Posveceno pismo

[*Unina mama :-)* 226]

Bog me je stvorio da budem dete i ostavio me da celog života budem dete. Ali zašto je onda dozvolio životu da me bije, da mi otima igračke i da me ostavlja samog u školskom dvorištu da gužvam svojim slabašnim ručicama plavu prljavu keceljicu, svu umrljanu suzama?

Ako već ne mogu da živim bez nežnosti, zašto su mi je uskratili? Ah, kad god vidim na ulici neko dete kako plače, neko dete prognano od drugih, boli me, više od tuge tog deteta, užas koji je prepatilo moje nespremno, iznureno srce. Boli me celom dužinom i širinom mog proživljenog života, i moje su one ruke koje gužvaju keceljicu, moja su ona usta izobličena od pravih suza, moja je ona slabost, ona samoća, a smeh odraslih prolaznika koristi moju žalost kao svetlost šibica ukresanih na osetljivom tkivu moga srca.

Fernando Pesoa

[*Unina mama :-)* 226]

Želim da se igramo žmurke i da ti poklonim svoju odeću i kažem da mi se sviđaju tvoje cipele i da sedim na stepenicama dok se kupaš i masiram tvoj vrat i ljubim tvoja stopala i držim te za ruku i da idemo negde da jedemo i da mi ne smeta kad pojedeš moju porciju i da se nađemo kod Rudija i pričamo o proteklom danu i da kucam tvoja pisma i nosim tvoje kutije i smejem se tvojoj paranoji i da ti poklanjam kasete koje ne slušaš i da gledamo sjajne filmove i da gledamo očajne filmove i da negodujem zbog radio programa i da te fotografišem dok spavaš i da ustajem da ti spremim kafu i pecivo i da idemo kod Florent da ispijamo kafu u ponoć i da mi ti kradeš cigarete i nikad ne možeš da nađeš šibicu i da ti pričam o TV programu od prošle noći i da te vodim kod očnog lekara i ne smejem se tvojim šalama i da te želim ujutru ali te puštam da spavaš još malo i da ljubim tvoja leđa i milujem ti kožu i kažem ti koliko volim tvoju kosu tvoje oči tvoje usne tvoj vrat tvoje grudi tvoju zadnjicu i da sedim na stepeništu pušeći dok tvoj komšija ne dođe kući i da sedim na stepeništu pušeći dok ti ne dođeš kući i da se brinem kad kasniš i obradujem kad stigneš ranije i da ti poklonim suncokrete i dođem na tvoju zabavu i igram dok sve ne zadivim i da mi je krivo kad zabrljam i da se radujem kad mi oprostiš i da gledam tvoje slike i želim da si oduvek bila tu i da čujem tvoj glas u svom uhu i osećam tvoju kožu na svojoj koži i da se uplašim kad pobesniš i jedno oko ti pocrveni a drugo poplavi i tvoja kosa očešljana nalevo i tvoje lice orijentalno i da ti kažem da izgledaš divno i da te smirujem kad se uznemiriš i grlim kada te boli i da te želim kad osetim tvoj miris i da te vređam svojim dodirom i da cmizdrim kad sam pored tebe i da cmizdrim kad nisam i da se odmaram na tvojim grudima i ušuškam te noću i da se smrznem kad ti uzmeš ćebe i skuvam kad ga ne uzmeš i topim kad se osmehuješ i rastapam kad se smeješ i da ne razumem zašto misliš da te odbacujem kad te ne odbacujem i da se čudim kako možeš i da pomisliš tako nešto i da se pitam ko si ali te prihvatam bez obzira na to i da ti pričam o anđelu drveta i začaranom šumskom dečaku koji je preleteo okean zato što te je voleo i da ti pišem pesme i pitam se zašto mi ne veruješ i da osećam to tako duboko da ne mogu da nađem reči i da ti kupim mače koje posle zamrzim jer mu posvećuješ više pažnje nego meni i da te zadržavam u krevetu kad moraš da kreneš i plačem kao beba kad konačno odeš i da ubijam bubašvabe i kupujem ti poklone koje ne želiš i posle ih nosim nazad i da ti predložim da se udaš za mene i ti ponovo kažeš ne i da nastavim da te pitam jer iako ne veruješ da mislim ozbiljno mislim od prvog puta i da lutam kroz grad osećajući kako je pust bez tebe i da želim ono što ti želiš i mislim kako gubim sebe ali znam da mogu da ti verujem i da ti ispričam najgore o sebi i pokušavam da ti dam najbolje od sebe jer ti ne zaslužuješ ništa manje i da odgovaram na tvoja pitanja i kad radije ne bih i kažem ti istinu i kad ne želim i pokušavam da ne prećutim ništa jer znam da ti tako više voliš i da mislim da je sve gotovo ali ostajem još samo deset minuta dok me ne izbaciš iz svog života i zaboraviš na mene i da pokušavam da ti priđem bliže jer je divno upoznavati te i u potpunosti vredno truda i da pričam s tobom na lošem nemačkom i još gorem hebrejskom i vodim ljubav s tobom u tri ujutru i nekako nekako nekako uspevam da izrazim delić sveprožimajuće bezuslovne nepokolebljive posvećene beskrajne ljubavi koju osećam za tebe..

