U intervjuu za portal Bebac, specijalista ginekologije i akušerstva Tatjana Popović, govori o tome sa čim se sve susretala tokom svoje karijere, zašto žene sve kasnije rađaju, koje su pogodnosti za današnje trudnice u odnosu na pre deset i više godina, te koja je granica bezrazložne zabrinutosti koje trudnice ne bi trebalo da prelaze. 

 

 

Sa fiziološkog i biološkog aspekta u životu žene se ništa nije promenilo, ne samo godinama, nego vekovima. Žene i dalje dobijaju menstruaciju između 11. i 13. godine, a u menopauzu ulaze između 45. i 50. godine života. Promenio se jedino način života. Stres, koji toliko vlada u svim sferama života, neretko dovodi do prevremenog popuštanja funkcije jajnika, kao i tempo života i stav da su žene praktično ravnopravne sa muškarcima. Danas se često profesionalni ciljevi stavljaju ispred potomstva. Sve je to dovelo do značajnog pomeranja granica kada se žena odlučuje da se ostvari kao majka.

 

 

 

Nažalost, i to odlaganje ima svoj rok. Fertilni period žene je od prve menstruacije pa približno do 45. godine. Nekada su žene rađale drugo dete odmah nakon prvog i imale po desetoro i više dece. Nauka kaže da žene na taj način podmlađuju svoje jajnike i mogu da zatrudne i sa 50 godina. Međutim, kada žena ne zatrudni do 40. godine, pa tada poželi da se ostvari u ulozi majke, suočava se sa dosta poteškoća. Sve češće imamo pacijentkinje koje se tada odlučuju za biomedicinski potpomognutu oplodnju. Kod trudnoća posle 40. godine života, često se suočavamo sa brojnim problemima. Žene tada  počinju da boluju od niza bolesti: visokog pritiska, povišenog šećera u krvi, srčanih poremećaja, bolesti lokomotornog sistema itd. Osim toga, znatno su češće razne hromozomske i metaboličke promene ploda i veća mogućnost da se rode deca sa genetskim anomalijama. U izrazito razvijenim zemljama postoji mogućnost zamrzavanja jajne ćelije, spermatozoida i embriona u ranijem životnom dobu, kada je ono genetski mnogo kvalitetnije, a potom i odlaganje trudnoće za godine kada će buduća majka biti potpuno spremna za datu ulogu. Svakako je preporuka da se žena ostvari prvi put kao majka najkasnije između 25. i 28. godine života, jer je to, kako za nju tako i za dete, najoptimalniji period.

 

 

Ono što je kod svih trudnica gotovo identično jeste strah koji se periodično javlja, u nekoliko faza tokom trudnoće. Na samom početku trudnoće, tu je strah od prvog ultrazvučnog pregleda jer trudnica očekuje da čuje srčane otkucaje bebe, da vidi ručice, nožice i bebine pokrete. Naravno očekuje da čuje od nas da je sa njenom bebom sve u najboljem redu. Taj momenat, kada počinjem da radim ultrazvučni pregled, gotovo je kod svih budućih majki ispunjen dozom straha i nijedna nije ravnodušna sve dok ne čuje otkucaje srca. Ta vrsta straha je potpuno razumljiva i opravdana. Trudnice se na početku trudnoće plaše i vaginalnih infekcija, koje su vrlo česte ali su i bezopasne, lako se leče vaginaletama i nemaju nikakav loš uticaj na bebu. Strah je naročito prisutan i u 12. nedelji  trudnoće, kada se radi genetski skrining i kada se tumači double test od strane genetičara. To su najteži momenti sa kojima se susrećem. Neretko moraju da rade i triple test, pa sva ta isčekivanja rezultata strašno mogu  uznemiriti trudnicu. Naravno, i ova vrsta straha  je potpuno normalna i opravdana. One trudnice koje se odluče za prenatalni test, koji je daleko i neuporedivo precizniji, svoj rezultat dobiju za 7 do 10 dana, pa na taj način budu opuštenije i manje uplašene. Kako trudnoća odmiče, javlja se strah od porođaja. Apsolutno nijedna trudnica nije ravnodušna kada je porođaj u pitanju. To je uvek novo iskustvo. Svakako, pozitivan pristup, pripreme u školicama za trudnice i jaka motivisanost, značajno doprinose tome da se one opuste i da porođaj protekne u najboljem redu.

 

 

 

U našoj zemlji, kao i u celom svetu, zabeležen je znatan porast carskih rezova kao načina završetka trudnoće. Pre dve decenije, procenat carskih rezova se kretao oko 20%, a sada se on u Srbiji kreće od 40 do 50%. Razlozi za ovakav porast su brojni. Neki su razumno prihvatljivi i opravdani, a neki ne. Naime, sve veći broj trudnoća pomoću vantelesne oplodnje podiže procenat carskih rezova. Kod vantelesne oplodnje ogroman broj trudnoća je višeplodan, što nas ponovo obavezuje da porođaj završimo carskim rezom. Kada je trudnica jednom imala carski rez, u 99% slučajeva sledeći porođaj će biti isti. Razlozi koji nikako ne mogu biti opravdani su carski rezovi na zahtev trudnice. Oni, zvanično, u našoj zemlji nisu dozvoljeni. Kada su majka i beba zdrave, i u godinama ispod 40-te, priroda je sama odredila da je najlepši i najbolji prirodan porođaj. Savremeni način vođenja porođaja podrazumeva  i epiduralnu anesteziju koja potpuno obezboli sam čin rađanja. Carski rez, iako ovo „carski“ deluje savršeno, ipak nosi sa sobom i rizike i komplikacije. Treba težiti prirodnom, vaginalnom porođaju. Nekad stanje našeg celokupnog društva šalje pogrešne slike i poistovećujemo se sa primerima koji nisu dobri i nisu relevantni, pa je carski rez postao neka vrsta pomodarstva. Poznata vojvotkinja od Kembridža Kejt Midlton, sva tri puta se porodila prirodnim putem. Da je carski rez bolji, verujte da bi se ona sigurno porodila na taj način.

