Inkluzija

odgovora

Objavljeno

Nazalost, inkluzija je kod nas u samom zacetku, njen osnovni cilj je ukljucivanje osoba sa posebnim potrebama u drustvo i njihovo prihvatanje, a ne samo prilagodjavanje plana i programa... 

Uopste, nase drustvo nije spremno na taj korak, mnogo ce vise roditelji i deca naici na izbegavanje i prekoran pogled, nego na prihvatanje i podrsku:( Zato se mozda mnogi i plase da javno iznesu problem. Mnogo toga treba da se promeni u svesti svih ljudi. 

Meni u celoj prici najvise smeta psiholog, koja bi, ako je vec testirala dete i zna za problem, trebalo da ponudi strucnu pomoc uciteljci. 

 

Cintia, snowhite, leni i 1 ostali volite ovo

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno (Izmenjeno)

Bas teska situacija, dete ispasta na sve strane a uciteljica  prepustena sama problemu, koliko sam shvatila njoj nije uopste pomenuto stanje deteta.Da bi sebe na neki nacin zastitila trebala bi pisati nedeljne/mesecne protokole i ipak na kraju pola ili zavrsene godine informisati psihologa, direktora a i majku, i traziti da joj to potpisu a na njima je da odluce hoce li dete ostati i dalje u razredu. Mozda majka misli da ce tako da napreduje bolje i prevazidje svoje nedostatke. I da bas svi iz kolegijalnosti samo cute to je isto cudno.

 

Izmenjeno od strane Venera
snowhite voli ovo

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

Vidim da dugo niko nije pisao na ovoj temi. Koliko sam prošle godine bila oduševljena postignućima u radu s inkluzijom, toliko sam ove godine razočarana i postiđena...jer se od mene očekivalo da i sama degradiram dete s poteškoćama, tj. da prikrivam njegove sposobnosti i pišem IOP 2 iako ono može naučiti sve za redovnu trojku. Dok se istovremeno od mene očekivalo da poklanjam redovne dvojke mnogo slabijim učenicima koji ne žele da se trude i koji ne mogu da shvate ni približno sve ono što može učenik sa pp... Dugo nisam mogla to da prihvatim, ni da se tome suprotstavim...Međutim, nisam odustala od svog truda i nade da će to dete još više razviti svoje sposobnosti i napredovati mnogo više nego što bi iko pomislio. Ponekad sam u dilemi da li postavljam visoke zahteve ili dajem obimne zadatke, ali se svaki put iznenadim kad shvatim da je to dete zahvalno i da želi još više postići i da mu nikad neće biti teško da se trudi. Lep je osećaj biti cenjen i uvažavan, a mnogi od njih to tako retko dožive i osete. Nadam se da će inkluzija još dugo biti zastupljena u redovnim školama, kao i da će uvek svi roditelji moći da odluče da li žele da njihova deca idu u redovne ili u specijalne škole. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno


Zamislite da predajete odeljenju medju cijim ucenicima je i jedan djecak, sin vase koleginice. Upisan je u skolu kao 'normalno' dijete( ocu reci bez ikakvih posebnih potreba) i sigurno mu je progledano kroz prste(tu mislim prvenstveno na pedagoga skole) i bez ikakve dijagnoze pohadja nastavu sa drugom djecom. A njegovo ponasanje odaje potpuno drugaciju sliku. Djecak ima velikih psihickih problema, moja drugarica je ubijedjena da sigurno ima neki vid autizma. Nerijetki su trenuci kad prica sam sa sobom. Kad iz cista mira pocne da trci po ucionici i neartikulisano vice. I jos mnogo toga....
Svi cute, i uprava, i pedagog, i naravno uciteljica. Zao im koleginice(koja btw ima ozbiljnih zdravstvenih problema) i iz sazaljenja niko ne progovara.
Vruc je krompir u tkama uciteljice. Kako da se nosi sa tim...ja predlazem da majku djecaka obavjestava o svemu sto djecak radi na casu...isto tako i pedagoga...da ne bude posle kad se budu ocjene zakljucivale da je uciteljica nerealna. Da ga je zakinula. A ja se pitam kako uopste realno ocijeniti takvog ucenika...

