Teško jeste, ali ne odustajte


 
 
Prošlo je više od tri godine kada sam prvi put videla najlepše okice mog leptirića. I sve one priče baka, sestri, drugarica i ostalih mama koje su tvrdile kako je taj osećaj neprocenjiv, kada prvi put vidite svoje dete, pokazale su se kao tačne. Sada je sve bilo na meni, u tim prvim danima dok smo bili u porodilištu, da naučim kako da prepovijem, okupam i najvažnije nahranim svog mališana. 
 

A nije bilo lako... ne, nikako. U porodilištu od nas četiri tri smo bile prvorotke, dok je samo jedna mama dobila drugo dete! Ona nam je bila, na početku, jedina pomoć. Prvi put kada su nam doneli bebe rekla nam je da nam mleko svakako još ne dolazi, ali da bebice prislonimo na grudi, da se igramo, jer tako podstičemo i laktaciju ali i ostvarujemo bliskost... I zaista, bila je u pravu. Zatim su došle i sestre za laktaciju koje su potvrdile priču naše cimerke, uz dodatno objašnjenje da pričekamo, da će mleka biti, da ne brinemo.
 
Porodila sam se u petak i prema rečima sestara mleko se "očekivalo" u nedelju! I bi tako. Ali, tada istovremeno počinje moj hod po mukama. Moj maleni u nedelju ne dolazi kod mene u sobu - objašnjenje fiziološka žutica, na sunčanju je. Glavna patronažna sestra me teši, govori da je to sve uobičajeno, da ne brinem, da mu nije ništa, da slobodno odem da ga vidim. To i činim, odlazim u boks i kao i svaka druga, tek porođena žena, sa poludelim hormonima, iako svesna da ga ništa ne boli, počinjem da plačem i doživljavam da mi u istom trenutku "poleti" mleko iz grudi, bez ikakve kontrole... A bebe nema... Morala sam da čekam sutradan da se mazim sa njim i da prvi put ostvarim svoju potpunu ulogu mame. 
 
Ponedeljak... rano jutro, bebe stižu, među njima i moj princ. Stižu i sestre zadužene za pomoć koje nameštaju bebe, objašnjavaju... mleko ide, ali moj sin ništa, nikako ne ide dojenje. Tu je, blizu a opet daleko. Kaže sestra: "Nemate bradavice, potpuno su uvučene, a beba je mala, ne može da se sama izbori, nabavite hitno veštačke, zovite porodicu". I ponovo jurnjava, ali za sledeći podoj smo spremni. Osećaj još jednom neprocenjiv, blaženstvo koje se širilo mojim telom ne mogu rečima da opišem, još i više kada je moj dečko otvorio okice i pogledao me, mislila sam da ću se od sreće otopiti.
 
Posle nekoliko dana spremni smo za polazak kući. Laktacija uspostavljena, beba i mama dobro. Stižemo kao pravi novogodišnji pokloni našem domu, gde nas svi željno očekuju, izuzev jedne, najbitnije osobe - tate! Patronažna sestra iz Doma zdravlja savetuje šta i kako da radim, mama je tu da pripomogne, ali tate nema, pa nema. Prolaze dani, polako ulazimo u normalu, prolazi i Nova godina, stiže druga patronažna sestra i hladan tuš - reči koje do kraja života neću zaboraviti: "Šta to radite majko, beba vam uopšte ne napreduje, kako ga to hranite?" Osetila sam se loše, potpuno slomljeno, nesposobno. A sve je bilo sjajno... Moj sin je tačno na tri sata tražio da ručka, stolica je bila idealna, nije mi bilo jasno zašto mi sestra govori da nešto nije u redu. Tražila je da hitno ubacim dohranu i u strahu je ja poslušam, ali ne prekidam sa podojem, sećam se reči njene prethodne predivne koleginice koja mi je rekla da za bebu nema ništa lepše od maminog mleka. Onda još jedan hladan tuš, ali sada od osobe od koje to nisam očekivala... pojavljuje se tata, koji umesto da mi pruži podršku počinje da me napada kako sam nesposobna uz konstataciju: "Kako sam mogla da dozvolim da mi dete ne napreduje!"
 
