Šećerlema

Kaže moj sin od šest i po godina:
"Mama, kad lovci love?"
"U jesen valjda, pitaj dedu! On je lovac"
"Pa i ti si bila lovac na momke i ti to moraš da znaš!!!!"

Kaže moj sin od šest i po godina:
"Mama, kad lovci love?"
"U jesen valjda, pitaj dedu! On je lovac"
"Pa i ti si bila lovac na momke i ti to moraš da znaš!!!!"

Što reče breza davno, ...kičmo moje mladost gle li si? Kako mi je to slatko

Јасмина Обрадовић
Рођендан
 
Када ће тај диван дан,
Деда Мразов рођендан?
Када ћемо поклоне
ми њему носити,
кад он нашу јелку,
поклонима кити.
Мислим да је њему,
много хладно горе,
па ћу му поклонити,
карту баш за море!

Баба рода
Баба чапља воли децу,
окруже је, запиткују је,
она тихо и стрпљиво,
приче лепе декламује.
 Угости их колачима,
чајем, лимунадом,
друже се код куће,
ил` шетају градом.
 Баба чапља и баба рода,
већ оседеле старице,
још су од вртића,
најбоље другарице.
Појави се једног дана,
баба Рода на вратима
баба чапљиног стана,
са мирисним колачима.
 Сенку деца угледаше,
и кљун поста велик` рог,
па углас повикаше,
уплашени баш од тог.
 Беж`те!
Тако вам Бога!
Ено иде
баба Рога!
 Сакрише се иза врата,
фотеља и степеница,
загрлио секу бата,
а свима у страху лица.
 Тада уђе баба рода,
истог трена лакну њима.
Смејаше се дуго томе,
и причаше причу свима!

Све је на броју
Мама пита
свога малог сина:
-Која животиња
дуги врат има?
 -Жирафа! Оговори лако.
Опет пита мама тако:
(мислећи на ноја)
-И која још? И још која?
 -Још једна жирафа!
Рече, као из рукава,
пољуби је нежно
и оде да спава!

Питалице бескрајнице
Чим се бата замисли
и прави чудно лице
знамо да смишља
нове питалице.
-Шта ли је иза Васионе,
крофне,
или шарене бомбоне?
-Шта је то што светлост звездама даје
и одувек траје, траје, траје?
-Да ли прженице,
једу само женице?
Глава ми се питала,
морам да питам и тебе и тату:
 -Ако си дојила мене и бату,
одакле ли си млеко сипала?
-Шта ће сому они брчићи?
Ако у Грчкој живе Грци,
онда живе и Грчићи*!
-Зашто не постоје
медицински сестрићи?
-Да ли крвни судови могу да се перу?
-Зашто не заливамо, дрвену бандеру?
-За топлу нам супу треба
и лепеза поред хлеба!
-Хајде да се попнемо,
мама ми до месеца,
да могу да нас виде,
сва на свету деца!
И тако се нижу,
сва питања нова,
и тако се расте,
до самога крова.

Беба
Једном је и планина,
мала беба била,
мамила је висина,
па се издужила.
Била је тад само,
малени облутак,
и као што сви знамо,
порасла за тренутак.
Од тога бебуљка,
што се стално мрда,
преко брежуљка,
нарасла до брда.
Играла се с облацима,
голицали је цврчци,
шапутала с птицама,
засмејавали је смрчци.
Ето тако расте брдо,
таман тако брже не сме,
нек` је дате здраво и тврдо,
као камен из ове песме!

Свадба
Рече мама: -Благо мени,
трогодишњи син, хоће да се жени!
Цвет ујутру убере и у вртић носи,
својој цури даје за украс у коси.
Све цуре одреда, увелико просио,
ал` је само једна и једина Ема.
Јутрос ево новога проблема.
Двориште је деда јуче покосио.
Младожења се љути: -Ах ти деда, деда!
Како ли ће сада да га гледа,
мила девојчица Ема,
када овога тужног јутра,
цвета за њу нема!
У цвећару деда идеш
да купиш тај цвет,
иначе се руши,
цеo мој мали свет!

Где је тата?
Питао се мали бата,
где ли је јарац тата?
Читала му бака,
да је седам јарића,
чекало козу мајку,
са пијаце да се врати.
И онда следи део,
што је тужан бати,
када је вук несити
све јариће појео.
-Где је ту тата да их штити?
У бајку ће морати
да ушета тата,
да покаже како се
роговима барата!
Неће вук смети,
туда ни да сврати,
јер ће тата јарац,
скроз да га премлати!
И када туд пролази,
хватаће га трема,
јер ће храбри тата,
скроз да га излема!
Свако ће јаре весело,
унаколо да скаче,
а вук ће се снуждити
и почеће да плаче!

