Evo u 6. mesecu trudnoće sam i to će mi biti 10. dete. I iskreno radujem se. Sve ih volim mnogo. I makar mi je ponekad užasno teško sa njima jer ih ipak ima 9, opet sve zaboravim i brinem se za njih najbolje što mogu. Da sam planirala da imam toliko dece nisam, ali dogodilo se.

Nakon trećeg je sve išlo jednostavnije. Bilo mi je teže sa njih dvoje nego sad sa njih devet. Ma volim ih sve. Jedino mi je žao što mi drugi kažu da sam luda, šta će mi toliko i da ne mogu za sve njih da se pobrinem dobro i da odvojim dovoljno vremena za svakoga. Verujte mi mogu. Volim ih sve podjednako i sa svakim provedem kvalitetno vreme. Družimo se, razgovaramo i znam sve njihove probleme. Sve mi kažu. Sve znam o njima. Kako im je u školi i ko ima devojku ili dečka. Sve.



Ali iskreno ne znam zašto ljudi zabadaju nos u tuđe stvari, pa ja se brinem za njih, ne oni. Govore mi da sam luda. Da nisam svoja i da mi treba lečenje. Ja sam sa njima ceo dan i ne tražim nikad pomoć od drugih. Naravno bake i dede se ponekad pobrinu za njih, ali zato što to oni žele. Jer su to njihovi unuci i unuke. Tako da svima predlažem da ako vole decu, ma imajte ih puno. I više od mene. Oni su radost i sreća. Svakodnevno me usrećuju i to mi je najbitnije. Možda i krenem na 11. dete, ko zna.

Uživajte. Marina