Novinama koje donose zakoni o zdravstvenoj zaštiti, o zaštiti prava deteta, o osnovnoj školi, kao i porodični zakon, zbunjeni su i roditelji i nastavnici, a deci svakako ništa nije jasno.

Zaključavanje
Predlog zakona o zaštiti prava deteta, recimo, predviđa da mališani do desete godine ne smeju iz kuće ako nemaju pratnju punoletnih osoba. Ako imaju između 10 i 15 godina, „policijski čas“ počinje sat pre ponoći, znači, nema ih na ulici posle 23.00.

- Osim što je nepotrebno, ovako nešto je i neizvodljivo. Roditelji danas, zbog posla, od kuće odsustvuju i po deset sati dnevno. Ako decu zatvorimo u kuće, ne preostaje im ništa drugo nego da sede ispred kompjutera ili televizora. A to tek nije dobro! - kaže, za „Novosti“, Bojana Selaković, iz Udruženja „Roditelj“, inače mama i pravnik po struci. - Čini se da brzopleto prepisujemo evropske zakone, da nema strategije, niti dogovora između radnih grupa koje ih pišu. Nije ista bezbednost i gustina saobraćaja u Rimu, Parizu ili u nekom malom mestu u Srbiji. Serviran nam je čitav set zakona koji su međusobno neusaglašeni i neprilagođeni našem društvu i kulturi.

I ako bi tako nešto trebalo uvesti, dodaje, nikako ne na nivou zakona, već da opštine i gradovi pojedinačno procenjuju gde zaista postoji rizik, a gde ne. Da nema potrebe decu držati zaključanu u kući slaže se i prof. dr Desanka Radunović, predsednica Nacionalnog prosvetnog saveta.

- Ne znam kome smeta da se deca igraju u parkovima ili dvorištima blizu kuće. Čini se da su takve zabrane preterane - dodaje prof. Radunović.

A povrh svega, stižu i zabrinjavajući podaci Republičkog zavoda za sport, prema kome su naša deca deblja i nespretnija od, recimo, vršnjaka iz Belgije, Španije, Slovačke, Litvanije, Estonije i Albanije. Od 1995. godine do danas dečaci su postali gojazniji za 14 odsto, a devojčnice za 11. Motoričke sposobnosti dečacima su smanjene za šest, a devojčicama za 12 odsto. Deca su porasla malo, a ugojila se mnogo. Sede ispred kompjutera i televizora, a sa fizičkog beže masovno.

Uče iz fotelje
Kritike stižu i na račun predloga zakona o osnovama obrazovanja. Ako bi se, bez dodatnih ograničenja, doslovno primenjivao član koji kaže da roditelji mogu sami da organizuju nastavu svojoj deci i da ona ne moraju ni da idu u školu, tek bismo dobili generacije zarobljene u virtuelni svet. Posebno u varijanti da se roditelji odluče za učenje „onlajn“, koje zakon, takođe, predviđa. Vodeći se za praksom nekih država, kao da, opet, nismo sagledali realnost. U Srbiji oni koji bi da uče putem interneta do škole stižu za pet minuta. A oni kojima bi, kao u Australiji ili Kanadi, bilo potrebno da uče od kuće, jer ne mogu da stignu do najbliže škole - često nemaju ni struju, a kamoli kompjuter i internet!

Nacionalni prosvetni savet predložio je na poslednjoj sednici da usvajanje prosvetnih zakona bude odloženo dok ne bude dogovorena strategija obrazovanja, kako ovi dokumenti ne bi bili protivrečni. Kao što sada, recimo, jedan zakon predviđa obavezno osnovno obrazovanje, a drugi, koji je u proceduri, i obavezno srednje.

Iz Ministarstva prosvete i nauke stiglo je, kasnije, tumačenje da će ovi predlozi da se odnose samo na posebne grupe dece - bolesne, sportiste i umetnike koji ne stižu na redovnu nastavu... Ali takvih obrazloženja „na papiru“ još nema.

- Ovakvi predlozi veoma su opasni - opominje psihoterapeut Zoran Milivojević. - Škola je tu da socijalizuje. Tu dete uči kako da funkcioniše u grupi, kako da se nosi sa porazima i pobedama. Danas su ona izolovana samim tim što sve više porodica ima samo jedno dete. A ako još prestane da ide u školu, pa putu je da postane zatvoreno u sopstveni svet. Nadam se, samo, da će se što manje roditelja odlučiti za ovu mogućnost.

Prema mišljenju prof. Radunović, ovakav predlog deo je savremenih tendencija u obrazovanju i nije loš, ali samo ako bude dobro definisan. Ona napominje da takav sistem u Sloveniji postoji od 1996. godine i da je do sada tu mogućnost koristilo svega 80 đaka.

- Ne vidim ništa loše u tome ako, recimo, dvoje mladih intelektualaca odluči da se izmeste iz gradske vreve i kupe neko imanje na selu. Tu bi mogli da, bar do četvrtog razreda, sami uče svoje dete - napominje prof. Radunović.

