Posveceno pismo

[MatroNadja 7362]

Kada se zaljubim

ocisticu kucu,

opracu prozore,

i tako to..

Pozvacu nju,

skuvacu kafu,

i cekacu.

Cekacu da njena prasina

padne po svemu...

Hehe

[soleil 241]

Poslednja pesma o tebi

Krajem sedamdesetih dvadesetog veka

bilo je u meni nesto od coveka

ja sam davno mrtav jos od onog dana

nas troje u sobi i moja sahrana

I uvek svecano obecam

a znam da lazem u sebi

da cu prestati da se secam

ovo je poslednja pesma o tebi

Ujed za dusu u grlu knedla

jednom zauvek zbacen sa sedla

izgleda da sam uzalud stario

nista od snova nisam ostvario

I uvek svecano obecam

a znam da lazem u sebi

da cu prestati da se secam

ovo je poslednja pesma o tebi

Zivim zbog drugih meni je svejedno

posle tebe potop nista nije vredno

podmuklo zaboli kao kvarni zubi

istina je da se samo jednom ljubi

I uvek svecano obecam

a znam da lazem u sebi

da cu prestati da se secam

ovo je poslednja pesma o tebi

Bas volim ovu pesmu..

[soleil 241]

Pogledaj dom svoj andjele

Pogledaj dom svoj, andjele,

I skini paucinu s ociju,

Videces prizore potresne,

Videces nesrecne i bolesne,

Videces cemer, smrt i jad.

Pogledaj stado, andjele,

Sve sami bogalji i prosjaci,

Slepi tumaraju u gomili,

Svima su kicmu polomili,

Od tebe ocekuju spas.

Pogledaj bagru, andjele,

Njihova dusa je prokleta,

Svima su stavili amove,

Sebi sagradili hramove,

Ruke im ogrezle u krv.

Andjele ...

Ruke im ogrezle u krv.

Podigni mac svoj, andjele,

Seti se krstaskih ratova,

Seti se preklanih vratova,

Kad dodjes Bogu na istinu,

Nek ti u dusi vlada mir.

Uslisi molitve, andjele,

Dabogda pocrkali dusmani,

Pa budi andjeo osvete,

Neka na svojoj kozi osete,

Sta znaci beda, strah i bol.

Andjele ...

Sta znaci beda, strah i bol.

Pogledaj dom svoj, andjele,

I skini paucinu s ociju,

Videces prizore potresne,

Videces nesrecne i bolesne,

Videces cemer, smrt i jad.

Andjele ...

Videces cemer, smrt i jad.

http://www.youtube.com/watch?v=OZvOBASt-3c

i ovu,super izbor.

[*Unina mama :-)* 226]

Mislim da ne postoji osoba koja nema ožiljke...

Ožiljci...

Koliko ih samo imamo...

Znate kako svaki ožiljak iz detinjstva ima priču?

Kad smo bili mala deca, plakali smo kad smo se porezali, udarili, pali...

I ostao je ožiljak...

Plakali smo, da...

A danas?

Danas imamo mnogo više ožiljaka...

Ali, ne onih koji se vide...

Koliko samo ožiljaka nose naša srca, Duše...

Postoje ožiljci koji večno bole...

Ožiljci koje je ostavila praznina, kada nam je uzela nekoga...

Oni večno bole...

Ali...

Svi mi kroz život, moramo zaraditi ožiljke...

To nas čini ljudima...

Da nije ožiljaka, ne bi znali saosećati sa drugima, da nije ožiljaka

ne bi znali plakati s' prijateljima kad im je teško....

Da nije ožiljaka, ne bi bili više toliko oprezni, u nekim stvarima...

I opet smo..samo ljudi...

Ali, mnogi od nas, ne znaju biti čovek...

I mi drugima, ostavljamo ožiljke..drugi nama...

Neki ožiljci postanu, stara otvorena rana...

Ožiljak postaje rana, onog trena kada zaplačemo...

Ali, u redu je i to...

I to je za ljude...

Smejati se-i kad boli...

Vi odlučujete, koliko ćete se boriti...

Ti odlučuješ, koliko ćeš se puta danas nasmejati...

Ti i niko drugi...

'Ajmo se danas nasmejati, bez razloga...

Jeste??

Ako jeste, onda znate da to i možete...

A to i treba, smejati se...

I lečiti ožiljke, a stvarati osmehe...

[*Unina mama :-)* 226]

Za one koji me ne poznaju...

