Deca slede svoj instinkt za hranu i jedu ono što im je najprimamljivije: slatko, masno, slano. Ipak, ukusi koje definišu u detinjstvu uticaće na neurohemijske reakcije i stvoriti podlogu za preferencije u ishrani u kasnijem životnom dobu. Ima lepih primera, ali…

Hrana utiče na metabolizam, sposobnost pažnje, podložnost hiperaktivnosti, uspavanost, nezainteresiranost, a konačno i na debljinu. Uzroke svega toga treba tražiti upravo u slatkim, masnim i slanim obrocima, bez obzira na to da li ih deca jedu kod kuće ili pak tamo gde to ne očekujemo - u vrtićima i školama.

Hiperglikemija (nagli porast glukoze/šećera u krvi) i prekomerni energetski unos hrane koja odstupa od smernica i potreba deteta, najčešće su 'greške' u ishrani dece. Prehrana utemeljena na dodanim šećerima, siromašna prirodno prisutnim ugljenimhidratima, belančevinama i esencijalnim mastima, a s druge strane prekomeran unos trans-masnih kiselina, proupalnih ulja dovode do zdravstvenih smetnji u razvoju dece i kasnije u odrasloj dobi.



I sam sam roditelj deteta koje pohađa vrtić i tamo boravi četrdesetak sati nedeljno. Ono što naše dete jede uglavnom nam je bitno. Uvek ima izuzetaka, no načelno možemo reći da su roditelji osvešteni. Kada dobijem primere nedeljnih jelovnika iz vrtića, retko kada sam prijatno iznenađen, iako ima lepih primera. Neki vrtići tako uvode raženi hleb, sami pripremaju paštetu od proverenih namirnica, daju deci 100 odsto čisti jogurt, dok drugi isključivo nude voćne jogurte, mlečne pudinge bogate šećerima i   bojama, salame i viršle, čokoladne namaze, beli hleb…

Najproblematičniji su uvek doručak i međuobroci, dok je ručak, primetio sam, najuravnoteženiji obrok. Osim neosveštenosti prosvetnih radnika i roditelja o važnosti kvaliteta ishrane dece u vrtićima, osnovni problem je što u osmišljavanju dečjih jelovnika ne učestvuju edukovani i školovani magistri nutricionizma, već je to prepušteno laicima koji ne poseduju formalnu edukaciju o ishrani. Zato se i događa (što je velika greška) da obrok posmatraju isključivo kroz prizmu zadovoljavanja kalorijske vrednosti. Da bi stvar bila gora, ta količina šećera, ugljenih hidrata, nepoželjnih masti i nedostatak belančevina, vlakana i antioksidansa u tim jelovnicima potpuno su protivrečni onome što dečja ishrana treba da bude. Doručak je, dakle, najkritičniji. Primera radi, čak i ako im se serviraju kuvana jaja (što je u redu) zašto im uz to poslužiti beli hleb i (još nepotrebniji) čokoladni napitak. Carstvo šećera i kalorija u društvu visokovrednih belančevina i masti.



Ne treba posebno napominjati kako je povrće poprilično zapostavljeno u strukturi obroka, baš kao i voće, a sveprisutni su slatki napici, deserti i neizbežni kakao …. Salama, hleb i čaj – klasika je koja u mnogim vrtićima i dalje opstaje. Dalje, za međuobrok se servira voćni čaj. Dakle, samo napitak, a ne obrok. Voćni čaj nema nutritivnu vrednost, već samo rehidrira i daje - šećere. Viršle su priča za sebe. Deca treba da jedu prave belančevine, pa ako treba štedeti, radije neka im se servira i manji komad mesa umesto dve viršle. Lično podržavam i ideju da barem jedan dan nedeljno u vrtićima bude bezmesni. Mnogi će sada reći: 'Deca to vole!' ili 'Barem će nešto pojesti, jer drugo ne jedu!', ali linija manjeg otpora ima svoje posledice.

Sve polazi od roditelja

Ključ u svemu je podrška i razumevanje roditelja. Ako roditelji odmahnu rukom na dobar savet stručnjaka, i komentarišu kako je zdrava ishrana skupa ili pak da su i oni ceo život isto to jeli, a nije im ništa - šta dalje reći? Jesu li sigurni da im nije ništa? Prehrambena kultura očigledno je poprilična nepoznanica. Potrebna nam je sistemska edukacija roditelja, ali i radnika vrtića kako bi konačno svi zajedno došli do jedinog razumnog zaključka: nužno su nam potrebne promene u ishrani.