Ne postoji bolji način da se uništi jedno društvo od urušavanja obrazovanja i vaspitanja. Do koje mere smo svi digli ruke od naše dece govore svi nemili događaji, govori vapaj dece koja nas na sve moguće načine dozivaju, pozivaju nas da preduzmemo nešto ali mi smo ili nemi ili gluvi ili duboko već utonuli u beznađe, zatrovani besom, mržnjom, agresijom, nasiljem. 

 

Fotografije iz osnovne škole u Topoli 

Ubeđuju nas da se zalažu za “našu decu” oni koji sve dublje urušavaju najvažnije stubove jednog društva, koji ne mare za to u kakvim uslovima deca borave u školama, oni kojima su stadioni, crkve, spomenici i velike zgrade na vodi važniji od dece, vrtića, porodilišta, škola… 
 

Nakon pucnjave u beogradskoj školi, nakon što su deca izgubila živote, roditelji svoju decu, deca svoje drugare, možda je krajnje vreme da se okrenemo deci, da ih čujemo, da ne nasedamo na bajke, priče i obećanja onih koji svakodnevno šalju istoj toj našoj deci poruku da treba da odu odavde. Daleko… i da se ne okreću. 
 

Možda je krajnje vreme da se ne saginjemo, da se ne prodajemo za sendviče, da ne nasedamo na ucene, da malo mislimo svojom glavom ili da barem pogledamo oko sebe. 
 

Kolika je briga države prema školi, deci i obrazovanju vidi se najbolje u toaletu škole, na buđavim i vlažnim zidovima, potopljenim učionicama…. A to je samo ono što se vidi na prvi pogled. 
 

Zamislite šta je unutra, ako je pakovanje takvo kakvo jeste. 

 

 

 

 

View this post on Instagram

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

A post shared by Bebac.com (@bebaccom)