[*Unina mama :-)* 226]

Kad razmišljam o tebi obuzima me nežnost veća nego što mogu podneti ponekad. I zato ćutim posmatrajući te dok me ne vidiš i kao da je kraj godine, beležim svakoga dana od čega se sastojiš, uplašen da nešto nedostaje: najpre ti, čitava i meni okrenuta licem na kome su usne, čelo, obrazi i tragovi poljubaca, dva oka ispod nemirne kose. I to bi bilo dovoljno da nema tvojih ruku koje me grle, zatim vrat, ramena, grudi i struk devojčice koja plače, oblina trbuha poput hleba toploga dok zastajem na obali jezera koje već skriva senka. Ali ja zatvaram oči jer ti se stidiš i poželim da te čuvam kad padne veče, daleko od stvari koje te bez mene poznaju.

Na satu kazaljka pokriva jedna drugu i ptica na tvome prozoru ne uzima više zrno iz nepoznate ruke.

Ugasi svetlo, u tami ne mogu te odvojiti od sebe samog.

[NSanja]

"SANJA" MOMO KAPOR

Dogodilo se da je jedne noci neka mala luckasta zvezda iz cista mira napustila svoje zvezdano jato I pocela da pada I pada I pada kroz citav nepregledni kosmos. Padajuci tako, prosla je kroz suncevu galaksiju I slucajno se spustila na planetu Zemlju. Na kontinent, koji se zove Evropa… U jedan grad na koji nikada raniej nije pala ni jedna zvezda, pa je to bilo pravo cudo! Jedan fenjerdzija je pokusao da je uhvati, d amu svetli u fenjeru. Jedan general je hteo da je stavi na grudi kao odlikovanje. Jedna zlocesta dama je htela da od nje napravi mindjusu koja svetli. Jedan pijani mornar da mu svetli u lampi, a jedna jelka da je stavi na svoj vrh!

Ali zvezda se nije dala nikome, nego je pala pravo u jendo porodiliste na kraju grada… Tacno u ponoc kada se rodila jedna devojcica Sanja. Ne cijem se levom kolenu zalutala zvezda pretvorila u mali ljupki mladez. Ben. Kada bi se Sonja osmehnula, smesio se i on bez razloga. Kada bi ona zaplakala, plakao je i Vanja, mada mu nista nije falilo. Dogodilo se da se iste noci u isto vreme, rodio i jedan decak, Vanja.

Zasto bebe, uopste, placu ? Kazu zbog toga, sto im je bilo mnogo lepse tamo odakle dolaze na svet, nego ovde, kod nas. A odakle dolaze bebe ? Bebe dolaze iz ljubavi. A, gde je ljubav ? Ljubav je izmedju onih koji se vole. Ali, Vanji je bilo mnogo lepse u porodilistu, nego tamo odakle je dosao, jer je dobio mesto odmah pokraj Sanje, u koju se zaljubio cim je progledao- znaci, zaista, na prvi pogled! Najpre, ona nije bila celava I crvena u licu kao ostale bebe, vec je bila otmeno bleda I imala je divnu crnu kosicu, koja se izvanredno lepo slagala sa belim jastukom. Onda su pili mleko I spavali, pili mleko I spavali, pili I spavali I bilo im je pomalo dosadno. Jedva su cekali da ih puste napolje, pa da vide taj svet o kome su slusali devet meseci. Onda se jedno vreme nisu vidjali, jer su ih vozili u kolicima iz kojih se vidi samo nebo. Posto je kasnije prohodao, jer je bio pomalo lenj, Vaznju su vozili duze od Sanje, pa su muz bog toga oci postale plave.