Пјутови
Бака само прети, да ће прут да бере,
зато што се Јаков, без разлога дере.
Наиђе му тако, да се баш без везе,
мала уста сама бекеље и кезе.
Опет иде баба љута, да убере два-три прута.
Бар прутева много има.
(Само прети, ал` никад не туче.)
Ал` је Јаков вуче, ал` је Јаков цима:
-Немој баба бијеш мене „пјутовима“*!
____________
*прутевима

Бајкер
Један Риста, мала глиста,
има хоби необичан.
Он би да је мотоциклиста
и томе је врло вичан.
Машта он да вози,
по целоме свету,
али да вози само,
не дају детету.
Занима га куда лете лепе ласте.
Иш`о би за њима на своме мотору.
Зато мора да сачека, мало да порасте,
а до тад се нада, добром одговору.
Мотор му је бели, поклонио дека,
да се са њим игра, док тако дуго чека.

Мрааааааак
Цвокоћу ми зуби, од тог мрклог мрака,
срце ми се стегло, у души је студ.
Шта ли се то цакли, каква је то варка?
Шта ћу, куд ћу? Ни сам не знам куд.
Сав се тресем од те чудне језзззе,
шире ми се очи, па се знојим сав,
плашити се мрака, стварно је без везе,
али шта ћу, када нисам лав!
Стотину ме очију сад гледа
жмирка нешто, мерка ме и чека,
нека баба или можда деда,
што долазе негде из далека.
И све мислим да ме нешто вреба,
где да одем, да се спасем сад?
Знам да више нисам мала беба,
да победим страх, ја сам врло рад!
Шта је то што мене плаши?
Када ничег нема, осим мрака тог,
понеки цврчак само се огласи,
или неки пас, можда мало строг.
Снуждило се мало моје лице,
у оку се сузица појави,
онда видим светлост са улице,
кроз ролетне, тако варку прави!

Спортиста
Видели смо једног жабца Владу,
да се спрема за Олимпијаду.
Ако некад не победи,
то га много, много једи.
 Од јутра до мрака, вежба, скаче...
Он чак иде и у теретану,
има своје верне навијаче:
мрава, роду, чапљу и врану.
 Ал` га мучи што ли не уведу,
скок у даљ, ал` у воду барску,
по песку, сварно није у реду,
заслужују критику другарску.

Навијачи
Свраке не знају
лепо да певају.
-Мама, ја ћу да их научим!
-Чекај, не иде то тако,
испричаћу ти сине причу,
а почиње баш овако:
Свака сврака, мала птица,
има живот необичан.
Гледа пуно утакмица,
са целом својом породицом.
Ни по чему није сличан,
ни са једном живом птицом.
-Како гледају утакмице?
-Зар то стварно раде птице?
-Да! Баш од сврачка деке
и од баке сврачице,
све су свраке
и сви сврачци,
праве навијачице
и навијачи!
Обуку боје црно-беле,
„Партизан“ је њихов тим,
уз победе се веселе,
поносе се врло тим!
-Додај лопту, приђи тамо!
Фаул! Трчи! Напред само!
Го! Кош! Ура! Црно бели,
победите, то смо хтели!
Тако свака сврака, воли врло,
да навија из свег гласа,
после тог их боли грло,
ето зато гласу нема спаса!

Шест сати
Устајао мали пуж,
викендом у сати шест.
Љута мама пужица
и њен драги пужић муж.
Пашћу одмах у несвест.
-Знаш ли да је сати шест?
-Није, не!
Десет је!
-Шест!
-Десет!
-Шест!
-Десет!
-Ево плаче сад
и малени брат!
Знаш ли ти уопште
да гледаш у тај сат?!
-Ево гледам! Рече тад.
Насмеши се мама,
цмокну га у теме.
-Гледаш лепи, мали мој,
ал` не знаш које је време!

Јесен
Говоре кроз дан упијене боје.
Свако мирно чека, још много сунаца.
Ливаде и шуме ушушкане стоје.
Распукло се злато, у много праваца.
 
Шкрипи киша из набреклог свода,
Сањари маслачак о ветру далеком.
Згрчени дечак ужурбано хода.
Путују облаци набујалом реком.
 
