Priljubljuje se uz majku ili oca, uplašena je i kenjkava. 

To je normalna faza u odrastanju i znači da dete shvata i pravi razliku između poznatog i nepoznatog.

 

Prvih nekoliko meseci majka i dete su u tzv. zdravoj simbiozi, kažu stručnjaci, što u psihologiji označava zajednicu u kojoj je međusobna zavisnost takva da jedan član zajednice ne može da funkcioniše bez drugog. 

 

Međutim, majka i dete ne smeju i ne bi trebalo da budu u takvoj simbiozi predugo. Do druge godine ovaj strah uglavnom nestaje, jer se kod deteta razvija osećaj sigurnosti u novoj okolini. Dete predškolskog uzrasta nema pojam o vremenu, pa ne može da pretpostavi kada će se roditelj vratiti. Kako postaje starije i zrelije, iskustvo da se roditelj svaki put vratio smiruje ga i stvara osećaj sigurnosti.

 

Kod sasvim male dece nema takvog iskustva, pa će plakati čak i kada majka ili otac odu u drugu prostoriju. Situacije koje mogu izazvati strah od odvajanja su kada, na primer, majka ode u bolnicu da rodi drugo dete, kada roditelji izađu sami, kada dete krene u vrtić, preseljenje u drugi grad ili stan, svađe i napetosti u porodici, razvod...

Šta možete da učinite da mališani što lakše prebrode ovaj strah i da se što brže socijalizuju i naviknu na novo ili nepoznato okruženje? Stručnjaci tvrde da to koliko će strah trajati zavisi od načina na koji roditelji reaguju na taj strah, kao i od osobina i ličnosti deteta. 

 

Svako prilagođavanje uglavnom se završi za dve-tri nedelje, koliko je mališanima potrebno da prihvate novu okolinu, situacije, ljude. Kada shvate da su i bez roditelja sigurni u svom okruženju, da će se mama i tata vratiti, uznemirenost prestaje i sama po sebi nestaje bez većih problema. Roditelji deci mogu mnogo da olakšaju ovu fazu razvoja. Kod starije dece razgovor je odličan način, ali maloj deci gestovima možete pokazivati da su sigurni i bez vas. 

Nikada nemojte samo da se iskradete iza dečjih leđa i odete nego uvek kažite da odlazite, ali i da ćete se vratiti. Na odvajanje dete bi trebalo da se navikava postepeno. Polazak u vrtić najčešće je prvo iskustvo odvajanja, pa nije dobro da pre toga dete nikada nije bilo bez vas. Izađite na nekoliko sati, ostavite dete sa bakom, dekom ili tetkom. 

 

Važno je da ga ostavljate sa poznatom osobom u koju ima poverenja. Kada je dete dovoljno zrelo da s njim razgovarate, iskreno mu recite svaki put kada odlazite. Deci do dve godine možete da pričate i bajke u kojima se deca i majke odvajaju na neko vreme, jer tako najlakše shvataju situacije iz realnog života. Igrajte se skrivanja i dozvolite detetu da vas lako pronađe. 

Što više takvih igara budete igrali dete će pre naučiti da ćete se uvek vratiti kod njega. Svaki put ga pohvalite i ohrabrite kada dobro odreaguju prilikom rastanka.

Veliku grešku, po mišljenju stručnjaka, prave roditelji koji sami nisu spremni da se odvoje od deteta. Naime, prvenstveno majke nesvesno podstiču dečji strah sopstvenom anksioznošću, što deca osećaju. Istraživanja pokazuju da mala deca odlično čitaju govor tela i prepoznaju znake neverbalne komunikacije. Ako majka, na primer, ne veruje da će dete dobro podneti to što ona mora da se vrati na posao ili smatra da se neće lako privići na vrtić, to će se i dogoditi. Bez obzira na to koliko mu priča, objašnjava ili ga teši da će mu i bez nje biti lepo, ali kako sama u to ne veruje dete će biti uznemireno i uplašeno.

 

Zbog toga je osnovni zadatak roditelja koji se prvi put odvaja od deteta da veruje da je to dobro za dete i njegov razvoj. Socijalizacija, vreme sa vršnjacima i sa ljudima koji nisu najbliža porodica detetu je neophodno za emotivni i psihički razvoj. Zato nikada nemojte da dramite, plačete i da se sto puta vraćate i pozdravljate sa detetom kada odlazite na posao, jer će to samo njemu da oteža. Kratko se pozdravite, poljubite ga i idite. Ako dete ide u vrtić neka to na početku bude na nekoliko sati i dozvolite mu da ponese omiljenu igračku. 

Uvek ostavljajte dete kada je naspavano i sito i potrudite se da imate isti ritam tokom dana kako bi ono moglo da predvidi šta će se događati.

 

Kada se vratite s posla ukoliko dete ne želi da spava i hoće da duže budete zajedno, to mu i dozvolite. Uvek se vratite sa osmehom i pokažite da ste srećni što ga ponovo vidite. Često se događa da se deca rasplaču kada se roditelji vrate jer se sete da su ih ostavili. Na taj način ono vam pokazuje da mu se još uvek ne sviđa kada ste odsutni, ali da uči da se sa tim nosi. Ponekad se događa da dete koje je već prevazišlo strah od odvajanja ponovo počne da se ponaša kao na početku. To se događa kada, na primer, stigne drugo dete, pa neki klinci prolaze kroz fazu regresije. Psiholozi kažu da je i to jedan od načina na koji dete prolazi kroz odvajanje. Dozvolite da malo duže bude sa vama kada ste slobodni i ne kritikujte ga, jer će to samo produbiti dečju nesigurnost.

 

Ponekad se događa da deca previše burno reaguju na odvajanje i da su uznemirena više nego što je prihvatljivo za njihov uzrast. Takvo ponašanje poznato je kao anksiozni poremećaj, koji se dijagnostikuje kada uznemirenost traje duže od četiri nedelje kod dece starije od pet godina. To je ozbiljan problem i kasnije u adolescenciji može da kulminira, stvori osećaj anksioznosti, teskobe i mnoge druge psihičke probleme. Ukoliko je nivo stresa previsok to negativno utiče na dečji fizički, mentalni i socijalni razvoj. Znaci anksioznog poremećaja su i prevelik strah za bezbednost, rastresenost, nerealna potištenost, nesanica, promene raspoloženja, autodestrukcija. Često su ovi znaci praćeni i fizičkim simptomima - bolovima u stomaku, povraćanjem, glavoboljama, vrtoglavicama i hiperventilacijom, odnosno ubrzanim disanjem. U ovakvim slučajevima neophodna je stručna pomoć, a deca kojoj se ne pomogne odrastaju u osobe koje će patiti od napada panike, fobija, nesigurnosti i nedostatka samopouzdanja.