Novosađanka Nataša K., lekarka iz novosadskog porodilišta Betanija, na svom Fejsbuk profilu je objavila emotivan status koji pokazuje kako žive ljudi, a prvenstveno trudnice i majke u Srbiji i pokušala da odgovori na pitanje — koliko je stvarno potrebno da budeš srećan?
 

Ulazim u porodilište… Na porođajnom stolu mlada osoba koja ima dvadesetak godina, mršava, upalih obraza, tamnih podočnjaka. Ne čuje se. Babica mi prilazi i kaže:
 

– Doktorka, žena je dilatirana šest centimetara. Termin porođaja je kraj sledećeg meseca, a beba je baš mala.
– Kako se zoveš – pitam i prilazim ženi.
– Milica – kaže jedva čujno.
– Odakle si – nastavljam sa pitanjima.
– Odavde, tu sam se udala – kaže Milica.
– Dobro Milice, što si tako mršava? Jedeš li ti uopšte? – pitam.
– Da, dobro jedem. Znate doktorka, moj muž radi i zaradi, ne pije. Dobar je. Svaki dan imamo hleba i ponešto skuvamo. Lepo živim, ne žalim se – priča.
 

Foto: Shutterstock
 

Ja počinjem da se ledim… Shvatam da je iskrena. Da je to stvarno tako. Ona stvarno jede samo jednom dnevno i misli da je to u redu.
 

– Milice, koga imaš? Brata, sestru? – pitam.
– Samo sestru, doktorka, ali ona je u hraniteljskoj porodici. Znate, mama je umrla, tata radi po ceo dan i nije znao šta će sa mnom. A bila sam vredna, čistila sam, kuvala. Odem na pijacu i uzmem zeleniš što bace. A bace dobru hranu. Kaže on meni: „Milice, našao sam ti muža. I doveo ga. Idi dete sa njim, biće ti bolje nego ovde.“ I tako sam se ja udala – kaže.
– I, je l’ ti lep muž? – pokušavam da se našalim.
– Dobar je – prozbori i nastavlja da ćuti. Samo grimase na licu pokazuju da je boli. Mlada žena koja prihvata realnost ma koliko bila teška, koja ne zna za bolje, mrtva u svojoj nemoći da bilo šta promeni.
 

Babica mi donosi njene analize krvi. Bacam pogled na papir i steže mi se knedla u grlu. Teška anemija, hipoproteinemija.
 

– Znate, ovo je devojčica. Zvaću je Anđela. Imam stvari. Sve sam oprala i složila, znate stvarno su ko nove. I pelene, imam i pelene. Nego, nemojte da se ljutite, mislim da ću da se napnem – kaže.
– Napni se Milice. Hajde Milice, najjače što možeš, napni se – kažem i gledam u babicu. Svi ćutimo. Nemamo reči, a iznutra nas steže, boli.
 

Milica sluša, njeno mršavo telo daje svu svoju snagu. I ona se porodi. Beba mršava, ali lepa, plače, crnokosa.
 

– Dušo, mama te je dočekala. Dušo, dajte mi je da je ljubim. Dušo, ti si meni sve. Koliko je teška doktorka – pita dok je uzima plačući od sreće.
– Evo samo malo, Milice, izmerićemo bebu – objasnim. Beba je teška 2200 grama. Terminska beba, beba gladne Milice.
– Lepa je doktorka, stvarno je lepa – kaže.
– Jeste, Milice, lepa – teram babicu da joj donese stvari, da je presvučemo.
 

Babica obara pogled. Odlazi u pripremu i donosi kesu, najlonsku, običnu, i u njoj jedna stara spavaćica, jedna kesa uložaka i sapun.
 

– Milice, jesi li gladna, žedna? – pitam.
– Nisam, ješću kasnije. Ne brinite, ne treba meni mnogo – kaže. I prvi put Milica ima osmeh.
 

Izlazim iz porodilišta. Čeka me nizak čovek.
 

– Ja sam Miličin muž. Da li je Milica dobro? – pita.
– Jeste – kažem i gledam ga. Iznošena majica, ali čista, velika trenerka i pocepane patike. Ruke grube, ranjave. Porodila se i beba je dobro. Srećan je.
– Molim vas, dajte ovo Milici – kaže i pruža malu kutiju keksa i sok.
– Neka jede, treba da doji, a ja ću doći sutra. Eto, krenulo mi, imam da radim… – kaže mi.
 

Foto: Shutterstock
 

Odlazim puna tuge. To je stvarnost. Tu oko mene. Sutradan u viziti dolazim do nje. Osmehuje mi se. Miriše na sapun, oprane kose u spavaćici sa porođaja koja je čista. Shvata moj pogled. Gleda me u oči i kaže.
 

– Oprala sam je i osušila se. Toplo je. Vidite – kaže i pokazuje na stočić kraj kreveta. Sokovi, napolitanke, čokolade.
– Dale su mi, nisam uzela… Kažu, jedi Milice vidi kako si mršava, a mi debele – kaže.
 

Nameštam osmeh i gledam oko sebe. Ove divne žene iz sobe su osetile potrebu da joj pomognu i donele su joj od uložaka do hrane, a da je pri tome ni jednog trenutka nisu uvredile.
 

Dolazi dan otpusta. Pri polasku Milica dolazi da se zahvali.
 

– Hvala vam na stvarima za bebu. Nije trebalo – kaže.
– Neka Milice, uživaj. Nije to ništa – rekla sam.
 

Miličin muž ih čeka. Ljubi ih u kosu i daje Milici jednu ružu. Tako se valja. Gledam ih i mislim: Koliko je stvarno potrebno da budeš srećan?
 

Zaista ne znam.
 

Izvor: Luftika.rs