Schveca

Schveco, ova dva tvoja posta kako je bilo na pocetku i kako je sad treba stampati i deliti porodiljama kao edukativni materijal . 

Šveco, puno ti hvala na odgovoru, mnogo mi znači.

Situacija je mnogo bolja
samo što sad imamo i ljubomoru sa ove druge strane... sad i d ume da bude ljubomorko
S ima momente da se kao igra bebe, da se pekmezi, vidim da joj je krivo što se dunji smejemo jer je smešna, sad je u periodu kad je slatka, preslatka, priča, glumi, imitira, svaki dan neka avantura sa njom, bude joj krivo što je ljuljamo da bi zaspala, evo baš većeras mi je tražila da i nju malo poljuljam ja to sve nekako prihvatim, pa joj objasnim da ja nju isto volim a da je dunja mlađa, pa se obradujemo glupostima, dok je ona sve to već naučila, ali da se obradujemo kad izrecituje novu pesmicu, nacrta nešto novo, napravi neku kreaciju i tako to...
jbg, nije lako, i sad osećam da sam rastrzana, oš je dujka prestala i da sisa, pa smo imali i oko toga priču celodnevnu, mm i ja.. a ona sluša, upija i tako
prevazilazim to što se trudim da se obema isto posvetim, što sari sve pričam, kao da je velika, i o svojim osećanjima i o trenutnoj situaciji i  o svemu... isto tako se trudim da i nju saslušam, pa ponekad dozvolim i neku glupost jer vidim da joj znači da nam se dokaže i da istera svoje... sve u svemu, puno pričamo i za sad sam zadovoljna odnosom mene i s, mene i d, a i njihovim...

Situacija je mnogo bolja
samo što sad imamo i ljubomoru sa ove druge strane... sad i d ume da bude ljubomorko
S ima momente da se kao igra bebe, da se pekmezi, vidim da joj je krivo što se dunji smejemo jer je smešna, sad je u periodu kad je slatka, preslatka, priča, glumi, imitira, svaki dan neka avantura sa njom, bude joj krivo što je ljuljamo da bi zaspala, evo baš većeras mi je tražila da i nju malo poljuljam ja to sve nekako prihvatim, pa joj objasnim da ja nju isto volim a da je dunja mlađa, pa se obradujemo glupostima, dok je ona sve to već naučila, ali da se obradujemo kad izrecituje novu pesmicu, nacrta nešto novo, napravi neku kreaciju i tako to...
jbg, nije lako, i sad osećam da sam rastrzana, oš je dujka prestala i da sisa, pa smo imali i oko toga priču celodnevnu, mm i ja.. a ona sluša, upija i tako
prevazilazim to što se trudim da se obema isto posvetim, što sari sve pričam, kao da je velika, i o svojim osećanjima i o trenutnoj situaciji i  o svemu... isto tako se trudim da i nju saslušam, pa ponekad dozvolim i neku glupost jer vidim da joj znači da nam se dokaže i da istera svoje... sve u svemu, puno pričamo i za sad sam zadovoljna odnosom mene i s, mene i d, a i njihovim...

Mislim da je Sveca bila sa decom u besplatnoj radionici, mislim da je Senjak u pitanju, nisam sigurna. Sve u svemu treba mi naziv. Ako jos nekozna. 

Sa vrsnjackim nasiljem se susrecem svakog dana maltene,i ne moram ni da vam pisem kako su to strasne situacije...Pogotovo sto radim sa decom koja su krupnija i jaca od mene,pa o nekom fizickom sprecavanju konflikta ne smem ni da razmisljam...Ne mogu da pisem o svemu,ali je bilo,doduse,ne na mom casu,i nasilja treceg stepena,i to je takav horor da se ja i danas potresem kada mislim o tome...
No,evo jedne anegdotice o deci "naseg" uzrastaDrugarica mi prica kako njenog sina(3 godine) u vrticu cesto udari neki decak,i kako ona uci sina da mu,kada se to desi,vrati.I dodje mali kuci i opet se pozali kako ga je taj i taj udario.
"Pa jesi li mu vratio?"
"A sta da mu vratim mama?" 
 