Небо у нови дан крочило раскошно.
Исписана светлост по плаветном своду,
просула путању свом живом, у ходу,
а са собом понела све што оста трошно.
 
У крошњама шуште нове песме.
Ваздух мирише на јабуке и грожђе.
Свежина најављује промене, ал’ не сме,
да гласно прозбори да нам јесен дође.

Јасмина Обрадовић
Рођендан
 
Када ће тај диван дан,
Деда Мразов рођендан?
Када ћемо поклоне
ми њему носити,
кад он нашу јелку,
поклонима кити.
Мислим да је њему,
много хладно горе,
па ћу му поклонити,
карту баш за море!

Баба рода
Баба чапља воли децу,
окруже је, запиткују је,
она тихо и стрпљиво,
приче лепе декламује.
 Угости их колачима,
чајем, лимунадом,
друже се код куће,
ил` шетају градом.
 Баба чапља и баба рода,
већ оседеле старице,
још су од вртића,
најбоље другарице.
Појави се једног дана,
баба Рода на вратима
баба чапљиног стана,
са мирисним колачима.
 Сенку деца угледаше,
и кљун поста велик` рог,
па углас повикаше,
уплашени баш од тог.
 Беж`те!
Тако вам Бога!
Ено иде
баба Рога!
 Сакрише се иза врата,
фотеља и степеница,
загрлио секу бата,
а свима у страху лица.
 Тада уђе баба рода,
истог трена лакну њима.
Смејаше се дуго томе,
и причаше причу свима!

Све је на броју
Мама пита
свога малог сина:
-Која животиња
дуги врат има?
 -Жирафа! Оговори лако.
Опет пита мама тако:
(мислећи на ноја)
-И која још? И још која?
 -Још једна жирафа!
Рече, као из рукава,
пољуби је нежно
и оде да спава!

Питалице бескрајнице
Чим се бата замисли
и прави чудно лице
знамо да смишља
нове питалице.
-Шта ли је иза Васионе,
крофне,
или шарене бомбоне?
-Шта је то што светлост звездама даје
и одувек траје, траје, траје?
-Да ли прженице,
једу само женице?
Глава ми се питала,
морам да питам и тебе и тату:
 -Ако си дојила мене и бату,
одакле ли си млеко сипала?
-Шта ће сому они брчићи?
Ако у Грчкој живе Грци,
онда живе и Грчићи*!
-Зашто не постоје
медицински сестрићи?
-Да ли крвни судови могу да се перу?
-Зашто не заливамо, дрвену бандеру?
-За топлу нам супу треба
и лепеза поред хлеба!
-Хајде да се попнемо,
мама ми до месеца,
да могу да нас виде,
сва на свету деца!
И тако се нижу,
сва питања нова,
и тако се расте,
до самога крова.

Беба
Једном је и планина,
мала беба била,
мамила је висина,
па се издужила.
Била је тад само,
малени облутак,
и као што сви знамо,
порасла за тренутак.
Од тога бебуљка,
што се стално мрда,
преко брежуљка,
нарасла до брда.
Играла се с облацима,
голицали је цврчци,
шапутала с птицама,
засмејавали је смрчци.
Ето тако расте брдо,
таман тако брже не сме,
нек` је дате здраво и тврдо,
као камен из ове песме!

Свадба
Рече мама: -Благо мени,
трогодишњи син, хоће да се жени!
Цвет ујутру убере и у вртић носи,
својој цури даје за украс у коси.
Све цуре одреда, увелико просио,
ал` је само једна и једина Ема.
Јутрос ево новога проблема.
Двориште је деда јуче покосио.
Младожења се љути: -Ах ти деда, деда!
Како ли ће сада да га гледа,
мила девојчица Ема,
када овога тужног јутра,
цвета за њу нема!
У цвећару деда идеш
да купиш тај цвет,
иначе се руши,
цеo мој мали свет!

Где је тата?
Питао се мали бата,
где ли је јарац тата?
Читала му бака,
да је седам јарића,
чекало козу мајку,
са пијаце да се врати.
И онда следи део,
што је тужан бати,
када је вук несити
све јариће појео.
-Где је ту тата да их штити?
У бајку ће морати
да ушета тата,
да покаже како се
роговима барата!
Неће вук смети,
туда ни да сврати,
јер ће тата јарац,
скроз да га премлати!
И када туд пролази,
хватаће га трема,
јер ће храбри тата,
скроз да га излема!
Свако ће јаре весело,
унаколо да скаче,
а вук ће се снуждити
и почеће да плаче!

