Dojenje - jedna od mojih priča SOFIJA

 

Rodila se danom ulaska u deveti mesec, ali nije bila sitna, ni nejaka. Naprotiv – bila je preko tri kilograma, preko 50 cm i na svet je došla gromoglasno pozdravljajući svoje novo okruženje. Babica je spustila u moje naručje i osetila sam radost koju je upoznala svaka majka pri prvom dodiru ljubavi, koji se teško može uporediti sa bilo kojim drugim. Trenutak je kratko trajao, ali je telo ispunio novom snagom i neka posebna toplina je ispunila svaku poru. 

 

Pročitajte još priča koje učestvuju u konkursu:
Milanova i moja priča >>>
Borba iz koje sam izašla kao pobednica >>>
Bol, stid i upornost su se isplatili >>>
Veličina grudi nema veze sa količinom mleka >>>
Rešila sam da budem uporna >>>
Priča jedne mamice >>>
Naš trenutak >>>
Ljubav je jača od bola >>>
Dojenje i nova trudnoća >>>

Dojenje - Moj najveći uspeh >>>
Dojenje - prva NAŠA priča >>>
Moja priča o dojenju >>>
Nešto najdivnije na svetu >>>
Zadovoljne smo i beba i ja >>>
Dojila sam prva tri meseca >>>
Nema mleka >>>
Imala sam veliku želju da dojim bebu >>>
Neprocenjiva bliskost >>>
Borba sa sobom i okolinom o dojenju >>>
Dojenje sa kolena na koleno >>>
Majčino mleko je belo zlato >>>
Priča o Vuku, Maši i dojenju >>>
Težak zadatak, ali divan osećaj >>>
Priča o dojenju: Moj princ i ja >>>
Bila sam odlučna da ću dojiti svoje ćerke >>>
Dojenje je najbolji početak za bebu >>>
Dojenje je najlepša stvar na svetu >>>

Naoružajte se dobrom voljom i strpljenjem! >>>

Teško jeste, ali ne odustajte >>>

Budite strpljive i uporne >>>

 

Bili su to rani jutarnji sati. Odneli su je od mene, što je u porodilištu u kom sam se porodila, pre sedam godina, bilo uobičajeno. Kada nisam dobila priliku da je vidim ni nakon popodnevne posete, zamolila sam sesrte da mi je donesu, da se mazimo, jer sam svesna da dojenje tako brzo i neće da krene. Komentar koji sam čula me je sledio – rekle su da mogu sve bebe, osim jedne: one koju sam ja rodila, govoreći to po prezimenu. Skamenjeno sam ih gledala, pitajući se šta sa njom nije u redu. Glavna sestra, koja je po izrazu mog lica shvatila da sam mama upravo te bebe, mi je prišla i odvela da vidim svoju curicu. Bila je na poluintenzivnoj nezi, ne u inkubatoru, već pod zvonom. Golim okom je bilo vidno da ima teškoće u disanju. Objasnili su mi da ima problem sa adaptacijom na novu sredinu.  

 

Sati koji su sledili bili su ispunjeni borbom misli dobra i zla. S jedne strane su dopirale one koje su preispitivale, ulivale bojazan, budile iščekivanja na nov i drugačiji način. Na drugoj su bile one koje su davale snagu i prenosile pozitivne vibracije ka njoj. Želela sam da je zagrlim, privijem na svoje grudi i dam podsticaj za borbu. 

 

Iz poluintenzivne nege je za noć stigla na intenzivnu. Stanje se pogoršalo. Doktori su se trudili da stvari drže pod kontrolom i da ne šire paniku. Mi smo se sa svoje strane trudili da odagnamo sve negativno od sebe, pa time i od nje. Međutim, drugog dana njenog života, nakon posete u kojoj su nam tvrdili da se stvari popravljaju, imala je velikih problema sa disanjem. Nakon što su uspeli da se izbore za njen život, sestra je došla po mene u sobu. Tražila je poimence mamu bebe, insistirajući da pođem sa njom. Pošto nije bilo obrazloženja zbog čega želi da krenem, pogledala sam je, ledenih očiju. Shvatila je da iz njih izvire strah, onaj najgori mogući – strah od odvajanja i hladnoće. Rekla je umirujuće: „Ne brinite. Samo pođite sa mnom“. 

 

Činilo mi se da je hodnik dug kilometrima. U zaglušujućoj tišini mogla sam da čujem udare svog srca. U prostoriji u koju smo ušle, bile su načelnica i tri sestre, sve do jedne strahovito uznemirene. Načelnica je tražila da potpišem saglasnost da se dete prebaci u dečiju bolnicu u Tiršovoj, objašnjavajući mi nedvosmisleno da postoji problem koji može da prouzrokuje smrt u ambulantnom autu, iako je bolnica na puškomet od porodilišta, jer automobil nije opremljen odgovarajućom opremom. Istakla je i da porodilište ne može da joj pruži odgovarajuću negu i da je bolnica jedino pravo mesto u tom trenutku. Tražila sam da mi dozvole da je par trenutaka držim za ruke. Pustile su me, ali su se sklonile da nas ne gledaju. 

 

Delovala je umorno, ali joj je boja kože bila lepa. Osetila sam lagani stisak njene šake. Razmenjivale smo unutrašnju energiju i kao da smo vodile nemi razgovor u neshvatljivim visinama. Neverovatno je koliko ljubav može da bude snažna i koliko poruka nežnosti može da se pošalje u samo nekoliko sekundi neposredne interakcije. 

 

Potpisala sam papir. Suprug je za kratko vreme bio u bolnici, tako da sam imala povratne informacije o prijemu. Imala je problem na samom dolasku u bolnicu, srećom ne pre toga! Spasili su je! Preživela je! Znala sam da je borac i da će izdržati! 