Situacija je mnogo bolja
samo što sad imamo i ljubomoru sa ove druge strane... sad i d ume da bude ljubomorko
S ima momente da se kao igra bebe, da se pekmezi, vidim da joj je krivo što se dunji smejemo jer je smešna, sad je u periodu kad je slatka, preslatka, priča, glumi, imitira, svaki dan neka avantura sa njom, bude joj krivo što je ljuljamo da bi zaspala, evo baš većeras mi je tražila da i nju malo poljuljam ja to sve nekako prihvatim, pa joj objasnim da ja nju isto volim a da je dunja mlađa, pa se obradujemo glupostima, dok je ona sve to već naučila, ali da se obradujemo kad izrecituje novu pesmicu, nacrta nešto novo, napravi neku kreaciju i tako to...
jbg, nije lako, i sad osećam da sam rastrzana, oš je dujka prestala i da sisa, pa smo imali i oko toga priču celodnevnu, mm i ja.. a ona sluša, upija i tako
prevazilazim to što se trudim da se obema isto posvetim, što sari sve pričam, kao da je velika, i o svojim osećanjima i o trenutnoj situaciji i  o svemu... isto tako se trudim da i nju saslušam, pa ponekad dozvolim i neku glupost jer vidim da joj znači da nam se dokaže i da istera svoje... sve u svemu, puno pričamo i za sad sam zadovoljna odnosom mene i s, mene i d, a i njihovim...

D veče
šta je ovo, subota niđe nikoga
jeco, imam memorije, obrisala sam sve nepotrebno, a imalo je i bez brisanja... prosto je telefon u nekom bagu
Amor, ljub za M
ja danas imala uzbudljiv dan malo volontirala, bila na nekim radionicama... bilo baš fino

D veče
šta je ovo, subota niđe nikoga
jeco, imam memorije, obrisala sam sve nepotrebno, a imalo je i bez brisanja... prosto je telefon u nekom bagu
Amor, ljub za M
ja danas imala uzbudljiv dan malo volontirala, bila na nekim radionicama... bilo baš fino

D veče
šta je ovo, subota niđe nikoga
jeco, imam memorije, obrisala sam sve nepotrebno, a imalo je i bez brisanja... prosto je telefon u nekom bagu
Amor, ljub za M
ja danas imala uzbudljiv dan malo volontirala, bila na nekim radionicama... bilo baš fino

ne znam  stvarno Smey za podatke, zaista, ne verujem da postoje... nije to baš tako lako uvesti u statistiku.. ali ono što ja pratih u poslednje vreme, kažu ljudi, ovi koji se time bavi, da je manje onih koji su nasilni jer se i prema njima postupalo nasilno...Imaš knjigu Milice Petrović, vrednosne orijentcije delinkvenata, tu postoji nešto na tu temu, ai Milivijević često pominje neka istraživanja o tome
Ne znam kako, ali uvek kada se kritikuje neki metod vaspitanja, pritom se niko ne nabraja nego se generalno govori, uvek krene da se upoređuje i kreće ono - aha, a šta treba da ga lemama? ili a-ha, jel treba a ga pustim da mi sedi na glavi? uvek se ode u krajnost i, valjda zato što smo roditelji, počnemo da se nesvesno branimo i napadamo, ne bukvalno, onu drugu stranu
primećujem i da se udarac po dupetu izjednačava sa nasiljem, agresijom, , zlostavljanjem, a neudaranje i maženje i paženje sa razmaženosšću...
nit je dete koje je, kako smey reče, ušuškano isto što i razmaženo dete bez granica, niti je dete koje je za svoje neprimerno ponašanje dobilo po dupetu zlostavljano... mislim da nama roditeljima treba da se dozvoli da sami izaberemo kako ćemo ga vaspitati, bez da nam to nameće zakon
oklagije, prutovi, kukuruz smo prevazišli odavno....
nego, to je neka druga priča...
ono što, takođe, primećujem jeste to da svi na svoju decu gledamo kao na potencijalne žrtve, svi se brinemo da ono ne bude žrtva, da njega neko ne dira... a mnogo, daleko mnogo manje vremena provodimo u razmišljanju šta ako ne bude žrtva nego nasilnik?
eto sad pitanje, da sutra vaše dete bude deo neke ekipe koja tuče neko drugo dete, šta biste uradili?
jeste pitanje šta bi bilo kad bi bilo, al eto, razmišljamo i šta bi bilo kad bi bila obrnuta situacija?
Mora da se menja mnogo toga, mora sa decom jako puno da se radi, mora da postoji sistem kome nisu ruke vezane... jednostavno nije poenta da naučimo dete da ne bude žrtva, iako ga svakako treba naučiti, već da svako od nas da sve od sebe da mu dete ne bude nasilnik... to znači da budemo realni, da shvatimo da naše dete nije savršeno, da nije smak sveta ako malo i pati jer mu je neka želja osujećena, da ga ne mlatimo motkama, da ga učimo od malih nogu da treba da poštuje druge, da ako to ne radi da će snositi posledice... moramo mu pružiti i ljubav i ušuškati ga, ali nekada ga pustiti i da žanje šta je posejao, i da dopustimo nastavnicima, učiteljici, vaspitačima da i oni imaju autoritet, da ne trčimo na svaku kuknjavu u školu...
umorna sam, i mrzi me da pišem, ali generalno ima tu mnogo problema... nije sve crno belo, nema šeme, obrasca, nema garancije
 

