jogo

Ja glasam da ne sme da se zove tako ako se ovako sprovodi.

Jogo, potpisujem tvoj post. Isto sam imala težak porođaj kao ti, ogromu epizotomiju, krvarenje koje je dovelo uvek odličan hemoglobin sa 140 na 80, hemoroide veličine pesnice... i povređen živac na desnoj nozi. Trebalo mi je mesec dana da počnem da sedim i dva meseca da počnem normalno da hodam, dok se taj živac oporavio.
E, sad, kako mi je bilo prvih 5 dana u bolnici, sigurno znaš.

Mnogo mi je značilo mi je što je beba bila pored mene, emotivno svakako. Jer posle teškog porođaja posebno brineš da li je beba u redu, a kad je pored tebe, a ne u boksu ili ko zna gde, svakako si mirnija. I daje ti snagu da se što pre oporaviš.

Ali kad beba plačeod gladi, jer ne možeš da dojiš zbog uvučenih bradavica, a veštačko mleko se iz principa ne daje, ne možeš da je uzmeš, jer nemaš dovoljno snage ni sama da stojiš, a ispod tebe se stvara lokva krvi čim ustaneš.... e onda se to pretvara u noćnu moru. Unfriendly je suviše blaga reč.

Pomenula sam već da je moje iskustvo posle 9 godina u BF sistemu u istoj bonici neuporedivo bolje. Što znači da su sestre konačno počele da rade svoj posao. Kažem počele, jer još ima da se radi na tome. A to je od presudnog značaja.

Možda sam ja suviše zahtevna, ali u tvom slučaju, sestra je trebalo da ti doda bebu da je dojiš, i vrati u krevetac kad završiš, a ne da viče na tebe zato leži pored. Šta bi bilo da si pokušala da je vratiš i pri tom je ispustila?

<p>Ja sam imala izuzetno težak porođaj (a to ne kažem ja nego su me i posle mesec dana kada sam došla po sestru u porodilište prepoznale sestre i babice i govorile: "aaaa... ti si ta!") i poštedele su me nekih 6 sati posle porođaja i bebu odneli kod njih. Onda su je doneli i bila je samnom 3-4 sata pa su je opet odneli da kod njih spava da bi je hranili jer su mi bradavice bile uvučene. Nisam mogla da dočekam da mi je ponovo donesu i da ostane samnom! (da ponovim- bolovi su trajali 2,5 dana od čega 16 sati u porođajnoj sali sa indukcijom i bez epidurala i veeelikom epiziotomijom jer su mislili da je beba velika, a njoj je bio pupčanik oko vrata pa zato nije mogla napolje)i najteže mi je bilo kada su je vodili na ultrazvuk ili na vađenje krvi i kada nije samnom. Iako mi je bilo mnogo teško, kreveti visoki- ne mogu da se popnem, beba pored mene, sestre viču kako ne smeš u krevetu da držiš bebu nego da je vraćaš u krevetac, ja zaspim svako malo sa bebom pored jer ne mogu da je vratim u njen krevet, pa još presvlačenje bez kupanja (bebe se uopšte ne kupaju u Gradskoj dok ne odeš kući)... Ali da nije bilo bebe pored mene odmah bi poludela! Iako sam posle 10ak dana ipak dobila postporođajnu depresiju- bilo bi mi još gore da beba nije bila samnom. Frenli ili ne frendli- to je za mame mnogo korisno (ne ulazeći u to koliko je dobro), naročito ako su imale težak porođaj...             Ograđujem se- iznosim SVOJE MIŠLJENJE i ne pokušavam nikoga da uverim u isto i bez želje da nekoga uvredim ili naljutim! </p>

