I u današnje vreme, ali i u prošlosti, kada se žena porodi, donose se joj se darovi odnosno odlazi se u babine (čast). Naravno običaji su se menjali, pa danas skoro i da nema onih starih običaja koji su se koristili početkom prošlog veka i ranije. Kada je rodbina dolazila da vidi bebu u vunenoj torbi donosilo se: pogača, pita, bušeni kolačić i kuvana kokoška koja je obavezno sa glavom.

Donošenje darova ili poklona bilo je obavezno samo što se na malim babinama darivala samo beba, a na velikim babinama i svi članovi porodice. 

Male babine
U prošlosti se bebi obavezno donosio vuneni povoj, vunene zepe i novac. Novac kojim se dete darivalo stavljao se detetu ispod glave sa tim što se prethodno namenjivao (unapred određivao za što da se koristi), npr. da kupi olovku ako je muško da bi bio pisar ili da kupi igle ako je žensko da bi bila dobra vezilja. Ovaj običaj se održao do danas, pa mnogi koji dolaze da vide novorođenče stavljaju novac u krevetac, s tim što kažu roditeljima da samo odluče šta će kupiti bebi. 

Od hrane i pića bebina majka morala je obavezno uzeti po parčence ili gutljaj od svega što joj je doneto. Prvo je morala da uzme malo pogače, pa mlo pite, krilo od kokoške, gutljaj rakije. Ukoliko joj je neko doneo mleko, njega je morala da prospe sebi u nedra, jer po verovanju mleko će joj tako brzo nadolaziti. Kad sve ovo izređa, onda onu torbu u kojoj su donete babine veša o vrata da bi po verovanju dete pre prohodalo.

Danas su se skoro svi običaji izgubili

Kad se okupi puno babinjara, postavlja se ručak, a posle ručka ponegde i proveseli uz pesmu i svirku. U prošlosti po Vuku Karadžiću, babine su trajale sedam dana, a danas mnogo više (mesec dana), odnosno kad ko ima vremena on tad ode i odnese čast.

Krštenje ili Velike babine
Krštenje — dan kada dete dobija. Dete se krstilo u crkvi, ili u kući ako je crkva mnogo udaljena ili je u selu nema. Kum krsti dete ili ako je star, on odredi svog najstarijeg sina da dete krsti, odnosno da mu da ime. U slučaju da je žensko dete rođeno, onda kum pre nego što uđe u kuću izuje se i izmenja mesta svojih cipela da bi po verovanju sledeće bilo muško. Majka predaje dete kumu, ali ga posle krštenja ona ne prihvata, nego detetova tetka. Roditelji za vreme izvođenja čina nisu u kući nego izlaze i obilaze tri puta oko kuće da bi po verovanju dete brže prohodalo. Posle ovog ceremonijala, u kući se ruča, veseli i opet, kao i na malim babinama, dočekuju babinjare.

Ono što je najznačajnije za ovaj običaj jeste davanje imena detetu. Nekad je kum davao detetu ime po svojoj volji, a danas u dogovoru s roditeljima. 

U prošlosti, kako je i Vuk Karadžić zapisao, onim roditeljima kojima se deca ne mogu da održe davala su se imena: Vuk, Vukašin, Ostoja, Bogdan...