Dakle, ne znam šta da kažem, a da me ne shvatite pogrešno
Ukoliko zakonom zabranimo da roditelji disciplinuju svoju decu udarcem po dupetu, kako mislimo da nastavnici disciplinuju decu koja nit su njihova, a već naučena da mogu da rade šta žele?
roditelji dolaze da vide gde je problem, što moj mali nema dvojku... deca psuju profesore, oni ne smeju da ih izbace sa časa...
kad sam ja išla u školu nije bilo tako, niko nikog nije tukao ni kinjio... bilo je par ekipica, bilo je prozivanja, bilo je grupisanja, ismevanja... ali nije niko nikog skidao, udarao, sistematski maltretirao... ukor nije mogao da popravi roditelj koji preti, urla, psuje nastavničkom veću
već posle 9 godina, kada je moja rođena sestra išla u školu priča je potpuno drugačija
bavila sam se srodnom temom skoro, pa naiđoh i na neka istraživanja koja dokazuju da najviše nasilnika dolazi iz porodica u kojima nema jasne discipline, u kojima vlada popustljiva i mlaka stmosfera, gde nema autoriteta, gde nema ni demokratije, gde se samo detetove želje poštuju...
nasilnik nije neko ko to postane u školi, on se odgaja od prvih dana tako što je centralno biće porodice, prezaštićeno, dete kojem se ne daje prilika da proživi i negativna iskustva i doživi i negativnu emociju, jer eto, sirotot dete pati što tamo neko na njega digao glas
 
elem... ja sam specijalni pedagog, pedagog koji je školovan za rad na prevenciji nasilničkog, delikventonog ponašanja, na zaštiti žrtava i koji se bavi korekcijom i tretmanom poremaćaja u ponašanju, koji ne radi, kao i 90% mojih kolega, a predlog zakona za obaveznog specijalnog pedagoga u školama, kao deo stručnog tima, stoji i visi deceniju celu...
 
 

ne znam  stvarno Smey za podatke, zaista, ne verujem da postoje... nije to baš tako lako uvesti u statistiku.. ali ono što ja pratih u poslednje vreme, kažu ljudi, ovi koji se time bavi, da je manje onih koji su nasilni jer se i prema njima postupalo nasilno...Imaš knjigu Milice Petrović, vrednosne orijentcije delinkvenata, tu postoji nešto na tu temu, ai Milivijević često pominje neka istraživanja o tome
Ne znam kako, ali uvek kada se kritikuje neki metod vaspitanja, pritom se niko ne nabraja nego se generalno govori, uvek krene da se upoređuje i kreće ono - aha, a šta treba da ga lemama? ili a-ha, jel treba a ga pustim da mi sedi na glavi? uvek se ode u krajnost i, valjda zato što smo roditelji, počnemo da se nesvesno branimo i napadamo, ne bukvalno, onu drugu stranu
primećujem i da se udarac po dupetu izjednačava sa nasiljem, agresijom, , zlostavljanjem, a neudaranje i maženje i paženje sa razmaženosšću...
nit je dete koje je, kako smey reče, ušuškano isto što i razmaženo dete bez granica, niti je dete koje je za svoje neprimerno ponašanje dobilo po dupetu zlostavljano... mislim da nama roditeljima treba da se dozvoli da sami izaberemo kako ćemo ga vaspitati, bez da nam to nameće zakon
oklagije, prutovi, kukuruz smo prevazišli odavno....
nego, to je neka druga priča...
ono što, takođe, primećujem jeste to da svi na svoju decu gledamo kao na potencijalne žrtve, svi se brinemo da ono ne bude žrtva, da njega neko ne dira... a mnogo, daleko mnogo manje vremena provodimo u razmišljanju šta ako ne bude žrtva nego nasilnik?
eto sad pitanje, da sutra vaše dete bude deo neke ekipe koja tuče neko drugo dete, šta biste uradili?
jeste pitanje šta bi bilo kad bi bilo, al eto, razmišljamo i šta bi bilo kad bi bila obrnuta situacija?
Mora da se menja mnogo toga, mora sa decom jako puno da se radi, mora da postoji sistem kome nisu ruke vezane... jednostavno nije poenta da naučimo dete da ne bude žrtva, iako ga svakako treba naučiti, već da svako od nas da sve od sebe da mu dete ne bude nasilnik... to znači da budemo realni, da shvatimo da naše dete nije savršeno, da nije smak sveta ako malo i pati jer mu je neka želja osujećena, da ga ne mlatimo motkama, da ga učimo od malih nogu da treba da poštuje druge, da ako to ne radi da će snositi posledice... moramo mu pružiti i ljubav i ušuškati ga, ali nekada ga pustiti i da žanje šta je posejao, i da dopustimo nastavnicima, učiteljici, vaspitačima da i oni imaju autoritet, da ne trčimo na svaku kuknjavu u školu...
umorna sam, i mrzi me da pišem, ali generalno ima tu mnogo problema... nije sve crno belo, nema šeme, obrasca, nema garancije
 