Пјутови
Бака само прети, да ће прут да бере,
зато што се Јаков, без разлога дере.
Наиђе му тако, да се баш без везе,
мала уста сама бекеље и кезе.
Опет иде баба љута, да убере два-три прута.
Бар прутева много има.
(Само прети, ал` никад не туче.)
Ал` је Јаков вуче, ал` је Јаков цима:
-Немој баба бијеш мене „пјутовима“*!
____________
*прутевима

Бајкер
Један Риста, мала глиста,
има хоби необичан.
Он би да је мотоциклиста
и томе је врло вичан.
Машта он да вози,
по целоме свету,
али да вози само,
не дају детету.
Занима га куда лете лепе ласте.
Иш`о би за њима на своме мотору.
Зато мора да сачека, мало да порасте,
а до тад се нада, добром одговору.
Мотор му је бели, поклонио дека,
да се са њим игра, док тако дуго чека.

Мрааааааак
Цвокоћу ми зуби, од тог мрклог мрака,
срце ми се стегло, у души је студ.
Шта ли се то цакли, каква је то варка?
Шта ћу, куд ћу? Ни сам не знам куд.
Сав се тресем од те чудне језзззе,
шире ми се очи, па се знојим сав,
плашити се мрака, стварно је без везе,
али шта ћу, када нисам лав!
Стотину ме очију сад гледа
жмирка нешто, мерка ме и чека,
нека баба или можда деда,
што долазе негде из далека.
И све мислим да ме нешто вреба,
где да одем, да се спасем сад?
Знам да више нисам мала беба,
да победим страх, ја сам врло рад!
Шта је то што мене плаши?
Када ничег нема, осим мрака тог,
понеки цврчак само се огласи,
или неки пас, можда мало строг.
Снуждило се мало моје лице,
у оку се сузица појави,
онда видим светлост са улице,
кроз ролетне, тако варку прави!

Спортиста
Видели смо једног жабца Владу,
да се спрема за Олимпијаду.
Ако некад не победи,
то га много, много једи.
 Од јутра до мрака, вежба, скаче...
Он чак иде и у теретану,
има своје верне навијаче:
мрава, роду, чапљу и врану.
 Ал` га мучи што ли не уведу,
скок у даљ, ал` у воду барску,
по песку, сварно није у реду,
заслужују критику другарску.

Навијачи
Свраке не знају
лепо да певају.
-Мама, ја ћу да их научим!
-Чекај, не иде то тако,
испричаћу ти сине причу,
а почиње баш овако:
Свака сврака, мала птица,
има живот необичан.
Гледа пуно утакмица,
са целом својом породицом.
Ни по чему није сличан,
ни са једном живом птицом.
-Како гледају утакмице?
-Зар то стварно раде птице?
-Да! Баш од сврачка деке
и од баке сврачице,
све су свраке
и сви сврачци,
праве навијачице
и навијачи!
Обуку боје црно-беле,
„Партизан“ је њихов тим,
уз победе се веселе,
поносе се врло тим!
-Додај лопту, приђи тамо!
Фаул! Трчи! Напред само!
Го! Кош! Ура! Црно бели,
победите, то смо хтели!
Тако свака сврака, воли врло,
да навија из свег гласа,
после тог их боли грло,
ето зато гласу нема спаса!

Шест сати
Устајао мали пуж,
викендом у сати шест.
Љута мама пужица
и њен драги пужић муж.
Пашћу одмах у несвест.
-Знаш ли да је сати шест?
-Није, не!
Десет је!
-Шест!
-Десет!
-Шест!
-Десет!
-Ево плаче сад
и малени брат!
Знаш ли ти уопште
да гледаш у тај сат?!
-Ево гледам! Рече тад.
Насмеши се мама,
цмокну га у теме.
-Гледаш лепи, мали мој,
ал` не знаш које је време!

Јесен
Говоре кроз дан упијене боје.
Свако мирно чека, још много сунаца.
Ливаде и шуме ушушкане стоје.
Распукло се злато, у много праваца.
 
Шкрипи киша из набреклог свода,
Сањари маслачак о ветру далеком.
Згрчени дечак ужурбано хода.
Путују облаци набујалом реком.
 