Onda se jednog dana slucajno sretnu na klackalici. Jel me se secas ?- upita ga Sanja. Secam se…, rece Vanja, znao sam da cemo se jednog dana sresti ! Kakvo si ime dobio ?- upita ga Sanja radoznalo. Vanja ! A ti ? Sanja !- rece ona sa olaksanjem, jer se plasila da im se imena nece slagati. Sanja i Vanja ! Kako se to divno slaze !- rece covek koji je prodavao balone, slusajuci njihov razgovor. Onda sui h njihove mame uzele za ruke I odvele svaka na svoju stranu. Dugo su se osvrtali jedno za drugim…

I tako je pocela njihova ljubav… A, sta je to- ljubav? Kada gledas u zvezde bez razloga I kada podelis zvaku I kad poklonis cvet… Kada onome koga volis das jedan krug I ustupis ljuljasku u parkicu kada je na tebe red da se ljuljas! Kad onome koga volis daj jedan griz I kad podelis sa njih gumicu za brisanje na dvoje I kad mu das jedan liz! Kada nacrtas srce I unutra upises vasa dva imena. Ako to nije ljubav, ja onda, stvarno ne znam sta je!

Slavili su istog dana rodjendane… Onda su prolazile godine, a oni su zajedno rasli. Igrali skolice. Sedeli u istom razredu… U istoj klupi… Ucili sta je domovina… A sta je to- domovina ? Akvarijum je domovina zlatne ribice. Dimu je domovina lula. Puzu je domovina na ledjima. Crvu je domovina jabuka, a cvetu saksija. Pceli je domovina cvet. Sanjina i Vanjina domovina bila je njihova ljubav. Dobili su u isto vreme ospice… Pa onda zauske… Pa prvu nagradu za sviranje u cetiri ruke, u musickoj skoli « Mokranjac ». Zajedno su klizali. Zajedno su vozili rolsue. I isli u zajednickom kisnom mantilu, samo da se ne bi rastajali ni za trenutak.

Sta ti je to na kolenu ?- upita je jednog dana Vanja. Oh, nista ! Mladez…- odgovori Sanja. Mene podseca na neku tamnu zvezdu !- rece on. Zaista ?, obradova se ona, podseca i mene, ali ne smem to nikome da kazem. Lepa je…- divio se Vanja. I meni se dopada…- kazala je Sanja. Smem li da je poljubim ? Smes…- rece Sanja i on poljubi malu tamnu zvezdu, na sta se Sanja zarumeni. Hoces li dabudes moja zena ?- upita je. Hocu !- , odgovori ona tiho, ali samo ako se zakunes da ces me uvek voleti. Kunem se !- rekao je Vanja. To je vazno zbog toga, nastavi Sanja- sto ne bih podnela da zavolis neku drugu ! Znas, cini mi se da cu ziveti samo dotle, dok me zaista budes voleo… Ludice !- pomilova je Vanja po kosi- Kako te ne bih voleo ?- Verujem ti, i molim te da nikada ne zaboravis zvoju zakletvu, jer od nje zavisi moj zivot !