D veče
šta je ovo, subota niđe nikoga
jeco, imam memorije, obrisala sam sve nepotrebno, a imalo je i bez brisanja... prosto je telefon u nekom bagu
Amor, ljub za M
ja danas imala uzbudljiv dan malo volontirala, bila na nekim radionicama... bilo baš fino

ne znam  stvarno Smey za podatke, zaista, ne verujem da postoje... nije to baš tako lako uvesti u statistiku.. ali ono što ja pratih u poslednje vreme, kažu ljudi, ovi koji se time bavi, da je manje onih koji su nasilni jer se i prema njima postupalo nasilno...Imaš knjigu Milice Petrović, vrednosne orijentcije delinkvenata, tu postoji nešto na tu temu, ai Milivijević često pominje neka istraživanja o tome
Ne znam kako, ali uvek kada se kritikuje neki metod vaspitanja, pritom se niko ne nabraja nego se generalno govori, uvek krene da se upoređuje i kreće ono - aha, a šta treba da ga lemama? ili a-ha, jel treba a ga pustim da mi sedi na glavi? uvek se ode u krajnost i, valjda zato što smo roditelji, počnemo da se nesvesno branimo i napadamo, ne bukvalno, onu drugu stranu
primećujem i da se udarac po dupetu izjednačava sa nasiljem, agresijom, , zlostavljanjem, a neudaranje i maženje i paženje sa razmaženosšću...
nit je dete koje je, kako smey reče, ušuškano isto što i razmaženo dete bez granica, niti je dete koje je za svoje neprimerno ponašanje dobilo po dupetu zlostavljano... mislim da nama roditeljima treba da se dozvoli da sami izaberemo kako ćemo ga vaspitati, bez da nam to nameće zakon
oklagije, prutovi, kukuruz smo prevazišli odavno....
nego, to je neka druga priča...
ono što, takođe, primećujem jeste to da svi na svoju decu gledamo kao na potencijalne žrtve, svi se brinemo da ono ne bude žrtva, da njega neko ne dira... a mnogo, daleko mnogo manje vremena provodimo u razmišljanju šta ako ne bude žrtva nego nasilnik?
eto sad pitanje, da sutra vaše dete bude deo neke ekipe koja tuče neko drugo dete, šta biste uradili?
jeste pitanje šta bi bilo kad bi bilo, al eto, razmišljamo i šta bi bilo kad bi bila obrnuta situacija?
Mora da se menja mnogo toga, mora sa decom jako puno da se radi, mora da postoji sistem kome nisu ruke vezane... jednostavno nije poenta da naučimo dete da ne bude žrtva, iako ga svakako treba naučiti, već da svako od nas da sve od sebe da mu dete ne bude nasilnik... to znači da budemo realni, da shvatimo da naše dete nije savršeno, da nije smak sveta ako malo i pati jer mu je neka želja osujećena, da ga ne mlatimo motkama, da ga učimo od malih nogu da treba da poštuje druge, da ako to ne radi da će snositi posledice... moramo mu pružiti i ljubav i ušuškati ga, ali nekada ga pustiti i da žanje šta je posejao, i da dopustimo nastavnicima, učiteljici, vaspitačima da i oni imaju autoritet, da ne trčimo na svaku kuknjavu u školu...
umorna sam, i mrzi me da pišem, ali generalno ima tu mnogo problema... nije sve crno belo, nema šeme, obrasca, nema garancije
 

D veče
šta je ovo, subota niđe nikoga
jeco, imam memorije, obrisala sam sve nepotrebno, a imalo je i bez brisanja... prosto je telefon u nekom bagu
Amor, ljub za M
ja danas imala uzbudljiv dan malo volontirala, bila na nekim radionicama... bilo baš fino

