Poplašena

Super Star,ne posmatraj sebe kao bolesnu i nemoj ici na lecenje.Imamo psiholoski problem koji se tretira,ne govori leci:).Panicni napadi i anksioznost mnogo iscrpljuju i telo i psihu,i otuda osecaj bezvoljnosti,tuge,ocaja( energetske rezerve se prazne na savladavanje straha pa ostaje malo za uzivanje u zivotu).Mnogo smo usmerene na unutrasnje dozivljaje,telo,sopstvene misli,osluskujemo se previse,razmisljamo kako se osecamo u svakom trenutku umesto da pustimo sebe da prosto osecamo.Osecanja se osecaju,o njima se ne misli.Moj problem je sto sam oduvek veliki mislilac.Ni nocu mi mozak ne miruje.Ali,ono sto je moja prednost nad svim tim sranjima sto sam svesna svega,znam da su sve te gluposti nerealne,zasnovane na mislima a ne na cinjenicama.Nisi bolesna,samo mislis da jesi.Nisi slaba,uvrtela si to sebi u glavu.Uzasno se plasis stvari kojih se ranije nisi plasila,znaci napravljen je strah,nije realan.Nas najveci strah je zapravo strah od sebe takvih.A same smo se takvima napravile.MI TO NISMO,MI TO SAMO MSILIMO DA JESMO.Pise vam neko ko je imao strah da ide iz kuce,da se vozi autobusom,da vadi krv,meri pritisak,zatvori oci jer prestane da dise (apnea).Neko ko je zavrsio srednju medicinsku i fakultet vrlo srodan psihologiji,koja ironija.Devojke,kad vas uhvati napad,ne dajte mu da bude jaci od vas,ponavlnjajte naglas nije mi nista,to je samo glupi nerealni strah,ne bojim se jer nemam cega,srce mi lupa od straha,nece se nista lose desiti.I kad prodje,ne mrzite sebe,zagrlite same sebe,zaplacite,i dajte sebi ljubav.

Ja vise ni sama ne znam cega se bojim. Samo znam da mi je sve mucenje. Dugo sam valjda usmerila svu energiju na dete i muza i ja sam se izgubila. Niti znam sta zelim, volim, ni sta bi mi sad prijalo... Sve mi je strasno, pogotovo lekari, bolnice, kad pomislim na porodjaj odlepim zato sto znam da cu ostati par dana. Bola se ne bojim ali lezanja u bolnici da, koja glupost, zar ne? Danas mi je los dan, grrr

Ja jos uvek o tome ne mislim,mislicu kad dodje vreme.Moj divni muzic je jak kao stena i on mi uliva snagu,cak ce ici sa mnom na porodjaj.Cesto izjavi-da mogu da udjem samo malo u tvoj mozak sredio bih brzo stvari:).Ja sam sinoc jedva zaspala od ukocenosti i bola...ili pak od napetosti,ne znam sta je starije.Mucenje zivo,ali opet,svakog jutra nadjem snagu da se nasmejem.Dok ovo pisem boli me celo telo,od trudnoce i donja ledja i noge.A ja caskam sa mamom,neko bi kukao naglas da dobije ovakve bolove odjednom.Jednom mi je jedna terapeutkinja rekla da kada imas kapacitet za bol,za strah,tugu,imas i ogroman kapacitet za ljubav i sve pozitivne emocije.Tezimo sve mi ka tome,jednom cemo uspeti...

Albatros,ja sam za sve te godine pila malo lekova,borila se sama kao vuk,sto mi nije bilo pametno.Nakon samo 4 meseca rivotrila,sto sam pila tek pre 4 godine,napadi su prestali,sada i kad osetim nesto tome slicno,nikada nisu kao pre.Sve svoje panike i strahove sam spakovala u vrat i svu ledjnu muslulaturu a toga vec ne umem da se oslobodim.Aerobik,joga,setnja,masaze,akupunkture,fizijatrijski tretmani,neko bi rekao savrsen zivot u ovom momentu...nista ne pomaze.To znaci da su napadi ostali u meni,da sam ih suzbila.Pusti ih,kad se desavaju prozivi ih iako znam da je to nesto sto onaj ko ih nije doziveo ne moze ni da zamisli,kada krene ne bori se protiv njega,jer znas da neces umreti i da je to samo senzacija.Mene su svakodnevni bolovi (a nemam specijalnu nikakvu dijagnozu na kicmi) iscrpeli,iako to samo moja dusa zna.Ponekada se pitam kako mogu da budem tako savrsena glumica,i pre drugima i pred sobom.Dakle,moj savet-jednog dana napadi ce izgubiti snagu i prestati.Tvoj mozak ce shvatiti da ne treba u prazno da se buni:).Sada,ako postoje,prihvati ih,to je sada deo tebe.NE BORI SE PROTIV NJIH JER SE TAKO BORIS PROTIV SEBE.Ne pitaj se zasto ti se to desava,zasto bas tebi.Nisi jedina.To se desava senzitivnim i suptilnim dusama,debelokoscima nikada.
Imam i ja puno strahova,protiv njih se boim.Recimo,kod dr uvek pri merenju pritiska naguram do 140 sa 90.Sada u trudnoci,strah je dosao do izrazaja.A onda,uzmem digitalni kod kuce ikrenem.Cim sam ga uzimala,srce krene ludacki da bije.Izmerim i sama visok.Krenu moje panicne misli.Odem u kupatilo,umijem se,kazem glasno nije ti nista budalo.Vratim se,merim po 100 puta.I znas kad sam izmerila normalan-kad sam tiho izgovarala za vreme merenja ne bojim se glupog merenja pritiska.Sada ga merim svaki dan,i uvek je nizak:).Probaj da radis ono cega se bojis,i tiho,da niko ne cuje,govori sebi da se ne bojis.Probaj.Strah gubi snagu.
p.s Odoh da vadim krv,vise se ne bojim:)