 

Tu, zapravo, sledi početak priče. Trebalo je nekoliko dana da bih i ja dobila mogućnost da joj se pridružim u bolnici. U međuvremenu je krenulo mleko. Imala sam pripremljenu pumpicu za izmlazanje mleka i dobru volju da ga sačuvam za potrebe dojenja. U neobaveznom ženskom ćakulanju sam mnogo puta čula razloge zašto se odustaje od dojenja. Vrlo često su trivijalni, a navodno važni i jaki, „neoborivi“. 

 

Svi su pozdravljali borbu za njen život, ali je većina bila u neverici da će dojenje biti izvodljivo. Pripremali su me na to da ću je hraniti na flašicu i tešili objašnjavajući da neću biti ni prva, ni poslednja koja je tako podigla dete. Govorili su mi da ne treba da se obeshrabrim, ali da je prirodno da beba koja započne život na infuziji i uz flašicu, ne bude zainteresovana za metodu koja joj predstavlja „napor“. 

 

Obeshrabrujućih i posebno mudrih priča bilo i dok sam studirala. Zavaravanje i zaplašivanje. Nikad se nisam osvrtala na takve stvari. Istina, kad ste osetljivi i ranjivi, više čujete i upijate od onoga što vam objektivno treba. Obavljala sam preglede koji su se tražili i željno iščekivala ponovni susret. Imala sam priliku da je vidim u poseti, ali ne i da je držim u svom naručju. Nama dvoma je bilo dozvoljeno da je vidimo, a sestrice nisu puštali unutra. Bila je na aparatu za disanje, pod infuzijom. Delovala mi je mršavo, izduženo, ali sa voljom da živi! 

 

Posle nekoliko dana sam, konačno, bila u bolnici! Smestili su me u zaseban boks. Prvih dana sam mogla da budem sa njom samo u vreme podoja. Savetovali su me kako da uspostavim kontakt sa bebom, hrabreći me da se ne opterećujem time koliko će da pojede i da li će da ostane gladna, jer će je u svakom slučaju dohraniti ako bude porebe. Bila sam toliko srećna što sam pored nje, što mogu da je zagrlim, da je mazim, da osetim njenu nežnu kožu, prstiće, da je ta radost prevazilazila sve druge osećaje. Pokušaji dojenja su bili naporni, jer bi mi zaspivala na grudima. Bila je u stanju da veći deo vremena koji dozvole da bude kod mene provede u snu. Nisam marila za to. Pumpica je bila uz mene i brinula sam samo da se laktacija održava. Znala sam da je ta nežnost koju dobije na mojim grudima nešto što je potrebno da bi se osnažila, da bi išla dalje. To je bilo telo koje je upoznala na početku svog života, ono koje je štitilo od svih nedaća ovog sveta. Njemu je jedino bezrezervno verovala. Zato se uz njega i osećala voljeno i poželjno i tu je crpila snagu. 

 

Došao je dan da budemo zajedno u istom bolničkom boksu. Imala sam mogućnost da je posmatram od prvog treptaja do poslednjeg zatvaranja očnih kapaka. Beskrajna lepota života! Već prvog dana kada je prebačena kod mene, nismo uključivali bilo kakvu dohranu. Mazile smo se, sisala je, u početku krajnje nevešto, a onda sve hrabrije i odvažnije. Možda razmaci između obroka nisu bili po udžbenicima, ali smo ušle u ritam. 

 

Doktori su radili svoj deo posla, a nas dve smo uspostavile neprocenjiv kontakt. Zajedno smo izgurale sve nedaće koje su pratile njen početak. Prevazišli su se svi tamni momenti. Pneumotoraks, koji je mogao da bude nepremostiva prepreka između nas, i to ne samo u pogledu dojenja, učinio je našu vezu još jačom. Posvetila sam joj se s dosta nežnosti i pažnje. Dojenje nas je osnažilo i dalo novu dimenziju našem odnosu. 

 

Za prvih mesec dana van bolnice, napredovala je 1,4 kg – samo i isključivo na dojenju. Bila sam ponosna na nju! Zahvalna sam i čvrsto verujem da je dojenje značajno doprinelo njenom tadašnjem, a i daljem razvoju. Nikad više nije imala ozbiljnijih problema i to ne samo sa plućima. Danas se sprema za polazak u prvi razred, uz sjajne ocene psihologa i pedagoga. Poslednjih meseci inenzivno provlači kroz priču svoju želju da joj mama rodi jednu bebu o kojoj bi ona mogla da brine. 

 

Mirjana Jeremić


Ova priča je deo konkursa Moja priča o dojenju. 
Saznajte više o konkursu i nagradama >>>

Napomena: Rubrika MOJA PRIČA predstavlja mesto za iznošenje ličnih iskustava roditelja i nijednog trenutka ne predstavlja zvaničan stav Bebac.com portala.
Objavi ovaj tekst na 
Ostavite komentar
Rasplakah se... Divna priča, volela bih da više nas bude upornija u dojenju, jer je to zaista neprocenjivo.
Placem...
Jako lepa i dirljiva prica, puna neznosti, hrabrosti i upornosti. Mene je bas dirnula.
Svi komentari 4


Žene su sa slašću pričale o svojim trudničkim željama »
Porođaj u automobilu na parkingu Doma zdravlja u Lajkovcu protekao bez problema »
Razrešite sve dileme oko uvođenja mesa u bebinu ishranu »
Stručnjaci su napravili listu namirnica zbog kojih najčešće dolazi do gušenja kod dece »