Baš tako, Šveco. Pričah danas sa mm-om. Ako je dete razmaženo, sto posto nije dobijalo batine u životu. Kao da dete koje dobije batine ne može biti razmaženo. Isto tako i obrnuto - niti je svako dete koje dobija po dupetu disciplinovano, niti će nužno postati nasilnik. Ne treba mešati babe i žabe. Ispuštenost, zapuštenost, stvari su discipline i vaspitanja, povezanosti, odnosa sa detetom, ništa manje, ništa više. A malo li je i ovo? 
Bila bih slomljena da saznam da je moje dete nasilnik. Valjda zato roditelji i odbijaju da o tome razmišljaju, kao što mnogi verovatno odbijaju to i da priznaju. Malo je glup primer, ali priča mi na jednom rođendanu poznanica kako joj je sin (2 god) krenuo u jaslice. Kako je, jadničak, mnogo dobar i povučen pa je dobijao po nosu. I kako je tata počeo da ga uči da vrati, jer on, siroma, ne zna. Za to vreme, dok smo bili na rođu, taj mali je jednu malu pokušao da zadavi ogrlicom (srećom pa je pukla, devojčica se baš potresla), lupio jedno troje dece po nosu, udarao, grizao, grebao, otimao igračke. Bio je besan i prkosan. Ona je sve vreme bila negde drugde, i kad bi videla da se neka frka dešava, dotrčavala je sa pričom: "Pa on je samo hteo da te pomazi/zagrli/poljubi". Em nije bila prisutna, em nije ni želela da bude, njeno dete prosto nije moglo biti nasilno, on je jadničak i žrtva. Kapiram da to tako funkcioniše i kasnije. A ima i toga da neke ljude realno boli uvo gde su im deca i šta rade, da se ne lažemo sad. 

ne znam  stvarno Smey za podatke, zaista, ne verujem da postoje... nije to baš tako lako uvesti u statistiku.. ali ono što ja pratih u poslednje vreme, kažu ljudi, ovi koji se time bavi, da je manje onih koji su nasilni jer se i prema njima postupalo nasilno...Imaš knjigu Milice Petrović, vrednosne orijentcije delinkvenata, tu postoji nešto na tu temu, ai Milivijević često pominje neka istraživanja o tome
Ne znam kako, ali uvek kada se kritikuje neki metod vaspitanja, pritom se niko ne nabraja nego se generalno govori, uvek krene da se upoređuje i kreće ono - aha, a šta treba da ga lemama? ili a-ha, jel treba a ga pustim da mi sedi na glavi? uvek se ode u krajnost i, valjda zato što smo roditelji, počnemo da se nesvesno branimo i napadamo, ne bukvalno, onu drugu stranu
primećujem i da se udarac po dupetu izjednačava sa nasiljem, agresijom, , zlostavljanjem, a neudaranje i maženje i paženje sa razmaženosšću...
nit je dete koje je, kako smey reče, ušuškano isto što i razmaženo dete bez granica, niti je dete koje je za svoje neprimerno ponašanje dobilo po dupetu zlostavljano... mislim da nama roditeljima treba da se dozvoli da sami izaberemo kako ćemo ga vaspitati, bez da nam to nameće zakon
oklagije, prutovi, kukuruz smo prevazišli odavno....
nego, to je neka druga priča...
ono što, takođe, primećujem jeste to da svi na svoju decu gledamo kao na potencijalne žrtve, svi se brinemo da ono ne bude žrtva, da njega neko ne dira... a mnogo, daleko mnogo manje vremena provodimo u razmišljanju šta ako ne bude žrtva nego nasilnik?
eto sad pitanje, da sutra vaše dete bude deo neke ekipe koja tuče neko drugo dete, šta biste uradili?
jeste pitanje šta bi bilo kad bi bilo, al eto, razmišljamo i šta bi bilo kad bi bila obrnuta situacija?
Mora da se menja mnogo toga, mora sa decom jako puno da se radi, mora da postoji sistem kome nisu ruke vezane... jednostavno nije poenta da naučimo dete da ne bude žrtva, iako ga svakako treba naučiti, već da svako od nas da sve od sebe da mu dete ne bude nasilnik... to znači da budemo realni, da shvatimo da naše dete nije savršeno, da nije smak sveta ako malo i pati jer mu je neka želja osujećena, da ga ne mlatimo motkama, da ga učimo od malih nogu da treba da poštuje druge, da ako to ne radi da će snositi posledice... moramo mu pružiti i ljubav i ušuškati ga, ali nekada ga pustiti i da žanje šta je posejao, i da dopustimo nastavnicima, učiteljici, vaspitačima da i oni imaju autoritet, da ne trčimo na svaku kuknjavu u školu...
umorna sam, i mrzi me da pišem, ali generalno ima tu mnogo problema... nije sve crno belo, nema šeme, obrasca, nema garancije
 

Ne rade linkovi, garant ti je sveki u pravu. Mi kupili u Prizrenskoj. Dva manja - 95x140, cini mi se. Isti su, ali nisam htela jedan veci jer nisam bila sigurna hoce li stati u masinu. Zadovoljna sam, iako sam isprva bila u fazonu da i nije neki izbor dezena. Jos samo tu silikonsku mrezicu da kupimo.