Da vam se predstavim...

Ja sam Emotivna Luda....

Drago mi je zbog svega što jesam...

I onoga što sam bila...

I onoga što ću biti....

Drago mi je što još uvek znam da se nasmejem od srca, da uživam u malim stvarima, sitnicama pridajem veliki značaj...

Drago mi je što i dalje primećujem boju očiju, kose, negovane nokte, lepe noge, umesto garderobe, telefona, ključeva od kola...

I dalje si mi bitniji ti, kao čovek sa svim svojim manama i vrlinama, od tvog imena, statusnih simbola, posla kojim se baviš, veza koje imaš...

Još uvek delim ljude na dobre i loše...

Ne po muzici koju slušaju, mestima na koje izlaze, garderobi koju nose...

Još uvek imam mazohističnu potrebu da pišem...

I da ne marim šta će ko reći...

Čitali me, ili ne...

Osuđivali me, pljuvali po svakom slovu ovde napisanom...

Ili čitali sa uživanjem...

I dalje mi raspoloženje zavisi od ljubavi...

Od Sunca...

Malih, drugima možda, nebitnih stvari...

Naučila sam i štošta novo...

Da razlikujem trenutna zadovoljstva od drugotrajnih...

Da razmislim dobro pre nego nešto uradim, kažem...

„Jedan trenutak radosti – hiljadu dana žalosti“ je rečenica kojom važem, merim, premeravam, pa onda sečem...

Da cenim ono što imam...

I čuvam...

Da ne zavidim...

Živim i uživam svaki trenutak...

Izbegavam svađe, tako što ih pretvorim u rasprave sa uspešnim krajem...

Da razlikujem flert od zaljubljivanja...

Zaljubljivanje od ljubavi, ljubav od flerta...

I pored svega što se dešavalo i dešava, i dalje sam nasmejana...

Raspoložena...

Sa osmehom prihvatam sve...

Nekad sam i tužna...

Navikla sam na tugu, jer me verno prati...

“Ko zna zašto je to dobro.“

I dalje mogu da se zaljubim u onoga koga volim...

Jer, to sam i dalje ja, ona ista JA...

I drago mi je zbog toga...

[*Unina mama :-)* 226]

Shvatila sam da što sam starija

i što više posmatram svet,

još uvek katkad posmatram očima deteta..

Katkad posmatram kao žena i osećam se kao žena

i svakoga dana sve više i više pokušavam posmatrati

sa gledišta moje unutrašnje mudre starije osobe..

Neću se odreći ni jednog od ta dva dela...

Sviđa mi se što sam odgovorna odrasla osoba

i ponosim se donošenjem nekih mudrih odluka,

ali još uvek uživam smejući se kao dete...

[*Unina mama :-)* 226]

Ne znam za vas, ali na mene pun Mesec deluje strahovito...

I sad je tako..

Zato mi ne zamerite večeras, jer nešto je u vazduhu......

Mnogi misle kako me dobro poznaju...

Mnogi me vide kao bezbrižnu i uvek veselu nasmejanu ženu...

Toliko je onih koji dele svoje trenutke sa mnom svakoga dana a ne vide da imam i ja tugu u očima...

Ne vide kad bol koju vešto nosim ispod šminke i sakrivam kako ne bih rastužila moje najmilije...

Malo je onih što mogu čuti plač moje Duše i mojih patnji...

Godine samoće su me naterale da malo pričam o sebi a uvek budem tu za druge, kad im je teško jer sam upoznala za kratko vreme sve zamke života...

Krojila sam sebe u samoći u mraku i suzama...

Stvarala ovo što mogu danas pružiti bilo kome, a pri tom biti srećna...

Ne bojim se kako će ko protumačiti moje ćutanje i moj stav jer sam sad u godinama kad više nemam volje dokazivati se bilo kome, jednostavno sam takva kakva jesam, mogu me prihvatiti a i ne moraju, to je njihova volja...

Bitke koje vodim i kako se nosim s njima, jedino ja znam i tako će ostati do kraja...

Naučila sam da srce nije igračka da se svako poigra njime i navija ga kako kad hoće...

Čuvam ga i otvaram retkima...

Neka ostane na tome kako me puno njih poznaje...

I razume svaki moj pokret...

Ja znam da nije tako, niti će biti...

Moja namera i jeste da nosim osmeh umesto suza ..

I onda kad mi je najteže...