Onda su se vencali i na ovom mesti bi se zavrsila svaka bajka, recima da su ziveli dugo is recno i imali zlatnu decicu, da Vanja nije bacio oko na lepu Sanjinu kumu. Kuma je zaista bila zanimljiva i privlacna. Imala je dugu svetlu kosu i plave oci slicne Vanjinim. Kako je samo lepa !- pomisli on- Bas bih voleo da je poljubim ! U tom trenutku, Sanja se saplete o vencanicu. Oh, do malopre mi je bila taman !- rece uplaseno- A, sada mi se cini predugackom… vencanica je bila kao i ranije, ali Sanja nije. Smanjila se za deset santimetara. Jer, kad smo zaljubljeni, onda oni koje volimo rastu u nasim ocima. Kada pozelimo nekog drugog, onda se oni smanjuju. Svi ljudi na zemlji naviknu se na to posle izveznog vremena i zive, uglavnom, bez ljubavi, a da im nista narocito ne smeta. Mozda zbog one male luckaste zvezde na kolenu, Sanjin slucaj je bio izuzetak ! Ona je htela sve ili nista ! Nije podnosila prevaru, na koju se ostali lako naviknu. Sanja se nije smanjila u sebi- ona se stvarno smanjila, ali to u tom trenutku niko nije primetio. –Sanja , sta ti je ? Sta ti se desilo ?- upita je zabrinuto Vanja, videvsi da je malo pobledela. – Oh, nista !- odgovori ona zbunjeno- Ucinilo mi se samo da je pala jedna zvezda… Ali sada je dan !- zacudi se Vanja. –Pa, sta ?- rece ona- Zvezde padaju i danju, samo to mnogi nisu u stanju da vide. Sem te male neprijatnosti, na njihovoj svadbi, koja je protekla veselo, nista se posebno nije dogodilo. Sanja uskoro zaboravi na predugacku vencanicu, misleci da joj resejana krojacica nije uzela tacnu meru. Onda su lepo ziveli zajedno u potkrovlju jedne stare kuce na Zvezdari, odakle se u Beogradu, kad je vedo, najlepse vide zvezde. Nocu bi sedeli na terasi i gledali ogromni nebeski svod, trazeci Sanjino zvezdano jato. –Je l’ me jos volis ?- upita ga ona. Volim te !- odgovori on, zevnusi. Isto kao pre ? Ne ! Ne volis me kao pre ? Volim te mnogo vise !

Ali u trenutku kada je Vanja pozeleo u sebi jednu slavnu zvezdu iz varijeteta, koju je gledao prethodne veceri kako vesto barata loptama, ugasi se iznenada nekoliko zvezda, a Sanja se smanji za citavih trinaest santimetara. Sve cesce je morala da zavrce nogavice svojih najdrazih izbledelih farmerki cija je boja podsecala na Vanjine plave oci. Ali i to je imalo svoju dobru stranu- veoma lepo su joj stajale tako zavrnute i jedno vreme citav Beograd ih je nosio na Sanjin nacin ! Onda se Vanji mnogo dopala jedna balerina iz « Labudovog jezera » pa se Sanja smanjila za jos devet santimetara. I kad dog bi Vanja pozeleo neku od lepotica koju bi video u prolazu, Sanja se smanjivala za po koji santimetar. Naredna tri santimetra odnese joj jedna macka premazana svim bojama. Onda su Sanjine kratke, mini haljine postale- maksi ! No i to je imalo svojih dobrih strana : osvezila je na taj nacin garderobu i godinu dana nije morala da kupuje nista novo. Onda je Sanja pocela da se oblaci po prodavnicama decje konfekcije, jer su joj stvari za odrasle postale prevelike. Ponovo je nosila svoje omiljene crne lakovane cipele sa srebrnom kopcom, kao kad je bila mala i pevala sa Vanjom u skolskom horu. Mada je tada imala vec dvadeset i jednu godinu, nije bila veca od kakve devetogodisnje devojcice. Vanja je cesto vodio Sanju u setnju. Volela je da jede princes- krofne u poslasticarnici. Zimi joj je kupovao toplo, tek ispeceno kestenje, a ponekad su odlazili i u zooloski vrt da hrane majmune kikirikijem, a srne senom. Onda ih jedanput sretne neka stara Vanjina prijateljica. – Gle, koliko ti je samo porasla kcerka !- rece- Kako se zoves, duso ? –Sanja !- rece Sanja. –Imas, znaci, isto ime kao i tvoja mama, zar ne ?- rece dama/ I licis mnogo na nju… Pozdravi je kad se vratis kuci ! –Hvala, gospodjo ! Hocu…- rece Sanja, kao svako lepo vaspitano dete i smanji se za santimetar, jer je primetila da Vanja sa ceznjom gleda tu elegantnu damu. Onda je Vanja poceo da kuca u cetiri ruke na masini sa jednom lepom, ridjom daktilografkinjom i Sanja se smanjila za pet santimetara ! Onda su jendog dana gledali zajedno televizijski program i Vanji se mnogo dopade neka cuvena pevacica, koja je imala divan glas i jos lepse telo, pa pomisli kako bi bilo divno pevati sa njom u dva glasa. Sanja se istog casa smanji za dva santimetra i jedanaest milimetara. Ali I to je imalo svojih prednosti: bila je mala, a nije morala da ide u skolu…