<p>Ja sam imala izuzetno težak porođaj (a to ne kažem ja nego su me i posle mesec dana kada sam došla po sestru u porodilište prepoznale sestre i babice i govorile: "aaaa... ti si ta!") i poštedele su me nekih 6 sati posle porođaja i bebu odneli kod njih. Onda su je doneli i bila je samnom 3-4 sata pa su je opet odneli da kod njih spava da bi je hranili jer su mi bradavice bile uvučene. Nisam mogla da dočekam da mi je ponovo donesu i da ostane samnom! (da ponovim- bolovi su trajali 2,5 dana od čega 16 sati u porođajnoj sali sa indukcijom i bez epidurala i veeelikom epiziotomijom jer su mislili da je beba velika, a njoj je bio pupčanik oko vrata pa zato nije mogla napolje)i najteže mi je bilo kada su je vodili na ultrazvuk ili na vađenje krvi i kada nije samnom. Iako mi je bilo mnogo teško, kreveti visoki- ne mogu da se popnem, beba pored mene, sestre viču kako ne smeš u krevetu da držiš bebu nego da je vraćaš u krevetac, ja zaspim svako malo sa bebom pored jer ne mogu da je vratim u njen krevet, pa još presvlačenje bez kupanja (bebe se uopšte ne kupaju u Gradskoj dok ne odeš kući)... Ali da nije bilo bebe pored mene odmah bi poludela! Iako sam posle 10ak dana ipak dobila postporođajnu depresiju- bilo bi mi još gore da beba nije bila samnom. Frenli ili ne frendli- to je za mame mnogo korisno (ne ulazeći u to koliko je dobro), naročito ako su imale težak porođaj...             Ograđujem se- iznosim SVOJE MIŠLJENJE i ne pokušavam nikoga da uverim u isto i bez želje da nekoga uvredim ili naljutim! </p>

Ma ko vas smatra manje mamama, sta mi stavljate reci u usta?
Svasta..ja sam poluduhovito komentarisala kako je meni sve licilo na vojsku, i jeste da je naporno, ali izdrzis mnogo vise nego sto mislis unapred da mozes...kakvo crno napadanje mama, ne znam gde ste to procitale..
I stvarno ne razumem da nekom bude tamo neizdrzivo tesko ta 3 dana, a kod kuce kad dodje cvetaju ruze ili sta? To je jednostavno priprema mamama..jer cesto bude bas naporno kad dodju kuci, pogotovo ko nema pomoc..pa se u bf malo priviknu kako ce im izgledati zivot..ocigledno oni smajliji sto sam stavili nisu ni shvaceni..

Sigurno! A to "obučene"- mislim da "ONE" treba da shvate da su tu u ulozi muža, sestre, majke, psihologa, psihoterapeuta... Sve to treba porodjenoj ženi (koja, ako je prvorotka, tek treba da postane majka!)

Bocy i pre 6 godina kad sam rodila prvo dete ,neke sestre nisu bile baš raspoložene da pomognu,ali bilo je i onih normalnih.Ali sad,sa drugim detetom,sestra je dolazila na par sati.i to ne sestra koja je na odeljenju,pa joj je to usput,već je njeno zaduženje da ide od sobe do sobe,od majke do majke i da uči kako se beba stavlja na siku,kako je držati,kako izmuzati i sve što se tiče grudi.Tako da meni,kada sam otišla kući,i prvi a naročito drugi put,nisu bile nepoznate te prve,osnovne stvari.A normalno,svaka majka u početku gleda u svoje dete ispunjena ljubavlju ali i strahom,jer ipak je to sve novo i za majku i za bebu.

Imam razumevanja za mame koje na porođaju "loše prođu" pa zbog toga neko vreme posle ne mogu da funkcionišu onako kako se od njih očekuje, ili onako kako bi same od sebe očekivale. Ako se uz to desi da nalete na nemotivisano osoblje, BF zaista može da bude naporan.