[*Unina mama :-)* 226]

Čini mi se da sam to oduvek umela da radim...

Od malih nogu...

Da pokrećem maštu po potrebi...

Zamislim na primer..

Neko nepostojeće mesto i sve u njemu, pa onda ga, malo po malo oblikujem...

Dodajem i preuređujem onako kako mislim da treba i kako volim...

Bojama...

Osećanjima...

Sećanjima...

Promašajima...

Bezpotrebnim odlagajima...

Vrtlozima...

Čežnjom...

Željom...

Potrebom...

Očajanjem..

Molbom..

Opraštanjem...

Zagrljajem...

Dodirom...

Ljubavlju...

Snovima...

Poljupcem...

Čekanjem...

Nedostajanjem...

I sve to na kraju oživim Tobom...

Ima dana, kada bez mašte ne mogu da opstanem...

I preživim sve ove dane...

[*Unina mama :-)* 226]

♥♥♥...Postoje greške koje u sebi sadrže, gotovo nude mogućnost,da budu ispravljene...To su greške učinjene greškom...Jednog dana kada okolnosti sazru, ispravimo ih i kao da se nisu zbile...Ali, ima i onih drugih, konačnih, koje ostaju kao trajne fleke, na našoj savesti...I tek kada zabole, upitamo se, da li je tako moralo biti...♥♥♥

[*Unina mama :-)* 226]

Nacrtaj slikovnicu života…

Ja ću ti posuditi boje...

Pa oboji život tako da bude pun šarenih pustolovina...

Oboji pogled na svet tako da u svemu vidiš nešto posebno...

Oboji dan duginim bojama u trenutke za pamćenje...

A ljubav spektrom osećaja za koje vredi živeti...

Oboji sebe i sve oko sebe bleštavilom osmeha..

Misli oboji toplim, čistim bojama sreće...

Vreme bojama vedrog neba koje razvedrava teške odluke...

Oboji sebe iznutra i izvana, da zračiš i sjajiš dok hodaš kroz život...

Puno je boja...

Usudi se biti umetnik…

[*Unina mama :-)* 226]

Dobro čini, dobru se nadaj....

Uvek idi samo Srcem, samo Srcem i nikako drugačije...

Budi svakim danom pomalo bolji čovek nego što si bio juče...

Tvoje malo nekome znači mnogo, iako ti se čini da ne može mnogo promeniti....

Može...

Kad nemaš lepu reč da kažeš, onda ćuti...

Obasjaj nekom dan, osmehom, podrškom, toplom prijateljskom reči...

U bilo koje doba dana, čak i kad ti nemaš snage...

Na bilo kojem mestu, koliko god ti se besmisleno učinilo...

Ništa Dušu ne obogaćuje tako nego kad nekome daš...

Bez interesa...

Bez računa...

Od Srca kad daš...

Dok god sam živa i dok god dišem, neću umeti drugačije...

Planine možete pomeriti samo jednim kamenčićem...

Sve je moguće ako se iskreno želi...

Život je čudo...

Budimo bolji ljudi u ovom kratkom životu...

Menjajmo ovaj svet ako ne za druge, onda bar za sebe...

Nikada nemojte izgubiti dete u sebi...

Nikada se nemojte odreći svojih snova...

Verujte u čuda...

Tako ja živim, samo tako umem...

To me je izvuklo iz najdubljeg tunela...

Ja, Emotivna Luda...

Ja, devojčica, u telu žene...

Večiti sanjar..

[*Unina mama :-)* 226]

Možda sam nekada

netrpeljiva..dosadna..

Možda sam nekada

samo nesigurna..

Kad me stignu slike

iz sjećanja daleka..

Pokušaj..budi jak..

Budi najjači..

Možeš ti to..

Pruži mi ruku

oslonac moj budi..

Znaš li uopće

koliko mi znači ruka u ruci..

Stisak čvrst i siguran..

Budi mi ono nešto

Budi mi sigurnost za novi dan..

Znam..želiš..možeš ti to..

Budi moje oko..

Moja zvijezda vodilja..

Bit ću uz tebe..

Pratit ću tvoj trag..

Bit ćeš mi uvijek onaj netko

srcu i duši drag..

Ponekad se plašim

sama svoje sjene..

Večeras okusi med na usnama

Uz mene budi

i slatko me poljubi..

[*Unina mama :-)* 226]

Molim da samoća ne boli

više,

da dođeš u moj svijet,

da svaka nada postane

stvarnost,

da svaki tren sa tobom

bude vječnost.