Небо у нови дан крочило раскошно.
Исписана светлост по плаветном своду,
просула путању свом живом, у ходу,
а са собом понела све што оста трошно.
 
У крошњама шуште нове песме.
Ваздух мирише на јабуке и грожђе.
Свежина најављује промене, ал’ не сме,
да гласно прозбори да нам јесен дође.

v:boli me pisa. (Nije ga bolela nego je imao "reakciju",gleda u gace,gleda pisu) i pitam ga: I sta kaze?(misleci na pisu)  
V:to je pisa,to ne govori,to pisa.

Kaže moj sin od šest i po godina:
"Mama, kad lovci love?"
"U jesen valjda, pitaj dedu! On je lovac"
"Pa i ti si bila lovac na momke i ti to moraš da znaš!!!!"

Kaže moj sin od šest i po godina:
"Mama, kad lovci love?"
"U jesen valjda, pitaj dedu! On je lovac"
"Pa i ti si bila lovac na momke i ti to moraš da znaš!!!!"

Kaže moj sin od šest i po godina:
"Mama, kad lovci love?"
"U jesen valjda, pitaj dedu! On je lovac"
"Pa i ti si bila lovac na momke i ti to moraš da znaš!!!!"

Kaže moj sin od šest i po godina:
"Mama, kad lovci love?"
"U jesen valjda, pitaj dedu! On je lovac"
"Pa i ti si bila lovac na momke i ti to moraš da znaš!!!!"

Kaže moj sin od šest i po godina:
"Mama, kad lovci love?"
"U jesen valjda, pitaj dedu! On je lovac"
"Pa i ti si bila lovac na momke i ti to moraš da znaš!!!!"

Pokušavam jednom rukom da promešam krompiriće koji već počinju da gore :), dok u drugoj ruci istovremeno držim bebu. Pošto mi to ne uspeva... Kaže moj stariji sin (5,5g): "Mama, ti nisi praktična žena"!
...inače redovno prati tu emisiju

Kaže moje dete meni (koje ima pet i po godina).."Mama, hvala ti što si me rodila!"
..... iz čista mira...za ručkom...

Khm, ...samo da pozdravim drage mame!
Ako ima onih koji me se sećaju...Izgleda da mi je profil obrisan, obratila sam se Bebcu, ali ne odgovara...
Pozdrav svima još jednom!

Jakov (5g.): Mama, Isidora je moja regeneracija! (generacija)
...:Mama, devojke su moj hobi!
 

Jakov (5g.): Mama, Isidora je moja regeneracija! (generacija)
...:Mama, devojke su moj hobi!
 

Jakov (5g.): Mama, Isidora je moja regeneracija! (generacija)
...:Mama, devojke su moj hobi!
 

Jakov (5g.): Mama, Isidora je moja regeneracija! (generacija)
...:Mama, devojke su moj hobi!
 

Jakov (5g.): Mama, Isidora je moja regeneracija! (generacija)
...:Mama, devojke su moj hobi!
 

Jakov (5g.): Mama, Isidora je moja regeneracija! (generacija)
...:Mama, devojke su moj hobi!
 

Jakov (5g.): Mama, Isidora je moja regeneracija! (generacija)
...:Mama, devojke su moj hobi!
 

Jakov (5g.): Mama, Isidora je moja regeneracija! (generacija)
...:Mama, devojke su moj hobi!
 

Jakov (5g.): Mama, Isidora je moja regeneracija! (generacija)
...:Mama, devojke su moj hobi!
 

Jakov (5g.): Mama, Isidora je moja regeneracija! (generacija)
...:Mama, devojke su moj hobi!
 

Hihi,opasan mali mjesec
moja se naveliko sprema za bozic,upela oko bora,nakita,cestitki,kolaca....i ofkors pisma djedu mrazu...
navever kaze pricaj mi pricu,i ja prepricam neki crtic koji smo gledali o djedu mrazu i patuljcima,kazem nek ostavi uz pismo kolacice i mlijeko da se dedek okrijepi od hladnoce i dugog puta,kad cujes nju mudro:
Mah,kakvi keksi,ako mu je zima,onda cu mu skuhat i ostavit juhu....paradajz juhu....i salicu mlijeka a ja i muz u smijeh,ona sva pa staaaaa,sto je smijesno....reko'i rolu wc papira ako dedeka u canifu pritjera
a mala 'ladno:pa sta,ima 3 u kuci,pa nek bira u koji ce.....
eto,ako okasne pokloni pod jelke,znate gdje je zapelo