Slažem se sa jogo, i mislim da postoji veliki problem u informisanosti budućih mama. To se može videti i iz brojnih komentara ovde. Žene koje su kompjuterski pismene, imaju veliku šansu da se tokom trudnoće, dakle, na vreme, informišu o svemu što ih čeka. Međutim, društvo je takvo, da se danas akcenat stavlja na površne, manje bitne stvari. Akcenat "pripreme za bebu" se stavlja na ono što je materijalno - šta sve treba kupiti od opreme i sl. Samo mali deo populacije budućih roditelja se svesno priprema na sve psihičke i fizičke izazove koje donosi beba.
Jogo je lepo napisala da žene koje su se porodile treba tek da postanu majke. Slažem se sa tim. Kad bi se više žena na tu promenu malo svesnije pripremalo, bilo bi i mnogo više onih koji podržavaju i uživaju u BF programu.

Žene koje se na vreme (bar u poslednjim mesecima trudnoće) informišu o dojenju znaju koliko je važno da bebe budu sa njima stalno. I to nije važno samo zbog dojenja, nego i zbog puno drugih razloga. Na žalost, u vremenu u kome živimo toliko smo udaljeni od prirodnih tokova, da instinkti kod mnogih roditelja nemaju šansu da dođu do izražaja zbog mnoštva pogrešnih saveta i zabluda koje preovlađuju u društvu i u porodiljskoj praksi. Došli smo do toga da nauka istražuje i potvrđuje potpuno prirodna ponašanja koja su ljudskom rodu omogućila preživljavanje. Ukucajte u pretraživač pojam "skin-to-skin" pa ćete videti koliko se nauke razvilo od najobičnijeg i najprirodnijeg čina. Zašto nauka treba da nas uči da je za bebu najbolje da je mama privije uz sebe čim se rodi i da tako ostane što duže i da se to ponavlja što češće???

Danas sve češće čitam kako žene doživljavaju "super porođaj" - zakažu ga, uz dogovor sa anesteziologom, da bude bezbolan. Da li im je neko rekao da lekovi koji se daju u epiduralu vrlo brzo dođu i do bebe, da bebi treba par dana da izbaci te lekove iz organizma, i da se i pored toga efekti tih lekove na bebu vide i do mesec dana? Posle se, u za neke idealnoj situaciji, žena smešta u apartman, a beba u boks. I šta sad, mama se porodila i treba joj odmor, slažem se. Pitanje je samo ko kako taj odmor shvata. Za neke je idealno da budu same u apartmanu, da spavaju, gledaju tv, telefoniraju, primaju posete, bleje u internet. A druge najbolje pune baterije kada je beba uz njih i kada se neometano upoznaju. Pustiti ženu posle porođaja da se celu noć odmara nije usluga, iako zvuči lepo. Ali, ta žena ima veliku šansu da ima probleme sa dojenjem, da joj odjednom dojke nabreknu, da se nađe u bolovima i da joj se smuče i beba i materinstvo za čas. Ako se u takvoj situaciji, bez da prethodno zna šta je očekuje, žena otpusti kući sa bebom, velika je šansa da će joj biti teško da se snađe, i da će vrlo brzo izgubiti mleko.

Odužih ja...

Da, i meni isto, ali su babice pred vizitu sve bile usplahirane "IDE VIZITAAAA, SKLANJAJTE SVEEE"!!

Moje lično viđenje BF programa je da je on odlično osmišljen, ali pogrešno shvaćen i primenjen od strane pojedinog medicinskog osoblja u našoj državi.

Naročito mi je teško pao posle prvog porođaja pre deset godina, kada mi je bilo toliko fizički loše, da nisam mogla ni da ustanem iz kreveta, a kamoli da brinem o bebi. Uz to kao prvorotka, nisam nimala blage veze ni o dojenju, a ni ostale stvari...Većina sestara su bile drske i bezobrazne, i pogrešno razumele program kao nurse friendly, pa su dolazile samo da presvuku bebice na 3 sata i ujutru da ih okupaju za vizitu. Hranjenje nije dolazilo u obzir. Ostatak vremena su provodile gledaući serije, ispijajući kafu i ogovarajući.... donosili su mi bebu uznemirenu sa sunčanja... neke su nam se obraćale vrlo vulgarnim opaskama...ma samo kad pomislim... izašla sam posle 5 dana "vojske" (kako reče hellen) na sopstveni zahtev.