ne znam  stvarno Smey za podatke, zaista, ne verujem da postoje... nije to baš tako lako uvesti u statistiku.. ali ono što ja pratih u poslednje vreme, kažu ljudi, ovi koji se time bavi, da je manje onih koji su nasilni jer se i prema njima postupalo nasilno...Imaš knjigu Milice Petrović, vrednosne orijentcije delinkvenata, tu postoji nešto na tu temu, ai Milivijević često pominje neka istraživanja o tome
Ne znam kako, ali uvek kada se kritikuje neki metod vaspitanja, pritom se niko ne nabraja nego se generalno govori, uvek krene da se upoređuje i kreće ono - aha, a šta treba da ga lemama? ili a-ha, jel treba a ga pustim da mi sedi na glavi? uvek se ode u krajnost i, valjda zato što smo roditelji, počnemo da se nesvesno branimo i napadamo, ne bukvalno, onu drugu stranu
primećujem i da se udarac po dupetu izjednačava sa nasiljem, agresijom, , zlostavljanjem, a neudaranje i maženje i paženje sa razmaženosšću...
nit je dete koje je, kako smey reče, ušuškano isto što i razmaženo dete bez granica, niti je dete koje je za svoje neprimerno ponašanje dobilo po dupetu zlostavljano... mislim da nama roditeljima treba da se dozvoli da sami izaberemo kako ćemo ga vaspitati, bez da nam to nameće zakon
oklagije, prutovi, kukuruz smo prevazišli odavno....
nego, to je neka druga priča...
ono što, takođe, primećujem jeste to da svi na svoju decu gledamo kao na potencijalne žrtve, svi se brinemo da ono ne bude žrtva, da njega neko ne dira... a mnogo, daleko mnogo manje vremena provodimo u razmišljanju šta ako ne bude žrtva nego nasilnik?
eto sad pitanje, da sutra vaše dete bude deo neke ekipe koja tuče neko drugo dete, šta biste uradili?
jeste pitanje šta bi bilo kad bi bilo, al eto, razmišljamo i šta bi bilo kad bi bila obrnuta situacija?
Mora da se menja mnogo toga, mora sa decom jako puno da se radi, mora da postoji sistem kome nisu ruke vezane... jednostavno nije poenta da naučimo dete da ne bude žrtva, iako ga svakako treba naučiti, već da svako od nas da sve od sebe da mu dete ne bude nasilnik... to znači da budemo realni, da shvatimo da naše dete nije savršeno, da nije smak sveta ako malo i pati jer mu je neka želja osujećena, da ga ne mlatimo motkama, da ga učimo od malih nogu da treba da poštuje druge, da ako to ne radi da će snositi posledice... moramo mu pružiti i ljubav i ušuškati ga, ali nekada ga pustiti i da žanje šta je posejao, i da dopustimo nastavnicima, učiteljici, vaspitačima da i oni imaju autoritet, da ne trčimo na svaku kuknjavu u školu...
umorna sam, i mrzi me da pišem, ali generalno ima tu mnogo problema... nije sve crno belo, nema šeme, obrasca, nema garancije
 

