Povodom obeležavanja Međunarodnog dana prevremeno rođenih beba razgovarali smo sa kantautorkom Anom Štajdohar, majkom dvoje dece, od kojih je ćerka Nia prevremeno rođena. 

Ona je sa čitaocima roditeljskog portal Bebac podelila svoja sećanja i strepnje koje je imala pre osam godina kada je proživljavala neke od najtežih momenata u životu.

— Prošlo je osam godina od kako se rodila moja devojčica, moje prvo sunce. Pamtim svaki detalj. Bila sam u osmom mesecu kada mi je pukao vodenjak. Nisam odmah shvatila šta mi se dešava, po glavi sam panično prebirala moguća objašnjenja dok sam zvala doktorku koja mi je vodila trudnoću. Izgovorila je Pa vi se porađate, morate hitno u bolnicu! — priseća se Ana reči koje su joj odzvanjale u ušima dok ju je obuzimao strah.

U intervjuu za roditeljski portal Bebac, kantautorka Ana Štajdohar je navela da tada nije bila spremna za ono što je sledilo. 

— Verovala sam da do tog velikog događaja ima još mesec i po dana. Iz stanja mira u sekundi sam se našla u panici — opisala je ona te veoma stresne momente.

 

Od potpunog mira i uživanja u trudnoći prevremeni porođaj je kod Ane promenio sve zbog prevremenog pucanja vodenjaka. U tim situacijama porođaj se najčešće desi u naredna 24 sata, što se desilo i u Aninom slučaju.

 

 

 

 

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Објава коју дели ANA ŠTAJDOHAR (@ana.stajdohar)

— Sledeća 24 sata bila su mi kao ružan san. Smenjivale su se slike pred očima - prijemno odeljenje, jedna ordinacija, druga, treća, razna meni nepoznata lica koja dolaze, postavljaju pitanja i odlaze, terapija za odlaganje kontrakcija, lupanje srca, neizvesnost… A onda duga noć na stolu.  Samoća i strah. Uzasna zeđ… Zvuci sa hodnika, jauci iz daljine, povremeni koraci i zvuk njenog srca. Čekanje, usamljenost i strah — prisećala se Ana te stresne večeri.

Pored velike brige koju je imala, Ana se prisetila i da je bila onemogućena da se javi bližnjima, a pogotovo joj je teško palo što nije mogla da stupi u kontakt sa suprugom Nikolom Demonjom. Kako je navela telefon joj je bio, po proceduri, oduzet kao nepotreban predmet. 

— Pokušaji da zaspim bili su uzaludni, gledala sam polumrak, čekala i razmišljala. Osećala sam krivicu. Trudila sam se da ne mrdnem, jer sam sa svakim mojim pomeranjem gubila plodovu vodu. Dočekala sam budna jutro kada sam prebačena u jednu od soba. Terapija za ublazavanje kontrakcija izazivala mi je užasno lupanje srca, pa je prekinuta, tada ponovo počinje bol.  Sati i sati bola, umor koji je sve veći i onda ponovni odlazak u salu. 


Foto: Privatna arhiva

Kada sam već mislila da u meni nije ostala ni najmanja trunka snage, stigla je ona, moje maleno Sunce. Bila je kod mene tek nekoliko momenata, tek toliko da me ugreje, da se smirim i da mi da neopisivu dozu ljubavi i sreće, a onda su je odneli — podelila je Ana sećanja na prve momente sa ćerkicom.

— Moj razum sve razume. Znam da je premala, znam da se rodila mesec i po dana ranije, da se namučila kao i ja, da je rođena karlično, da joj je potreban inkubator, ali ja silno želim da je sa mnom, da je držim u naručju — sećala se Ana najosetljivijih trenutaka i navela kako je Niu u prvo vreme posmatrala kroz providne zidove kutije koja je čuvala njen maleni život. 

Nakon porođaja beba je premeštena u inkubator i bila je odvojena od Ane, a upravo to je ono što je Ani bilo najteže.

— Teško sam podnosila taj prizor. Njeno minijaturno telo iz kog su se nastavljale cevčice i igle. U najmanjim pelenama koje su na njoj delovale preveliko, kao tuđe.  Život u jedva dva kilograma. Bože, koliko mi se plakalo tih dana. Nisam umela da zaustavim suze kada dođem da je posetim. Želela sam silno da joj pomognem, da je uzmem u ruke, iako sam znala da je to nemoguće — opisivala je Ana kako se osećala pre osam godina kada se prevremeno u osmom mesecu trudnoće rodila njena ćerka Nia.

Dojenje prevremeno rođenih beba predstavlja poseban izazov jer je održavanje laktacije dosta teže zbog razdvojenosti mame i bebe. Ana je potvrdila da je laktaciju bilo teško održati, ali da je radila sve što su joj savetovali.

Foto: Privatna arhiva

— Želela sam da uradim sve što mogu za nju. Budila sam se na svaka tri sata i podsticala svoje telo da se ponaša kao da je ona tu. Ignorisala sam bol. Noću sam odlazila kod nje i posmatrala je. U to prvo vreme, velika radost je bila i samo uvući na tren ruku u inkubator i dodirnuti je. Toliko sam mogla da dođem sa njom u kontakt. I to malo, značilo mi je mnogo — opisala je tadašnju situaciju i navela da isprva uopšte nije brinula o sebi jer joj je Nia bila najvažnija. 

 

Nakon prevremenog porođaja majke s pravom u fokus stave bebu, a oporavak od porođaja padne u drugi plan. Isto tako se ponašala i Ana nakon porođaja, kako navodi tada je sebi bila nevažna.