Posle 9 godina, stvari su se prilično promenile. Skoro sve babice i pedijatriske sestre trude se da rade svoj posao. Pomaže se ženama da doje, bebice se dohranju dok mleko ne krene. Presvlače se i kupaju redovno. Rekoh mm da je sad ovo klinika Švarcvald u odnosu na ranije, hvala bogu. Ipak, skoro sve... poslednju noc pred odlazak kući, pedijatrijska sestra je zaspala u 10 i zaboravila da nas obiđe do 5, t.j - dok ja nisam konačno otišla da je probudim, jer je pola porodilišta plakalo od gladi. ( i to je pokvarilo celokupan utisak.

A da sve ne bude tako crno, jedna moja drugarica je tražila da ostane dodatnih dva dana u porodilištu kako bi se lepo odmorila, jer joj je toliko bilo dobro u BF programu. Znači, može da bude idealno, ako se hoće. Inače se to porodilište nalazi u Crnoj Gori.

Svoje sam zadržala i dodala njegovo. Dugačko jeste ali sam navikla. On je pristao i nije mi pravio problem jer smo pričali o tome zna da mi je to bila želja... sin nam nosti samo njegovo prezime naravno.

Znam mnoge muškarce koji iako nisu konzervativni, ipak imaju u sebi malo balkanskog duha i jako bi im smetalo kad bi njihova žena zadržala svoje prezime. Mm i ja nismo pričali o tome koje ću prezime ja uzeti nakon venčanja, potpuno smo zaboravili na to. Nije ni čudo, jer smo venčanje planirali vrlo kratko.
Posle godinu dana zajedničkog života, jednog jutra smo rešili da se venčamo i samo sat vremena kasnije otišli i zakazali venčanje za prekosutra. Kad je matičar pitao mene za prezime, ja sam se prosto zbunila i pogledala u mm, kako bih eventualno prokljuvila šta on misli po tom pitanju, a on mi je samo rekao da ne gledam njega, da je to lično moj izbor. Ja sam se jako prijatno iznenadila i bez puno razmišljanja zadržala svoje prezime i dodala njegovo. Nekako mi je bilo nezamislivo da odbacim svoje prezime!
Kako ste se vi odlučile koje ćete prezime izabrati? Kakve su bile reakcije vaših muževa?

Ja sam se poradjala na Zvezdari i prezadovoljna sam... osoblje je veoma ljubazno, u svako doba mozes da zatrazis sta god ti treba...svi doktori su vrlo ljubazni tako da koji god da te poradja bice super...jedina zamerka je higijena bolnice ali sta da se radi...negde plus negde minus...

Svi smo prosli kroz te strahove. Baby friendly je sasvim OK u gradskoj bolnici. To je moje iskustvo.
Nije mi jasno zasto svi koji se toliko boje porodjaja jako zele da idu na Gak ili u Front kad se tamo porodjaji obavljaju kao na industrijskoj traci zbog toga sto cela Srbija dolazi tamo da se poradja.
Gradska bolnica je privilegija upravo nas Beogradjanki, ima odlican kurs za psihofizicke pripreme trudnica, sasvim odlican BF program, a povrh svega nema guzve ni panike.
Mene poprilicno sada grzie savst od kada sam se porodila sto sam pre porodjaja stalno panicila oko toga kako cu JA da podnesem,a ni jednog trenutka sw nisam zapitala kako ce moja beba da podnese porodjaj. Za bebe je to tek trauma, ali mi nismo mnogo svesne toga.
Zato ja svima savetujem psihofizicku pripremu, a BF samo iz razloga sto je bebi jako bitno da ste pored nje. Umor posle(prirodnog) porodjaja ne postoji, postoji adrenalin. Veruj mi. Ja sam imala bas tezak porodjaj.