Naoružajte se dobrom voljom i strpljenjem!
 
Moja priča o dojenju počela je 29. aprila 2013. godine, kada sam na svet donela najslađe stvorenje na svetu, moju ćerku Lolu. Lola je jedno divno i poslušno dete, takva je bila i tada kada se rodila. Važno joj je bilo samo da je suva, sita i da ponekad može da oseti kako je mamine ruke grle i maze.
 
Odlučila sam se da je dojim, jer je to najbolje za nju, a i za mene. Namerno kažem odlučila sam, jer ne verujem u priče da žena nema mleka ili mleko nije dobro ili dovoljno. Smatram da se proizvodi onoliko mleka koliko beba "naruči" odnosno posisa i da u majčinom mleku beba ima baš sve što joj je potrebno za pravilan rast i razvoj. Znala sam da će prvih par dana da bude teško za obe... 
 
 
Za mene jer nikad nisam dojila i ne znam ništa o tome (osim što sam malo čitala pre porođaja), ali i za Lolu, koja ne zna kako treba da se sisa. Naoružala sam se dobrom voljom i strpljenjem i krenula na jedno divno putovanje. Putovanje u bliskost sa svojom bebom. 
 
U početku sam imala problema da Lola uhvati bradavicu, pa smo se služile šeširićima, pa je onda mleko krenulo mnogo da nadolazi, a ona je bila mala da sve posisa, pa sam se izmuzavala, pa nisam htela da propustim nijedno hranjenje u porodilištu, a svako je bilo na tri sata, pa između nisam mogla zaspati... i tako u krug... za 5 dana u porodilištu, spavala sam ukupno 5 sati, ali smo uspele. Poslednjih 24h u porodilištu, Lola je živela samo na mom mleku, bez ikakve dohrane i to je meni bio dovoljan znak da je moje mleko prava hrana za nju i krenule smo kući bez straha.
 
Kako su dani prolazili, Lola je sisala sve spretnije i sve više i na kontrolama je baš lepo napredovala. Onda smo u nekom trenutku počele da se suočavamo sa mastitisima, koji su nekada bili toliko česti da su se dešavali dva puta nedeljno. Začepljenje mlečnih kanala su nam bila svakodnevnica... Uz podršku Lolinog tate, da nas dve to možemo i da se ne predajemo i uz pomoć saveta stručnih osoba, uspele smo svaki problem da pobedimo i da uspešno sikimo i dalje.
 
Iako dojenje ponekad zna da bude jako teško i naporno za majku (kada beba sisa na svaka 2-3 sata noću, a kad ima skok u razvoju i češće), sa sigurnošću mogu da kažem da je to najdivnije osećanje koje jedna žena može da doživi.
 
Lola je jako volela da siki, punih 14 meseci, a prestala je pre dvadesetak dana jer očekujemo batu ili seku :)
 
Jedva se nekako pomirila sa činjenicom da mora da prestane, prvo mama, a onda i Lola, ali je jednostavno to bilo neophodno... ne zbog toga sto će sisajući da "krade" vitamine bati ili seki, neće, nego zbog mamine problematične trudnoće, prvo sa Lolom, a onda sad i sa batom ili sekom.
 
Lola i dalje ponekad zna mamu da povuče za majicu i da viče sssssss... ali shvatila je i ona da treba da ih prepusti bati ili seki.
 
Jednog dana ću joj pričati o našem putu bliskosti, koji smo prošle, kako bih mogla da je pripremim na trenutak kada ona bude držala svoje čedo u naručju.
 
Znam da će i ona doneti pravu odluku i da će dojiti svoje dete, a ja ću biti tu sa svojim iskustvom da joj budem podrška.
 
Mame, budite jake i uživajte sa svojim bebama dok ih dojite, jer ne postoji zamena za to najdivnije osećanje.
 
Cmok od nas!
 

Suzana 


Ova priča je deo konkursa Moja priča o dojenju. 
Saznajte više o konkursu i nagradama >>>

Napomena: Rubrika MOJA PRIČA predstavlja mesto za iznošenje ličnih iskustava roditelja i nijednog trenutka ne predstavlja zvaničan stav Bebac.com portala.
Objavi ovaj tekst na 
Ostavite komentar


Porast broja trudnica sa visokim krvnim pritiskom postaje globalni problem »
Biti s bebom u onim prvim satima njenog života zaista je posebno, a ovi snimci to dokazuju »
Možete li da zatrudnite dok dojite i da li je dojenje pouzdan oblik kontrole začeća? »
Sonja Milosavić je Bebac mama koje je bila deo Frutek avanture. Koji su njeni utisci? »