Slomljena, povređena, uplašena, ali ne odustajem. I dalje bez formiranih bradavica ne popuštam ni za pedalj. Mučim se da se namestim, ne ispuštam pumpicu za izmlazanje nakon svakog podoja, čuvam svaki mililitar svog mleka u frižideru kako bih u toku noći davala svom bebironcu dodatak. Zarekla sam se samoj sebi da ću biti jaka, da ću pregurati sve i da ću sina dojiti dokle god on to želi, makar i stigli do vremena kada bude mogao hoklicu da privuče :)
 
Uvela sam i adaptirano mleko, ali nikako u onoj količini na kojoj je insistirala patronažna sestra (ali mi je i zbog toga krivo što sam je uopšte poslušala) i čekala sam prvu kontrolu. A na njoj šok!!! Za trideset dana moj momak je napredovao DVA kilograma!!! Doktorka je bila oduševljena, pitala me kako hranim bebu, ja iskreno ispričam sve i ona mi kaže: "Izbacuj mama adaptirano mleko, imaš ti svoje koje je očigledno dobro i kvalitetno!" 
 
Najiskrenije, ne mogu ni da vam opišem koliko sam bila ponosna. Možda je to bio iracionalan osećaj, ali mislila sam da mogu da poletim, osetila sam se kao da me ništa ne može pobediti, kako nisam "nesposobna" da brinem za svoje dete... Svaki sledeći pregled napredovali smo sve više jer je mleka bilo dovoljno. Bradavica i dalje nije bilo, ostale su uvučene do samog kraja, ali kako je bio sve veći moj sin je uspeo da se izbori da sam obuhvati šta mu treba, tako da sam bacila i veštačke bradavice. A tata... Tata je odlučio da ode, shvatio je da ne želi da bude deo naše porodice, ali to je svakako druga priča...:(
 
Četiri meseca je trajala moja bitka da uspostavim laktaciju, da se namestim u pravi položaj, da "napravim" bradavice... I nisam odustala... I da sam opet u istoj situaciji ne bih odustala. I dojila sam dokle god je moj sin hteo - neki bi rekli i previše, do njegovog 22 meseca, tačno do onog vremena kada je mogao da gura hoklicu do mene da bi jeo :)   
 
Zato drage buduće mame... Znam da će biti teško, znam da ćete biti uplašene kao što smo sve bile, da nećete znati šta treba da radite, ali ne brinite i prepustite se uživanju, vaš bebac tačno zna šta treba da radi! Trenuci kada se mazite sa vašim detetom, tih pola sata bliskosti niko i nikada neće moći da vam nadoknadi, taj osećaj blaženstva je neprocenjiv i nenadoknadiv ako ga propustite. Ne odustajte, znam da će vas boleti, da su moguće ranice, bolne grudi, ali ne odustajte ako ste odlučile da dojite, koliko god to trajalo, mesec dana ili kako je kod mene bilo gotovo dve godine. I slušajte sebe i svoje dete, svi ostali su tu samo da vas posavetuju. I srećno! :)
 
Radmila, Beograd

Ova priča je deo konkursa Moja priča o dojenju. 
Saznajte više o konkursu i nagradama >>>

Napomena: Rubrika MOJA PRIČA predstavlja mesto za iznošenje ličnih iskustava roditelja i nijednog trenutka ne predstavlja zvaničan stav Bebac.com portala.
Objavi ovaj tekst na 
Ostavite komentar
Najbolja prica....predivna :-)
Bravo :)
Svaka cast!!!
Svi komentari 3


Gotovo sve trudnice uzimaju folnu kiselinu, ali ono na šta stručnjaci upozoravaju je... »
Evo kako da sebi olakšate vreme dok mučnine ne prođu same od sebe »
Ragade mogu izazvati ozbiljne probleme tokom dojenja. Evo kako da se izborite sa tim ... »
Ne postoji jasan naučni ili medicinski standard koji pokazuje da li je vaše dete... »