pedagoga i dečijih psihologa, savetima internet gurua i onlajn trendova, tiče se nas roditelja, a ne naše dece. Višedecenijska uskraćenost u vidu ratova, embarga, tranzicije, a sigurno i manjkavosti nacionalnog tipa, dovela je do široko rasprostanjene pojave snobizma u roditeljstvu.

Za plišano i popustljivo roditeljstvo ste već čuli i verovatno se nažalost prepoznali kao akteri i vinovnici takve jedne ne baš uspešne vaspitne metode. Ali zamislite sad ovu novo-staru teoriju: U nedostatku različitih načina da se upadljivo iskaže i dokaže naša lična moralna vrednost kroz npr. volontiranje, akcije civilnog društva itd, umesto toga pokušavamo da svoju vrlinu prikažemo kroz roditeljstvo.

Deci su samo potrebni roditelji

Ono je postalo naše novo perje koje tako ponosno izlažemo na našim Fejsbuk profilima, rođendanskim slavljima i igralištima. Rezultat je kultura takmičenja, nadgledanja, osuđivanja, umesto saosećanja i saradnje. Iskreno, to je isrpljujuće i baš nikom ne donosi dobro.

 

Dete kao statusni simbol? Nemoguće! Ne verujete? Mislite da tome služe samo Ajfonovi i skijanja u Sent Moricu. Međutim…

 

Dojeno, ne dojeno, rođeno prirodnim ili vanzemaljskim putem, hranjeno slaninom, organskim i ptičijim mlekom, lečeno homeopatijom ili kod mrdrprofesora najstručnjaka, ide u privatnu školu sa samo još šestoro dece ili kud svi tu i mali Mujo, nosi marku ili je marka, svira-priča-igra-glumi za sve pare, sluša Šostakoviča ili Pink Floyd, letuje tri puta ili samo piški u bazen kod bake u selu, ima ljubičaste a ne smeđe oči, interesuje se samo za astronomiju ili igra fuce po ceo dan, i tako u nedogled i bestraga…

Sve su to razlozi da nekog gledamo sa visine da se prosto gordimo i decu kao Carevo novo ruho šetamo. A nisu to zaslužila ta naša malobrojna deca. Dosta je njima njihovih muka. Nervoznih i neprisutnih roditelja što rade ceo dan za male plate, isto takvih vaspitačica i učiteljica, trenera i profesora.

Trujemo im detinjstvo našim strahovima, nedoraslošću, najlepšim željama. Nikako da se smislimo šta je to najbolje za naše naslednike. Sve nam nešto “malo” kad o ljubavi, igri, podršci pričamo. Ma sigurno nije samo to u pitanju. Sigurno ima neki recept “Kako da u 124 koraka …” što ga čitamo na svim maminskim portalima. Ima puno šarenih slika i lajkova, znaju oni šta pričaju.

 

Sad se već pitate “Pa kako da ih (se) promovišemo i bolju poziciju u društvu obezbedimo?” Kao da je novi cd, “projekat” na top listi u pitanju. Ej! Jesmo li mi roditelji ili marketing stručnjaci? Zar nije svrha dobrog vaspitanja pomoći detetu da odraste u samostalanog, odgovornog i saosećajanog čoveka. Sigurno bi vam se srce steglo da doživite da vaše dete neko gleda sa visine kao da je smrdljiv sir zbog neke snobovske zadrtosti.

Sve više prisutna - promocija sopstvene dece

Pa naučite ga da ne radi ono što i samo ne bi htelo na svojoj koži da oseti. Snobizam je ranije podrazumevao uspinjanje iz niže u višu klasu. Danas to izgleda kao uspinjanje iz niže uz dlaku, malo višu, nižu klasu. Nećemo valjda decu zarad takvih jeftinih poena promovisati?

 

Ne misli se ovde o krajnosti. Ne tvrdim ja da Tarzane i Moglije treba gajiti. Mada, kolko znam u dobre ljude su izrasli. Ali možda male eksperimente im (nam) prirediti. Zamisli da na nedelju dana nema čokolade ili crtanih filmova, zamisli da živimo kao većina dece u Vijetnamu. Ili da jedan dan ideš u baš starim i možda pocepanim patikama.

Da prošetaš bukvalno u tuđim cipelama. Da se ne rugaš, već saosećaš sa drugom što nema. Znam, mnogo ja zamišljam. Moj petogodišnjak bi prvi demonstrativno oddurio ideju, a pritisak ne dovodi do cilja. Zato je na nama da primer damo. Dete će se uvek pre ugledati na ono šta vidi a ne na ono šta čuje. 

 

Pisala sam ja već o mamama iz parkića, o sebi i mojim novobeogradskim šizikama. Temu sad još više širimo, produbljujemo, ko zna na šta naletimo u ovom krugu i koje nam se misli upregnu u zdravlje. Možda se odreknemo kontrolfrikisanja i ubeđenja da smo bolje bar u nečemu od one druge. Pa na kraju krajeva koja je to grupa kojoj želimo da se priklonimo? Zar ne navijamo za isti tim, za našu decu?

 

Da se ne razumemo pogrešno. Nisam ja ni za relativizaciju i za sve može, dajte jedan lajk. Ne. Ne biram lakši put a i ne žudim (više) da idem onim kojim se ređe ide. Ali kad su deca i još poneka baš važna stvar u pitanju, stav treba imati, dobro ga oformiti, na različite testove staviti. Da, ja sam fanatik za dojenje, to je moj snobovski imperativ. A vi, priznajte ako smete, ne nužno drugima ili meni, nego sebi. Šta je to zbog čega druge gledate odozgo? I to je dobar početak. Verujte mi deca će ubrzo za vašim stopama krenuti.

Izvor: Icbmother.com