Disciplina
Svi sagovornici se, ipak, slažu da decu ne treba držati pod staklenim zvonom. Ukoliko budu sedela kod kuće, bake ih vodile u školu i sačekivale posle trećeg časa, deca će postajati sve manje samostalna, upozorava Zoran Milivojević. Moraju da se bore za svoje mesto u društvu, ali ni u porodici ne sme previše da im se povlađuje.

Zakonom je zabranjeno da roditelj udari dete. Žestok protivnik ove odredbe, Zoran Milivojević, objašnjava da su zakonodavci pobrkali fizičko zlostavljanje i telesno kažnjavanje, koje je kod neke dece korisno. I Bojana Selaković iz udruženja "Roditelj" kaže da samim roditeljima nije jasno kako smeju da se ophode prema deci.

- Do polovine prošlog veka u Evropi je zagovarano obrazovanje u kome se insistira na disciplini, ali bez pokazivanja ljubavi. Deca su imala mnogo obaveza, a roditelji nisu pokazivali da ih vole, jer se smatralo da će deca tako prestati da se dokazuju i postižu uspehe - vraća se Milivojević kroz istoriju obrazovanja. - Tako smo dobili veoma disciplinovane građane, ali koji nemaju osećanje lične vrednosti jer su bili lišeni ljubavi u detinjstvu.

Potom se prešlo, objašnjava, na suprotan model, kojim se deci potpuno povlađuje, ispunjavaju sve želje, a ne traži nikakva odgovornost i postignuće. Tada su stasavale egoistične i razmažene generacije, koje očekuju da se društvo ponaša blagonaklono prema njima, baš kao što to čine njihovi roditelji. Takva deca, objašnjava Milivojević, veruju da ih roditelji ne vole svaki put kada ne ispune neku njihovu želju.

- Ovakav model je potpuno napušten u Evropi, a mi ga tek sada primenjujemo - upozorava Milivojević. - U svetu je nađena idealna formula - ljubav i disciplina. Detetu, dakle, morate da pokažete da ga volite, to ga ne može pokvariti. Kvari ga samo manjak discipline. Dete mora da shvati da ga roditelji vole i kada mu zadaju obaveze ili mu nešto zabrane.
 

Odgovornost
Kada roditelji deci ne uspeju da usade radne navike i osećaj odgovornosti, to teško mogu da urade nastavnici. Ruke su im vezane. Imaju sistem nagrada, ali ne i kazni. Srednjoškolci su tako, bez posledica, prošle školske godine izostajali, u proseku, po tri nedelje sa nastave. Tek je letos Zakon o osnovama sistema obrazovanja izmenjen, pa je i disciplina malo pooštrena.

- Roditelji za loša postignuća optužuju školu, a škola roditelje. Mora da se pronađe zajednički model, koji će pomoći da deca dobiju najkvalitetnije obrazovanje i vaspitanje - napominje Bojana Selaković. - Ako već govorimo da roditelji nemaju dovoljno vremena za decu, da postoji opasnost da ona budu previše sama, država mora da nađe neko rešenje. Potrebno je da se, konačno, vrati produženi boravak u škole.

- Zakoni su nam toliko neusaglašeni da do desete godine dete treba da vodite u školu, a već pet godina kasnije ono se smatra toliko odraslim i zrelim da može samo da odlučuje o svom lečenju. Roditelju može da zabrani uvid u zdravstveni karton. To je paradoks! - upozorava psihoterapeut Zoran Milivojević.

Sličnog je mišljenja i Nevena Limić, psiholog u OŠ „Skadarlija“. I ona napominje da je važna saradnja škole i roditelja, i da treba da se bavimo suštinskim, a ne perifernim problemima vaspitanja i obrazovanja.

- Mnogo šta ne funkcioniše. Potrebne su reforme u celom obrazovnom sistemu, od nastavnih planova do motivisanja dece da se obrazuju - smatra Nevena Limić. - Umesto toga, bavimo se stvarima koje su teško primenjive u našem društvu.

I Zoran Milivojević smatra da je neophodan „ugovor“ između države, škole i roditelja. Jer je sada situacija konfuzna - roditelji očekuju da škola vaspitava decu, a škola misli da su ona u klupe stigla već vaspitana.

- Roditelji su previše popustljivi prema deci i sada očekuju da i škola bude takva. Ne postoji odgovornost, jer svako nemirno dete može da prikupi maksimalne kazne za samo mesec dana. I šta onda sa njim? - pita se Milivojević. - Na ulicu ne može, jer je osnovna škola obavezna. A nastavnici su nemoćni.

Milivojević napominje i da su deci data razna prava, a nijedna obaveza. S druge strane, odraslima su nametnute nove i nerealne obaveze prema deci, a bez roditeljskih i nastavničkih prava.
 

Pročitajte još:
Spreman nacrt zakona o pravima deteta >>
I država odgovorna za vaspitanje >>