Okrenuo se i pogledao sa strane ka ogledalu. Kaput je bio skup i dobro mu je stajao. Spustio je pogled uzdahnuvši duboko. Dete je i dalje gledalo u njega. Napravio je prvi korak ka vratima. Dete u odrazu krenulo je za njim. Bilo je to zaista jedno sasvim obično popodne.

„Pogledaj ove ulice. Sećaš li se? Kada si bio dete tvoji snovi su bili dugački, toliko dugački da su se vukli dužinom svake ulice na svetu. Svaka ulica je za njih bila čista i večno plave boje, a ono loše o čemu su pričali odrasli ljudi dešavalo se samo odraslim ljudima i nije postojalo nigde osim u pričama koje nisu imale moć da probiju tvoje snove. Međutim, ni to nije bio kraj magije detinjstva. Kada bi obuhvatio čitavu planetu, snovima bi se proširio dalje na Mlečni put, čuvajući u sebi zvezde kao i prašinu nekih davno prošlih postojanja…“

„Sećam se“, čovek se na trenutak osmehnuo. „Imao sam toliko ideja, bio sam srećan, želeo sam da ceo svet bude bolje mesto…“

„Tada si imao moć. Najveća moć svakog deteta leži upravo u tome da naše postojanje ne predstavi onakvim kakvo jeste, već onakvim kakvo bi trebalo da bude. Očima detinjstva najdalje se vidi. U njima nema laži, tu se vazduh zaista udiše, svaki čovek je prijatelj i svaka buba predstavlja proleće. Za decu se ništa ne završava, sve iznova počinje. Evo“, nastavilo je dete, „uzmi ovu pčelu iz moje ruke, oseti kako ste povezani.“

„Ne smem“, reče čovek potišteno. „Plašim se da će me ubosti.“

„Ali i ti i ja dobro znamo da te nijedna do sada nije ubola. Za razliku od ljudi.“

Prešli su preko ulice i nastavili da koračaju ka poslovnom centru. U jednom trenutku čovek je zastao i pružio dlan gledajući pčelu kako polako sleće.

„Kako si to uspeo, da pčela bude tako mirna?“

„Lako. To je jedna davno izgubljena veština koje treba da se setiš. Biti jedno sa prirodom. Ti to ne možeš da razumeš. Odrasli su previše važni za tako nevažne stvari.“

„Vrlo moguće“, uzdahnuo je čovek gledajući gore ka suncu. „Sada je vreme da me pustiš. Ja sam odrastao i moram na sastanak. Ti budi dete, nastavi da se igraš negde u prošlosti.“

„Deca se ne igraju, to samo odrasli tako vide. Deca žive. Često zbunjena svetom odraslih moraju da izmisle svoj. Znam da si se jednom davno zapitao u kom trenutku se završava detinjstvo, ali nisi mogao da dođeš do odgovora. Istina je da koliko god da su pitanja daleka, ogovori uglavnom leže tu, blizu nas. Odlutaš od sebe i prestaneš da budeš dete onoga trenutka kada ti umesto ljubavi pruže pravila i etikete. A ti se prepustiš ne znajući da si se prepustio onima koji već odavno hodaju hladni, noseći u sebi samo sećanja na sunce. Sada si isti kao oni, više bi se zabrinuo zbog ukradenog novčanika nego zbog posečene šume, zatrovane reke…“

„Prekini!“, čovek je ponovo povisio ton. „Ja ovo nikada nisam tražio! To je samo put kojim su me odvukli. Kada bih mogao da se vratim u detinjstvo, učinio bih svoj najvažniji korak, važniji čak i od onog prvog: nikada ne bih verovao odraslim ljudima! Nikada ne bih dozvolio da me odrasli ljudi svojim odraslim tonom upozore kako treba da postanem čovek i uspem u životu. Svaki put kada sam ih poslušao i malo dublje zagazio na put kojim je išao svet, negde u dubini sam osetio bol, a moji snovi bi se u tom trenutku pocepali noseći sa sobom i jedan veliki deo mene“, čovek je pao na kolena i počeo da plače. „Sada se samo pravim da nečemu pripadam. Ovo nisam ja, ovo nisu moji snovi, pokaži mi put…“

„Nema puta. Rekoh ti, već si stigao. Shvatio si da ne možeš postati ono što već jesi. Sada je vreme je da skrojimo neke nove, dosta važnije snove. Hajde, probudi me ponovo u sebi. Pruži mi ruku…“

Čovek je pružio ruku sebi i stao na noge. U istom trenutku je otvorio oči i ispred sebe ugledao direktora kompanije.

„Da li ste dobro?“, upitao je ovaj. „Došli ste ovde pre nekoliko minuta i samo odlutali u mislima. Ceo odbor je ovde. Čekamo vas da…“

„Ne čekajte me!“, uzviknuo je čovek ljutito. „Ne želim ništa od vas i od vaše kompanije! Ne želim da potrošim naredne godine života gradeći zamišljenu karijeru u kompaniji koja koja je potpuno nebitna za život, i sve to kako bih dobio papir koji ima zamišljenu vrednost, a kojim ću potom kupiti gomilu stvari koje mi ne trebaju. Ne želim da nosim kravatu, ovu omču oko vrata čiju svrhu niko ne razume! Steže me i ne da mi mira, govori mi da sam rob dok ja sebe lažem kako sam slobodan! Ne želim da nosim skupoceni sat koji pokazuje isto vreme kao i milion jeftinih modela. Ne želim da pratim trendove ludila i ne želim da me sutra leče bolesni ljudi koji ne mogu da pomognu ni sebi. Ne želim da plaćam račune za prirodne resurse koji mi svakako pripadaju! Nisam zbog toga rastao i razvijao se sve ove godine. Ne želim da od svega što univerzum nudi ja nosim odelo i zamišljam da sam uspeo u nečemu što ne postoji! Želim da živim! Da li me razumete?“

U prostoriji je nastao muk. Čovek je ustao sa stolice i istrčao napolje. Nakon stotinak metara užurbanog hoda seo je na ljuljašku u obližnjem parku. Uhvatio se za glavu i počeo da plače.

„Šta sam to uradio? Ostaću bez svega… propao sam… potpuno sam propao… šta sada da radim!“

„Koliko god da su pitanja daleka, ogovori uglavnom leže tu blizu nas“, ponovo se začuo glas.

Čovek se trgao i ustao sa ljuljaške. Počeo je nasumično da hoda i gleda oko sebe, ali ništa nije video. Pognuo je glavu da se malo sabere kada je na zemlji ugledao žutom kredom nacrtano sunce i jedan natpis: „Idi probudi ostalu decu.“