Onda se Vanja, koji je bio dobar covek, trudio da ne misli vise ni na jednu drugu osobu, i prestao je jedno vreme da se okrece na ulici za lepoticama, znajuci da ce svaka njegova smanjiti njegovu prvu ljubav- Sanju, koju je mnogo voleo. Krajnjim naporom uspeo je u tome, i pola godine Sanja nije izgubila ni jedan milimetar i bilo joj je lepo. Ali na nekoj modnoj reviji, gde su se prikazivale nove haljine za prolece i leto, Vanji se mnogo dopade jedna kratko osisana manekenka, koja ga je stalno gledala. To je, izgleda bilo jace od njega, i Sanja se opet malo smanji. Da se ne bi slucajno izgubila u krevetu, Vanja joj je kupio divan krevetac u kome spavaju lutke I namestio joj ga na noncom ormaricu. Sanja je I dalje volela da se lepo oblaci, ali bilo je tesko pronaci odecu za tako malo stvorenjce, koje je, uz to, bilo I zena sa mnogo ukusa. Sta su radili? Kupovali su lutke Sanjine velicine I presvlacili je u njihove haljine, Niko od gostiju nije vise mogao da razlikuje Sanju od njenih malih prijateljica- lutaka, I to je cesto izazivalo smesne zabune. Kada bi enko usao u sobu bez kucanja I zatekao Sanju I njenog muza u razgovoru, pomislio bi da je Vanja poludeo I da se igra sa lutkama. Ali to, naravno, nije bilo tacno- on je tesio Sanju sto je tako mala, tvrdeci da je voli vise nego pre.

Koliko se Sanja smanjila za sve ovo vreme, najbolje se vidi po vencanom prstenu. U pocetku, ona je taj prsten nosila na srednjem prstu leve ruke. Ali, kad poce da joj spada, premestila ga je na kaziprst, a onda na palac. Posle izvesnog vremena, nosila je svoj prsten oko zglavka na ruci, kao narukvicu. Ali i to je imalo svojih prednosti : nije morala da kupuje novi nakit, kao ostale zene. Onda su jedanput dosli gosti. Sanja, koja ej bila radoznala i volela da slusa sta se prica za stolom, vozila se na malim rolsuama oko casa sa vinom i zelenih salata, da bolje cuje razgovore. Te rolsue izradio je narocito za nju, jedan sajdzija od najfinijih zlatnih tockica iz pokvarenog sata. I bas kada je okretala okk zdele sa pudingom, podize je sa dva prsta oko struka, neka gosca i stavi na svoj dlan : -Jao, sto je slatka igrackica !- rece Vanji- A gde joj se menjaju baterije ? –Budalo !- viknu Sanja – Ja sam ziva ! Ziva sam ! Ziva ! – Pa, ona ume i da govori !- zacudi se dama- Sigurno ste je kupili u Italiji ? Vanja, koji je primetio koliko se Sanja uzbudila, uze je pazljivo sa daminog dlana i nezno spusti salvetu od batista gde Sanja, posto se sita isplaka, slatko zaspa. Onda je Vanja jedanput leteo avionom i dopala mu se jedna stjuardesa, pa se Sanja opet malo smanjila. Ali i to je imalo svojih dobrih strana ! Posto vise nisu mogli da sviraju klavir u cetiri ruke, kao nekad, Sanja se izvezbala da sama svira svoju omiljenu kompoziciju « Za Elizu », trceci tamo, amo, po klavijaturi i to je zvucalo veoma lepo… Onda se postavilo pitanje kako ce Sanja citati knjige ? u jednoj prodavnici, pri vrhu Bulevara revolucije, Vanja je kupio male merdevine iz nekog rasparenog kompleta olovnih vojnika. Postavio bi knjigu uspravno a Sanja bi, poput molera, uzjahala merdevine, i krecuci se na njima citala red po red. Mada je po godinama bila vec odrasla, sve su je vise privlacile bajke, a narocito ona narodna, o maloj vili. Cinilo joj se da su ona i mala vila po svemu slicne. Kao da je dobila sestru bliznakinju. Vise nije bila usamljena. Ipak, brzo se zamarala od napora i nije uspevala da dnevno procita vise od dva, tri reda. Spustala se onda sa merdevina i sedela u hladu starog dvorca iz bajke. I onda, kako god bi Vanja pogledao ili pozeleo neku lepu devojku, svet je bio sve veci i veci, a Sanja sve manja i manja… -Necu vise da zivim sa vama !- govorila je tuzno. –Suvise ste svi veliki, trapavi, grubi i mnogo vicete kad govorite ! Uz to ste prevrtljivi i neprestano nesto lazete. Ne drzite se obecanja ! Ne umte da bidete verni.idem natrag u svoju bajku! Pred njoj se nalazilo divno, bistro jezero smaragdno plave boje. U jezeru se ogledao zamak, lepi Princ, dvorska svita, konji, konjusari I sve ostalo sto zivi po bajkama. Sanja htede da zakoraci na stazu, sto je vodila ka dvorcu, ali se sudari sa glatkim zidom hartije- sve je to bila samo odstampana iluzija. –Oh, hocu li se ikad probuditi iz ovog ruznog sna!- uzdahnu ona I zaspi na jastucicu za igle. Ali I to je imalo svojih dobrih strana- posto se uverio koliko Sanja voli jezero, Vanja je napunio jednu staklenu zdelu bistro vodom, pa je Sanja mogla da pliva do mile volje, a ponekda je jedrila I na dasci, u cije je jedro duvao njen muz, izigravajuci vetar… Onda, da nekako ubije vreme dok je cekala da se Vanja vrati sa posla, Sanja bi krenula na putovanje, Od dve mrvice hleba napravila bi mali sendvic za slucaj da ogladni, pa je za jedan sat obilzila citav globus peske. Gledala je lavove I slonoce u zarkoj Africi, slusala dzez u Njujorku, druzila se sa pingvinima na Juznom polu, vozila se na sneznoj trojci kroz zavejanu Moskvu… Upoznala je tako mnogo zanimljivih ljudi I naucila vise stranih jezika. I to samo za jedno prepodne! Sto je najlepse, ljudi I zivotinje koje je sretala u setnji globusom, bili su takodje, mali kao I ona I sa njima joj je bilo veoma prijatno, jer nisu nalazili nista cudno u njenom sicusnom rastu. Onda bi se Vanja vracao kuci I ona mu je pricala sta je sve videla I dozivela dok je on bio odsutan. Vanja bi je podigao na svoje rame i slusao price, koje bi mu dovikivala na uvo. Naravno, kao i svi ostali ljudi bez maste, on joj nije verovao ni reci ! Mislio je da je sve izmislila iz ciste dosade. Globus je sa njega bio samo jedna mrtva stvar, cija je unutrasnjost potpuno prazna. Kako se samo varao ! Otvorite svoj globus, pa cete videti sta sve ima u njemu ! Naravno, akos te fina osoba, pronaci cete u globusu i pingvine i dzez u Njujorku i slonove i lavove i sneznu trojku… Ako niste, sta se tu moze- za vas ce unutrasnjost lopte biti jezivo prazna.