ne znam  stvarno Smey za podatke, zaista, ne verujem da postoje... nije to baš tako lako uvesti u statistiku.. ali ono što ja pratih u poslednje vreme, kažu ljudi, ovi koji se time bavi, da je manje onih koji su nasilni jer se i prema njima postupalo nasilno...Imaš knjigu Milice Petrović, vrednosne orijentcije delinkvenata, tu postoji nešto na tu temu, ai Milivijević često pominje neka istraživanja o tome
Ne znam kako, ali uvek kada se kritikuje neki metod vaspitanja, pritom se niko ne nabraja nego se generalno govori, uvek krene da se upoređuje i kreće ono - aha, a šta treba da ga lemama? ili a-ha, jel treba a ga pustim da mi sedi na glavi? uvek se ode u krajnost i, valjda zato što smo roditelji, počnemo da se nesvesno branimo i napadamo, ne bukvalno, onu drugu stranu
primećujem i da se udarac po dupetu izjednačava sa nasiljem, agresijom, , zlostavljanjem, a neudaranje i maženje i paženje sa razmaženosšću...
nit je dete koje je, kako smey reče, ušuškano isto što i razmaženo dete bez granica, niti je dete koje je za svoje neprimerno ponašanje dobilo po dupetu zlostavljano... mislim da nama roditeljima treba da se dozvoli da sami izaberemo kako ćemo ga vaspitati, bez da nam to nameće zakon
oklagije, prutovi, kukuruz smo prevazišli odavno....
nego, to je neka druga priča...
ono što, takođe, primećujem jeste to da svi na svoju decu gledamo kao na potencijalne žrtve, svi se brinemo da ono ne bude žrtva, da njega neko ne dira... a mnogo, daleko mnogo manje vremena provodimo u razmišljanju šta ako ne bude žrtva nego nasilnik?
eto sad pitanje, da sutra vaše dete bude deo neke ekipe koja tuče neko drugo dete, šta biste uradili?
jeste pitanje šta bi bilo kad bi bilo, al eto, razmišljamo i šta bi bilo kad bi bila obrnuta situacija?
Mora da se menja mnogo toga, mora sa decom jako puno da se radi, mora da postoji sistem kome nisu ruke vezane... jednostavno nije poenta da naučimo dete da ne bude žrtva, iako ga svakako treba naučiti, već da svako od nas da sve od sebe da mu dete ne bude nasilnik... to znači da budemo realni, da shvatimo da naše dete nije savršeno, da nije smak sveta ako malo i pati jer mu je neka želja osujećena, da ga ne mlatimo motkama, da ga učimo od malih nogu da treba da poštuje druge, da ako to ne radi da će snositi posledice... moramo mu pružiti i ljubav i ušuškati ga, ali nekada ga pustiti i da žanje šta je posejao, i da dopustimo nastavnicima, učiteljici, vaspitačima da i oni imaju autoritet, da ne trčimo na svaku kuknjavu u školu...
umorna sam, i mrzi me da pišem, ali generalno ima tu mnogo problema... nije sve crno belo, nema šeme, obrasca, nema garancije
 

ne znam  stvarno Smey za podatke, zaista, ne verujem da postoje... nije to baš tako lako uvesti u statistiku.. ali ono što ja pratih u poslednje vreme, kažu ljudi, ovi koji se time bavi, da je manje onih koji su nasilni jer se i prema njima postupalo nasilno...Imaš knjigu Milice Petrović, vrednosne orijentcije delinkvenata, tu postoji nešto na tu temu, ai Milivijević često pominje neka istraživanja o tome
Ne znam kako, ali uvek kada se kritikuje neki metod vaspitanja, pritom se niko ne nabraja nego se generalno govori, uvek krene da se upoređuje i kreće ono - aha, a šta treba da ga lemama? ili a-ha, jel treba a ga pustim da mi sedi na glavi? uvek se ode u krajnost i, valjda zato što smo roditelji, počnemo da se nesvesno branimo i napadamo, ne bukvalno, onu drugu stranu
primećujem i da se udarac po dupetu izjednačava sa nasiljem, agresijom, , zlostavljanjem, a neudaranje i maženje i paženje sa razmaženosšću...
nit je dete koje je, kako smey reče, ušuškano isto što i razmaženo dete bez granica, niti je dete koje je za svoje neprimerno ponašanje dobilo po dupetu zlostavljano... mislim da nama roditeljima treba da se dozvoli da sami izaberemo kako ćemo ga vaspitati, bez da nam to nameće zakon
oklagije, prutovi, kukuruz smo prevazišli odavno....
nego, to je neka druga priča...
ono što, takođe, primećujem jeste to da svi na svoju decu gledamo kao na potencijalne žrtve, svi se brinemo da ono ne bude žrtva, da njega neko ne dira... a mnogo, daleko mnogo manje vremena provodimo u razmišljanju šta ako ne bude žrtva nego nasilnik?
eto sad pitanje, da sutra vaše dete bude deo neke ekipe koja tuče neko drugo dete, šta biste uradili?
jeste pitanje šta bi bilo kad bi bilo, al eto, razmišljamo i šta bi bilo kad bi bila obrnuta situacija?
Mora da se menja mnogo toga, mora sa decom jako puno da se radi, mora da postoji sistem kome nisu ruke vezane... jednostavno nije poenta da naučimo dete da ne bude žrtva, iako ga svakako treba naučiti, već da svako od nas da sve od sebe da mu dete ne bude nasilnik... to znači da budemo realni, da shvatimo da naše dete nije savršeno, da nije smak sveta ako malo i pati jer mu je neka želja osujećena, da ga ne mlatimo motkama, da ga učimo od malih nogu da treba da poštuje druge, da ako to ne radi da će snositi posledice... moramo mu pružiti i ljubav i ušuškati ga, ali nekada ga pustiti i da žanje šta je posejao, i da dopustimo nastavnicima, učiteljici, vaspitačima da i oni imaju autoritet, da ne trčimo na svaku kuknjavu u školu...
umorna sam, i mrzi me da pišem, ali generalno ima tu mnogo problema... nije sve crno belo, nema šeme, obrasca, nema garancije
 

