Jedna od načitanijih rubrika na Bebcu - "Roditelji pišu", dobija muško pojačanje! Već od ponedeljka će čitaoci Bebca imati priliku da uživaju u novom blogu, dnevniku jednog tate, koji se usudio da svoja razmišljanja o roditeljstvu, teškoće, ali i zadovoljstvo u vaspitanju dva mala dečaka, podeli se velikim Bebčevim auditorijumom.

Dejan Pataki je tridesetosmogodišnji tata, koji se posle ludog života u svetu di-džejinga i rock n roll-a skrasio i osnovao porodicu. Njegov sin Luka puni dve godine 8.novembra, a kladionica u kojoj se nagađa da li će se njegov drugi sin roditi na isti taj dan, još uvek je otvorena. Iako je termin 3.novembar, Viktor je još u maminom stomaku.

Dnevnik "Dva i po dečaka" čitajte od ponedeljka, a do tad uživajte uz Dejanov uvodnik:



Ostalo je „sitno“, termin je za par dana. Luka čeka brata.

"Kada je Luka dolazio znao sam samo da se brinem i po default-u radujem. Par meseci pošto se Luka rodio nekako sam se stideo osećaja koji sam imao prvih dana od našeg upoznavanja. Trebalo mi je vremena da shvatim koliko volim to maleno biće. Mamama je sigurno drugačije. Oni se druže i pre dolaska bebe u vrli novi svet. Valjda mi je trebao prvi dodir, prvo stikanje prsta, prvi pogled. Nešto što sam ja prepoznao kao prvi osmeh.

Sada je osećanje drugačije. Znam da me čeka velika radost, velika briga i jedno novo pitanje: kako će se Luka i Viktor (radno ime za bebu) slagati?

Luka će uskoro dve godine (pesmica: „Jednog dana rešio moj tata za rođendan da mi kupi brata“ u našem slučaju ima autobiografski karakter). Sa pričanjem smo na: „Da“, „Ne“, „Mama“, „Tata“ i vrlo simpatično „Baj baj“ praćeno mahanjem rukice sa kojim razveseljavamo ceo komšiluk, sve vozače koji nam stanu na pešačkom prelazu (ima i takvih), sve prodavce... Nošu „pogađamo“  po kladioničarskom metodu: jutro uz mleko nam dođe kao Juventus kada igra kod kuće – priličan zicer, sve ostalo je čista lutrija. Često se popodne i  „ne kladimo“, pelene obavljaju svoju funkciju. 

Pomislim nekada da Luka ima toliko energije da kada bih je mogao usmeriti pocepali bi bozon kao što on rasturi Plazma keks. Tu svoju osobinu pokazuje od trenutka kada je postao dovoljno „velik“ da bilo šta pokazuje.

Rano je krenuo u vrtić tako da nema problem sa drugom decom i igranjem u grupi. Ima problem kada nešto nije po njegovom. Tada i mi imamo problem. Bez obzira da li smo na ulici, u stanu, liftu ili igraonici Luka svoj bojkot i neslaganje izražava nenasilnom hipi motodom: jednostavno sedne. Nekada i legne. Soundtrack koji bi obeležio ovu scenu je:  „Give peace a chance“.