Ponekad je Vanja nosio Sanju na svoja putovanja, jer ga je bilo strah da je ostavlja samu kod kuce. Mogla bi je pojesti neka zlocesta macka ili odneti slucajna vrana… Stavljao je Sanju u mali dzep od kaputa, tamo gde se drzi bela maramica. Sanja je volela da gleda svet iz Vanjinog dzepa. Kako bi joj dosadilo, pokrila bi se maramicom i zaspala. Na poslovnim sastancima, svi su mislili da Vanja u tom dzepu cuva neku narocito dragu olovku. Niko nije ni sanjao da mu je unutra prva i najveca ljubav ! Jedanput se Sanja iznenada probudi u sred noci, jer je sanjala nesto ruzno. Vanjin kaput bio je prebacen preko stolice u nekoj nepoznatoj hotelskoj sobi. Vanja, koji je potpunoz aboravio da je izvadi iz dzepa, spavao je za Sanju kilometrima daleko u svom krevetu. Mada se plasila visine, jer je pomalo patila od vrtoglavice, ona se ipak odluci na ocajniski poduhvat : isekla je maramicu na uske trake i povezala ih mornarskim cvorovima, pa se tako spustila iz dzepa na tepih. Pesacila je satima po patosu izmedju nogu od stolica i stola, koje su joj sada licile na dzinovske stubove, obilazila je kao planine visoke cipele i najzad, na smrt umorna, uspela nekako da se popne do Vanjine glave na jastuku i da mu se cvrsto uhvati za lancic oko vrata. Taj lancic Sanja mu je poklonila za dvadeseti rodjendan. Sada je to za nju bio lanac slican onome sa neke velike dizalice ! – Hej, pa to si ti !- rece Vanja zevajuci, kada se ujutru probudio- Zar nisi ostala u dzepu ? –Molim te, ne govori tako glasno !- zamoli ga Sanja- Plasim se da ces me oduvati... Tog jutra smanjila se za milimetar i po, jer je Vanja sanjao Mis Jugoslavije za tu godinu. Ali i to je imalo svojih dobrih strana ! Sada je Sanja uvek bila uz njega, umesto priveska na lancicu… I vise se nisu razdvajali.