 

— Isprva kao da nije postojalo moje Ja. Sebi sam bila nevažna. Potpuno nevažna. Kao nikada do tad. Nije bilo važno ni kako izgledam ni kako se osećam. Stalno mi se plakalo. U jednoj od mojih noćnih poseta odeljenju neonatologije, upoznala sam ženu koja mi je lako promenila percepciju. Ona je za mene tada bila anđeo —  prisećala se Ana sestre Tanje koja ju je savetima osnažila u borbi sa neizvesnostima koje je nosila nega prevremeno rođene bebe.

 

— Na jednostavan način mi je objasnila koliko je pogrešno to što radim. Trgla me je iz stanja u kom sam bila. To što nisam brinula o sebi i svojim potrebama bilo je pogrešno. Sa puno topline u rečima zatražila je od mene da joj obećam da ću se sledeći put kad dođem da vidim moju devojčicu srediti. Rekla mi je da ono nisam ja, da me zna kao nasmejanu i doteranu ženu. Pitala me je zašto takva ne bih bila i za moju Niju. Rekla mi je da ona oseća moje suze i tugu. Rekla mi je da dođem vedra i doterana.  Poslušala sam je. Koliko god da mi je delovalo blesavo, sredila sam sebe onoliko koliko sam mogla. Do inkubatora sam sledeći put došla uz širok osmeh. Vraćala sam svoje suze, nisam im dala da se vide. I zaista, taj moj lažni osmeh je pomogao, ubrzo je postao iskren — opisala je Ana svoj put ka oporavku nakon prevremenog porođaja rekavši da je neverovatno koliko možemo da utičemo mislima na svoja osećanja i svoje telo. 

 

 

 

 

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Објава коју дели ANA ŠTAJDOHAR (@ana.stajdohar)

— Čini mi se da je od tog momenta sve krenulo na bolje. Nia je ubrzo izašla iz inkubatora, a ja sam je posećivala svakog dana, uvek bih je dočekala sa osmehom iako je uvek spavala. Verovala sam da je moj osmeh štiti i da će sigurno sve biti kako treba.

 

Prisećajući se ovog osetljivog i veoma stresnog perioda u svom životu Ana nije mogla da se ne osvrne na uslove koji su tada postojali. Sem činjenice da sa bebom nije imala kontakt „koža na kožu”  koji pomaže oporavku bebe, Ana je istakla kako tada uslovi za dojenje nisu bili dostojanstveni.

 

 

— Nadam se da su se uslovi u kojima žene doje svoju prevremeno rođenu decu promenili. Tada su bili takvi da se ne osećate kao ljudsko biće koje ima dostojanstvo. Svima nama je sve to bilo nevažno.

 

Stisneš zube, trudiš se da ne primećuješ  sve ono što ne valja, tu si zbog svog deteta. Ali sa ove vremenske distance mogu da kažem da jedna malena soba u kojoj su stolice poređane u krug uza zid tako gusto da se žene sudaraju laktovima i u kojoj nemate trunku privatnosti, jer ste okrenute jedne prema drugima, nisu ok uslovi. Ne, mi žene nismo razmažene kada dođemo u porodilište, prolazimo kroz mnogo toga ekstremnog, i fizički i psihički. Ljudska smo bića. Osećamo i strah i neizvesnost i bol i neprijatnost. To nije razmaženost. To je ljudskost.

Ne mogu, a da se ne zapitam zašto su uslovi u bilo kom tržnom centru daleko bolji od uslova u kojima se rađaju novi životi — istakla je Ana važnost ulaganja društva i sistema u porodilišta koja su godinama unazad sistematski zapostavljena. 

 

Prošlo je osam godina od kada se Nia prevremeno rodila, ona sada ima i mlađeg batu i velika je i zdrava devojčica koja ide u školu. Prvi dani i nedelje njenog života bili su neizvesni, a provodila ih je najpre u inkubatoru i posle u bolnici. Za vreme njenog jačanja i rasta porodica je bila fokusirana upravo i samo na nju, a mama Ana najviše je brinula o njoj.  Tokom tog perioda velika Anina podrška bila je njena porodica, suprug Nikola i mama, ali i sestra Tanja koja joj je promenila perspektivu. 

— Sestra Tanja mi je dala nekoliko njenih saveta, ali i njena energija mnogo mi je značila. Naravno, tu je bila i bezgranična podrška i pomoć mog Nikole i moje mame. Ne znam kako bih bez njih pregrmela početni period koji nije bio nimalo lak. To znaju sve mame malih divova. Imala sam i dve divne babice koje su mi dale toliko korisnih saveta za bebu, ali su me i podsećale koliko je važno da sam ja dobro i da to nije stvar sebičnosti. Kako je mama, tako je i beba — zaključila je Ana govoreći za roditeljski portal Bebac.


Foto: Privatna arhiva

Ana je ovu priču srećno završila i pregrmela pre osam godina ipak, znajući da upravo danas neka mama prolazi kroz iste strahove i brige, želela je da im pošalje poruku pordške i savet sa željom da što pre sa svojim divovima odu kući.

— Verujte da će sve biti dobro. Biće tako!

Vašoj bebi ste potrebni srećni, nasmejani i puni ljubavi. Ostavite brige po strani, jednostavno ih isključite. Vaš osmeh je čudotvoran.

Može mnogo više da pomogne nego što možete i da pretpostavite.
I vama i vašem malom heroju ❤️ —

podelila je Ana ljubav i podršku svim roditeljima prevremeno rođenih beba.