 

 

Trudnice u Srbiji, u odnosu na period od pre samo deset godina, imaju daleko bolje uslove za savremenije praćenje trudnoće. Ultrazvučna dijagnostika je daleko dostupnija i kvalitetnija. Imamo ultrazvučne aparate koje prikazuju bebu u 4D tehnici, gde apsolutno može da se vidi svaki deo tela fetusa dok je još u materici. Kada obavljam ultrazvučni pregled u 4D tehnici, često zabeležimo takve slike od kojih zastaje dah, a koje budućim roditeljima izmami osmeh i osećaj kao da su bebu videli uživo. U odnosu na ranije godine, dostupni su prenatalni testovi koji, analizirajući krv majke, dolaze do kompletnog  genetskog statusa bebe i na taj način, kada saznaju da je beba potpuno zdrava, majke bezbrižno nastavljaju svoju trudnoću. Taj osećaj sigurnosti nema cenu. To nekada nije postojalo. Sva sreća, medicina i medicinske tehnike napreduju neverovatnom brzinom i ne možemo ni da pretpostavimo šta ćemo sve tek moći za desetak godina.
 

 

 

 

Apsolutni sam pristalica da se sačuvaju matične ćelije iz pupčanika bebe. Matične ćelije su osnov ljudskog organizma. Svi organi i sva tkiva su nastala od njih. Ove ćelije su univerzalnog tipa i poseduju savršenu moć transformacije  u ćelije raznih tipova tkiva. Imaju moć da se neograničeno dele  i da regenerišu obolelo tkivo. Matične ćelije su jedinstvene i u potpunosti odgovaraju detetu od kojeg su sačuvane. Za sada se matične ćelije koriste za lečenje metaboličkih, imunoloških i teških bolesti krvi. Gotovo stalno napominjem i to da bi najbolje bilo da svi budu zdravi  i da se one nikada ne upotrebe za lečenje, ali da ih je ipak dobro sačuvati. Medicina i genetski inženjering se razvijaju neverovatnom brzinom i kad se već može, i kad ne predstavlja nikakvu opasnost za majku i bebu, svakako ih je dobro sačuvati. Neretko smo svedoci uporne portage za kompatibilnim donorima za razna lečenja i dece i odraslih. Kada se čovek nađe u toj situaciji, onda se jako kaje zbog toga što nije učinio sve što je mogao u tom trenutku, a to je da ostavi matične ćelije svog deteta.

 

 

 

U zdravstvenom sistemu Srbije što pre treba promeniti to da državna i privatna zdravstvena zaštita budu izjednačene. Akcenat bih stavila i na to da što više mladih lekara dobije posao i da se što pre upućuju na specijalizacije, kako jednog trenutka ne bismo došli u situaciju da nemamo lekara specijalista. Kao društvo, moramo težiti što kvalitetnijoj zdravstvenoj zaštiti, moramo ulagati i u ljude i u kvalitetnu opremu, kako ne bismo bili inferiorni u odnosu na zemlje u okruženju i kako bi naši građani mogli dobiti maksimalno kvalitetnu zdravstvenu zaštitu.

 

 

Nekada davno kada sam bila na specijalizaciji uz svog mentora, pratila sam trudnoću starijoj trudnici. Znajući kompletnu anamnezu žene, kao i to da je otac deteta u poodmaklim godinama, i kako im je to prvo izuzetno željeno dete ostvareno vantelesnim putem, bilo je normalno reći budućim roditeljima koji pol deteta je u pitanju. Na početku su tu bile dileme da li je muško ili žensko. Nakon toga im je rečeno da je muško, što im je na ekspertnom ultrazvuku kod uglednih profesora i potvrđeno. Brzo su smislili i ime deteta, tatin i mamin prvenac zvaće se Mihajlo. Dan uoči carskog reza celo mesto odakle su roditelji, njihova kuća, tamburaši, sve je bilo podređeno plavoj boji i dugo iščekivanom Mihajlu. Rodila se devojčica. Svi smo bili zaprepašćeni, ujedno i ushićeni jer niko nije mogao ni da pretpostavi da se neće roditi Mihajlo. Lepa i zdrava devojčica Dunja sada na radost svoje majke i oca smelo korača kroz život. Naš posao ginekologa je divan, izuzetno ga volim i zahvalna sam na svakom novom danu i svakoj novoj trudnici i rođenoj bebi, jer nema ništa lepše od te sreće koju proživljavate iznova i iznova sa roditeljima.

 

 

Dr Tatjana Popović je specijalista ginekologije i akušerstva. Svoj radni vek započela je u Službi pedijatrije u Bačkoj Topoli radeći sa predškolskom i školskom decom. Povremeno je radila i u Službi hitne medicinske pomoći. Specijalizaciju iz ginekologije i akušerstva dobila je u Domu zdravlja u Subotici i tako započela svoju karijeru ginekologa. Tokom niza godina rada sa ovim zvanjem, pohađala je više domaćih i stranih škola ultrazvuka, nekoliko škola cervikalne citopatologije, školu kolposkopije itd. Nekoliko godina radila je i kao profesor u Srednjoj medicinskoj školi u Subotici.