ne znam  stvarno Smey za podatke, zaista, ne verujem da postoje... nije to baš tako lako uvesti u statistiku.. ali ono što ja pratih u poslednje vreme, kažu ljudi, ovi koji se time bavi, da je manje onih koji su nasilni jer se i prema njima postupalo nasilno...Imaš knjigu Milice Petrović, vrednosne orijentcije delinkvenata, tu postoji nešto na tu temu, ai Milivijević često pominje neka istraživanja o tome
Ne znam kako, ali uvek kada se kritikuje neki metod vaspitanja, pritom se niko ne nabraja nego se generalno govori, uvek krene da se upoređuje i kreće ono - aha, a šta treba da ga lemama? ili a-ha, jel treba a ga pustim da mi sedi na glavi? uvek se ode u krajnost i, valjda zato što smo roditelji, počnemo da se nesvesno branimo i napadamo, ne bukvalno, onu drugu stranu
primećujem i da se udarac po dupetu izjednačava sa nasiljem, agresijom, , zlostavljanjem, a neudaranje i maženje i paženje sa razmaženosšću...
nit je dete koje je, kako smey reče, ušuškano isto što i razmaženo dete bez granica, niti je dete koje je za svoje neprimerno ponašanje dobilo po dupetu zlostavljano... mislim da nama roditeljima treba da se dozvoli da sami izaberemo kako ćemo ga vaspitati, bez da nam to nameće zakon
oklagije, prutovi, kukuruz smo prevazišli odavno....
nego, to je neka druga priča...
ono što, takođe, primećujem jeste to da svi na svoju decu gledamo kao na potencijalne žrtve, svi se brinemo da ono ne bude žrtva, da njega neko ne dira... a mnogo, daleko mnogo manje vremena provodimo u razmišljanju šta ako ne bude žrtva nego nasilnik?
eto sad pitanje, da sutra vaše dete bude deo neke ekipe koja tuče neko drugo dete, šta biste uradili?
jeste pitanje šta bi bilo kad bi bilo, al eto, razmišljamo i šta bi bilo kad bi bila obrnuta situacija?
Mora da se menja mnogo toga, mora sa decom jako puno da se radi, mora da postoji sistem kome nisu ruke vezane... jednostavno nije poenta da naučimo dete da ne bude žrtva, iako ga svakako treba naučiti, već da svako od nas da sve od sebe da mu dete ne bude nasilnik... to znači da budemo realni, da shvatimo da naše dete nije savršeno, da nije smak sveta ako malo i pati jer mu je neka želja osujećena, da ga ne mlatimo motkama, da ga učimo od malih nogu da treba da poštuje druge, da ako to ne radi da će snositi posledice... moramo mu pružiti i ljubav i ušuškati ga, ali nekada ga pustiti i da žanje šta je posejao, i da dopustimo nastavnicima, učiteljici, vaspitačima da i oni imaju autoritet, da ne trčimo na svaku kuknjavu u školu...
umorna sam, i mrzi me da pišem, ali generalno ima tu mnogo problema... nije sve crno belo, nema šeme, obrasca, nema garancije
 

Jedno je da se pokoskaju. Jedno je kad se desi a drugo je kad se desava! Dete cu uciti da nasilje nije resenje, ali cu ga i uciti da nije resenje da stoji dok ga tuku. Na kraju krajeva ako su roditelji normalni vecina stvari se moze resiti. Ako roditelji nisu normalni ja zaista ne znam dokle bih isla da zastitim dete.
Bila sam zrtva vrsnjackog nasillja. Lepili su mi zvake u kosu, sekli mi jaknu, tukli me. Onda sam ja uzela i ugazila jednog debelog, za glavu veceg od mene. Nisu me nikada vise pipnuli. 
 

Uglavnom se osudjuju neka druga deca, neki tamo roditelji, a ne mi, mi smo savrseni. Nase dete kad udari to je bravo, tudje kad udari to je nasilnik. Roditelji su toliko subjektivni da reci nemam.
Ja se trudim da svaki ali svaki put gledam nesto i iz tudje perspektive..ne kazem da sam uvek objektivna ali trudim se..a mnogi nemaju ni svest o tome a kamoli nesto vise.
Ako ne zelim da neko urado nesto mom detetu isto tako njoj ne dozvaljavam ni da se ruga drugom iako je cula od nekog i ne zna ni sta znaci, nema sanse da joj dopustim neko ruzno ponasanje..jer to onda nema kraja. Svako uci svoje da se bori i vraca i tuce i gleda sebe i onda ti isti seru kako su tudja deca losa.