Molim da tvoje ruke

otope led moga života,

da vrijeme izbriše boli,

da srce zakuca još jače.

Molim da ne živim od

sećanja koja se gase,

da nikada postane ZAUVEK.

Molim,molim za LJUBAV..........

[*Unina mama :-)* 226]

Kao nepresušna rijeka

Misli moje k tebi hrle

Svaku tvoju misao grle

Dotaknem ti ljubav

Ljubavi moja

Kao najtoplija zraka

Uzvratiš toplinom

Zaljubljenog bića

U obrisima sutona

Razlijevam boje po nama

I sretna sam u tim svojim

Razmišljanjima

U plavim bojama mora

Utapam žutu boju sunca

Zajedno sa Suncem

Tonem u samo meni

Prepoznatljiv mir

Ruke širim

Dubinama plovim

Daleko od dna

Ispod same površine mora

Grlim ljubav ona grli mene

Sretnom činiš dušu ove žene

[*Unina mama :-)* 226]

PRIČA ZA RODITELJE

Siniša Glavašević 1960.-1991.

Najljepše je imati djecu, jer djeca su budućnost, ona su nada u bolje sutra, vjera da će ono što slijedi zaštititi starost.

Kad čovjek ima djecu, onda je sve bolje, jer kada vas svi napuste, opet vam ostaju vaša djeca. Sve to pak povećava vašu odgovornost jer, ako želite bolju budućnost, onda morate svim silama nastojati da tome i sami pridonesete

. Naučiti djecu da se smiju, da misle lijepo, da ih upozorite da njihova htijenja ne budu veća od nebeskog svoda, da njihove ruke ne prljaju ničija djetinjstva, i ničije želje, morate ih jednostavno naučiti da ljube. Jer tko ljubiti zna, toga ljube. Ljube njegova nastojanja, toplinu njegove dobre ruke, njegove poglede.

Oni drugi, oni čije su misli crnje od najcrnje noći, oni čiji se obrazi ne žare ljubeći i čija se riječ kida na paučinaste niti kada krenu u neuhvat, oni drugi mogu istezati svoje vratove iznad površine životnog tijeka, mogu se vješati o ramena hrabrih plivača, ali ih struja ipak vuče dalje od obale, i dublje u mrak. Ti kojima noć ne služi za zagrljaje, ti kojima mjesečina ne zatvara noći i koji truju ljepotu svojom nazočnošću, tonu i prije nego što zaplivaju.

Ako imate djecu, pogledajte ponekad u plavi satenski svod pa ako među zvjezdastim krijesnicama spazite makar jednu kojoj biste željeli biti bliže, sjetite se djece, jer čak ako vi u tome i ne uspijete, umjesto vas sve će to učiniti vaša djeca.

Odgovorite na sva njihova pitanja, nađite vremena za njih pa makar poslije morali čitati i stare novine, poljubite njihove dobre djetinje snove, učinite da njihove čudesno blistave oči vide samo dobra svitanja, vedre dane i velike zvijezde. Ne dopustite da njihovu maštu satre zlo. Ne dajte da vaše dijete odraste ako je njegova radost veća u uzimanju negoli u davanju.

Zaustavite svijet, zaustavite vrijeme ako ne stignete dati djeci sve što im treba da odrastu u čistoj ljepoti, jer za ono što se sada događa, nisu kriva djeca.

Kad čovjek bolje razmisli, djeca su još jedino dobro koje je čovječanstvu ostalo. Sve drugo uništeno je u nastojanju da sitni ljudski stvor bude veći od misli, od riječi - od Boga.

[*Unina mama :-)* 226]

Neki čudan strah

nesvojstven meni

misli moje

zaokupio.

Na stjenkama srca

težinu ostavio.

Kroz noć

prošetala neka

čudna stvorenja.

Zaigrala nešto

sa smislom njima,

meni ostavila

težinu.

Poželim,

otvoriti kišobran

dok sunce sja.

Poželim,

biti luckasta ja.

Zaintrigirati one

koji misle da

znaju sve.

Ništa od toga!

Stegovne granice

još uvijek su tu.

Čekam da svane

želim zagrliti zoru.

Sunce kad grane

jačina tuge

odmah padne.

Misli postaju sjajnije,

vedrije,opuštenije.

A,ja jutrom grlim

svaki osmijeh

koji stigne.