Dakle, da li biste vi majci djecaka ista rekle? Obavjestavale je o njegovom ponasanju? Kako uopste raditi u takvoj atmosferi? Djecaku je potrebna strucna osoba, da bude pored njega. Za njega treba poseban IOP. I sve bi bilo lakse, narocito za ucitelja.
Ali on se ne vodi kao dijete sa posebnim potrebama, nazalost....zar je roditeljima toliko tesko da priznaju da im je dijete drugacije? Stvarno ne razumijem.

Трудићу се да будем јасна и концизна, што је више могуће, јер ме ова тема професионално (педагог сам по струци и радим у једној новосадској инклузивној основној школи), а и будућа сам мајка, те ме ова тема и лично занима. Имам свега 4 године радног искуства, само сам "загребала" површину инклузије (која се код нас (могу слободно рећи) одвија помоћу штапа и канапа), иако је већ имплентирамо у праксу пуних 10 година! Будући да на таквој "позицији" радим прошла сам сијасет семинара, којекаквих обука и пројеката, тако да могу рећи да сам теоријски доооообро поткована, иако је (реално) пракса далееееееко од теорије.

Елем, конкретан савет би био:
1. интерресорна комисија (да да своје мишљење);

2. развојно саветовалиште;

3. услуге севирсног центра неке специјалне школе (код нас је то Милан Петровић);

За почетак, препоручујем свима које ова тема занима да прочитају:http://zelenaucionica.com/razlika-izmedju-dece-s-posebnim-potrebama-i-dece-s-teskocama-u-razvoju/

Просто сам постала алергична на бркање термина! Хвала!

majat i snowhite volite ovo

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

Primetila sam da na forumu ima i mama koje su profesionalci u ovoj oblasti, pa me zanima misljenje. U vrlo bkiskoj familiji imam slucaj deteta koje je u prigramu inkluzuje. U pitanju je dete koje nema ozbiljan, golim okom vidljiv piremecaj, ali ipak nije u mogucnosti da prati gradivo punim tempom. Zbog greske lekara na porodjaju je ostao bez kiseonika. Posledica je blaga hemipareza leve strane, blagi problem sa govorom (poslednjih godina se to, uz redovne posete logopedu znacajno umanjilo) i ima dijagnostifikovan poremecaj paznje bez hiperaktivnosti.

Elem, on je upisan u skolu redovno, ali je posle nekog vremena prebacen u taj poseban program. Nisam sugurna kako to tacno funkcuonise, ali recimo da ga drugacije ocenjuju i ima neke olaksice. Pri tome ima jako los socijalni zivot. Tu je mozda dvoje-troje dobre i vaspitane dece koji su prema njemu ok, ali je uglavnom zrtva maltretiranja vrsnjaka. Primecujem da i nastavnicima, blago je reci smeta, i da bi voleli da ga se na neki nacin rese. Poznajem ga dobro, divno je dete, ali je u skoli stqlno dezurni krivac. Nikada se nije potpuno uklopio.

Onda u kraju upoznaje devojcicu sa kojom se bas zblizio i zdruzio. Prvo i pravo iskreno prijateljstvo. Ona je vesela, durektna, dosta sigurna u sebe za razliku od njega koji je uvek bio nesiguran i uplasen. Nesto kod nje je malo cudno. Malo ke smotana, mozda previse direktna, ali nista specijalno drugacije. Slucajno, posle nekog vremena, saznajemo da ona ide u skolu za decu sa posebnim potrebama. Odlican je djak, ima drugare, srecna je i prihvacena. Njen intelekrualni nivo je otprilike isti kao i kod ovog decaka koji se jedva provlaci kroz skolovanje jedva prolaznim ocenama, mrzi skolu i zrtva je nasilja.

Sta je onda poenta? Da li je inkluzija potrebna i opravdana? Kako je sprovesti, a da deca ne trpe? On je za ostatak razreda samo onaj smotani koga niko nece u ekipi na fizickom i onaj koga mrze jer ne mora da zna onoliko gradiva koliko oni moraju znati za prolaznu ocenu. Da li bi i za njega bilo bolje resenje da pohadja ustanovu prilagodjenu njegovim potrebama? I sta posle inkluzije, kakva je uopste buducnost takve dece? 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno (Izmenjeno)

Primetila sam da na forumu ima i mama koje su profesionalci u ovoj oblasti, pa me zanima misljenje. U vrlo bkiskoj familiji imam slucaj deteta koje je u prigramu inkluzuje. U pitanju je dete koje nema ozbiljan, golim okom vidljiv piremecaj, ali ipak nije u mogucnosti da prati gradivo punim tempom. Zbog greske lekara na porodjaju je ostao bez kiseonika. Posledica je blaga hemipareza leve strane, blagi problem sa govorom (poslednjih godina se to, uz redovne posete logopedu znacajno umanjilo) i ima dijagnostifikovan poremecaj paznje bez hiperaktivnosti.

Elem, on je upisan u skolu redovno, ali je posle nekog vremena prebacen u taj poseban program. Nisam sugurna kako to tacno funkcuonise, ali recimo da ga drugacije ocenjuju i ima neke olaksice. Pri tome ima jako los socijalni zivot. Tu je mozda dvoje-troje dobre i vaspitane dece koji su prema njemu ok, ali je uglavnom zrtva maltretiranja vrsnjaka. Primecujem da i nastavnicima, blago je reci smeta, i da bi voleli da ga se na neki nacin rese. Poznajem ga dobro, divno je dete, ali je u skoli stqlno dezurni krivac. Nikada se nije potpuno uklopio.

Onda u kraju upoznaje devojcicu sa kojom se bas zblizio i zdruzio. Prvo i pravo iskreno prijateljstvo. Ona je vesela, durektna, dosta sigurna u sebe za razliku od njega koji je uvek bio nesiguran i uplasen. Nesto kod nje je malo cudno. Malo ke smotana, mozda previse direktna, ali nista specijalno drugacije. Slucajno, posle nekog vremena, saznajemo da ona ide u skolu za decu sa posebnim potrebama. Odlican je djak, ima drugare, srecna je i prihvacena. Njen intelekrualni nivo je otprilike isti kao i kod ovog decaka koji se jedva provlaci kroz skolovanje jedva prolaznim ocenama, mrzi skolu i zrtva je nasilja.

Sta je onda poenta? Da li je inkluzija potrebna i opravdana? Kako je sprovesti, a da deca ne trpe? On je za ostatak razreda samo onaj smotani koga niko nece u ekipi na fizickom i onaj koga mrze jer ne mora da zna onoliko gradiva koliko oni moraju znati za prolaznu ocenu. Da li bi i za njega bilo bolje resenje da pohadja ustanovu prilagodjenu njegovim potrebama? I sta posle inkluzije, kakva je uopste buducnost takve dece? 

Uh, ovo je baš kompleksna tema o kojoj često diskutujem. Po struci spadam i u nastavno osoblje iako ne radim taj posao. Pritom imam i školsko  dete koje je još u vrtiću imalo drugare u programu inkluzije pa sam iz prve ruke videla koliko sve to (ne) funkcioniše. 

Živimo u jednoj od zemalja "zapada" gde je ideja o inkluziji upakovana u celofan izuzetno humane ideje po kojoj se deca normalnog razvoja navikavaju na suživot sa drugačijima od sebe, a deca sa posebnim potrebama osećaju se prihvaćeno. Istina je da su, nažalost bar ovde, bila u pitanju finansijska sredstva, da je izračunato da državu manje košta asistent-pratilac za decu sa poremećajem nego specijalna škola i da se na ovaj način našlo rešenje. U praksi to uglavnom ne izgleda nikako iako zavisi od stepena poremećaja. Kod mog sina je, npr, u grupu išao dečak sa teškim oblikom autizma. Naravno da to dete niko nije maltretirao (a tu je reč o kućnom vaspitanju, zar ne? ), pozivali smo svoju decu da se sa njim igraju, ali niko nije uspevao ni da interaguje sa njim jer, nažalost, pogotovo mala deca, ako osete da nešto nije u redu, sklonice se.( Oni stariji, ako su i nevaspitan pride, mogu da krenu sa maltretiranjem, kao što ti pričaš. ) Dete je ostajalo samo u svom svetu sa svojim asistentom. Da, to moram napomenuti  - ovde deca sa posebnim potrebama imaju svog asistenta defektologa i on sa njim radi u odeljenju. Ne padaju na teret redovne učiteljice jer je jasno da ona tako ne bi uspela da se bavi drugom decom.

E sad, kao i gomilu drugih zakona, pretpostavljam da je Srbija i ovaj jednostavno prepisala spolja. Kako to u praksi u našim školama izgleda, iskreno ne znam. Ideja je mogla biti koristan eksperiment, ali nisam za nju. Nije dobra pre svega za decu sa smetnjama jer ne mogu dobiti pažnju u meri i na način koji im je potreban, pritom itekako će osetiti da ne pripadaju toj sredini. Kao i dečak o kome ti pričaš nasuprot devojčice koja je u odgovarajućem ambijentu srećna i okružena razumevanjem. Nije dobra ni za ostalu decu i nastavnike ukoliko prisustvo  asistenta nije obavezno-  u tom slučaju , naravno da će predavač biti usmeren na drugu stranu. I podvlačim MILION puta da nikako ne mislim da bi decu sa smetnjama trebalo kriti ili sklanjati drugima s puta, ali mislim da im treba pružiti najadekvatnije uslove u kojima se iz njih može izvući maksimum, a da budu srećni kao i sva deca. Po mom i mišljenju dosta mojih prijatelja iz struke, te uslove im ovaj program ne može dati.

E sad, pitanja koja si postavila... Kao što rekoh, ovde je poenta bila ušteda u državnom budžetu,  šta im je poenta tu, valjda oni znaju... A za budućnost sve dece, brinu se samo njihovi roditelji i najbliži, ta priča je svuda ista.

 

Izmenjeno od strane Voljena

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

Roditeljima je veoma teško da donesu pravu odluku što se tiče izbora škole za svoje dete, jer roditelji ne znaju unapred kako će se njihovo dete prilagoditi, da li će učiteljica i druga deca imati dovoljno pažnje i razumevanja da prihvate različitosti. Uglavnom, veoma često su učitelji i nastavnici nezadovoljni kada dobiju učenike oko kojih treba više da se potrude. U prvi plan se stavlja interes nekih škola (jer se zbog učenika sa IOP-om povećava i ukupan broj učenika u odeljenju, prave se nova odeljenja, itd.) Zatim neki učitelji i nastavnici teže tome da sebi naprave što je moguće manje posla, a koliko će učenici naučiti je sporedna stvar. Imala sam prilike da u zbornici posmatram reakcije učiteljice koja je imala učenika sa specifičnim ponašanjem, majku deteta koja je svaki dan dolazila u školu i stalno se raspitivala kako njeno dete napreduje, kao i reakcije defektologa koji je radio s detetom. Svaki put kad bi defektolog došao u školu, dete bi se bukvalno zakačilo za defektologa i bilo svo srećno jer ima nekoga ko mu će pružiti pažnju. Učiteljica je povremeno uzdisala kako je teško raditi s detetom, jer je istrčavalo iz učionice i po 10 puta dnevno, a učiteljica je istovremeno morala da pazi na njegovu bezbednost i da predaje drugim učenicima. Majka je s detetom provela od prilike pola godine u školskoj klupi na nastavi, jer nisu mogli pronaći asistenta, a detetu je bio neophodan. Pitala sam na kraju školske godine koliko je dete napredovalo i saznanje me je rastužilo-napredak je bio minimalan, iako dete odaje utisak da dosta toga razume što se tiče svakodnevne komunikacije. Ne samo da je mama dolazila u školu s detetom iz dana u dan, već je svakodnevno i učila s detetom šta god je trebalo, a i saradnja u školi je bila najbolja moguća. Nastavnici nisu ni svesni koliko im je posao olakšan kad u 5. razredu dobiju učenike koji su već malo zreliji, koji su usvojili neka elementarna znanja i čije ponašanje je postalo prihvatljivije u odnosu na niže razrede. Jednom mi je koleginica rekla: "Ja samo pronađem na internetu zadatke, odštampam ih i samo ih dajem učeniku sa IOP-om na svakom času po nekoliko..." Razočarala sam se kako to neko olako shvata svoje obaveze i dobija platu za to.  Roditelji bi verovatno dali sve od sebe samo da njihovo dete napreduje malo više, da bar u nečemu ide u korak s ostalima. 

Zone* i Tasa021 volite ovo

Share this post


Link to post
Share on other sites

Napravite nalog ili se prijavite da biste odgovorili

You need to be a member in order to leave a comment

Napravite nalog

Postanite član/ica Bebac porodice i uključite se u diskusije na forumu.


Napravite novi nalog

Prijavite se

Već imate nalog na Bebac forumu? Prijavite se ovde.


Prijavite se

  • Članovi/članice na temi   0 članova

    No registered users viewing this page.