Onda se Sanja toliko smanjila da je Vanju bilo strah da je slucajno ne zgazi na tepihu, kada se kasno vrati kuci sa nekog provoda. Stajao bi u vratima i paleci svetlo, vikao : -Sanjaaaaaa ! Sanjaaaa ! Gde si ? Javi se !- Ku-ku ! Ku-ku !- zapevala bi drvena kukavica iz starog zidnog sata, ciji bi mehanizam Sanja pokrenula, cim bi ga cula da dolazi. Ona se, naime, uselila u kucicu za ptice i lepo je uredila na svoj nacin. Imala je unutra sve sto joj treba. –Gde si bio do sada ?- pitala je Vanju. – Bio sam na nekom dugom dosadnom sastanku…- lagao je opet, znajuci da ce se od svake lazi Sanja opet malo smanjiti. I smanjila se. Ali to je bilo jace od njega. Ipak, i to je imalo svojih dobrih strana ! Sada je Sanja postal toliko mala da je mogla jahati na zutom kanarincu. Letela je na njemu, kada je bilo lepo vreme, upravljajuci malim uzdama. Najvise je volela da slece nedeljom na pijacu Zeleni venac, tamo gde su se prodavale ptice. Sletala je na kaveze i otvarala vrata, oslobadjajuci kanarince, stiglice i raznobojne papagaje… Jedanput je Sanju slucajno snimio fotoreporter velikih ilustrovanih novina i njena slika na kanarincu se javila na naslovnoj strani. Onda jednog dana Vanju poseti direktor sirkusa « Evropa ». Trazio je da Sanja nastupa u njegovom programu, jasuci na zutom kanarincu, ali Vanja nije dao. –Zasto ?- cudio se direktor cirkusa.- Pa, zaradicete velike pare i bicete strasno bogati ! –Zato sto je volim !- odgovorio je Vanja I Sanja prestade da se smanjuje citavih nedelju dana, sve dok on ne ode na veceru sa jednom poznatom lekarkom, koja je, navodno, mogla lekovima da poveca Sanju za citavih pola metra. Ne znamo sta je bilo na toj veceri izmedju njih dvoje, ali vec sutradan, umesto da raste, Sanja opet poce da se smanjuje. I smanjivala se, smanjivala, sve dok ne postade nevidljiva golim okom, i to vise nije imalo svojih dobrih strana.

Onda je Sanja zauvek nekuda iscezla. Niko ne zna kuda ? I tek onda, kada je vise nije bilo, ona poce strasno da nedostaje Vanji. Svaka stvar ga je podsecala na nju… Njene lutke, krevetac, male merdevine, globus po kome je putovala, lavovi u zarkoj Africi, dzez iz Njujorka, ruske pesme, prsten, male rolsue, sve… Jednostavno, Vanja nije znao kako da nastavi zivot bez nje. Sve one lepotice za kojima se nekada okretao na ulici, za kojima je ceznuo i koje je sanjao, izgledale su mu nekako trapavo, suvise velike i ruzne. Uz to, smetalo mu je sto vicu kad govore. Sada je ceznuo samo za Sanjom. Osecao je da se nalazi negde blizu njega, samo nije mogao da je vidi. Uzalud je kupio veliko povecalo, pa cak i mikroskop- Sanja kao da je propala u zemlju ! Dok ga je jos sluzio vid penjao se na krov kuci i trazio je na nebu.

I zamislite sve zvezde iz Sanjinog jata ponovo su bile na broju ! Mozda je ona njena tamna zvezda na kolenu, koja se godinama pretvarala da je mladez, odvela Sanju natrag, na nebo ? Ko zna ? Vanja onda poce da je trazi u bajkama i svi su se cudili sta jedan star covek trazi u knjizarama po odeljenjima za decu ? Trazio je po ilustracijama, prevrtao i okretao listove, ali nikako nije mogao da je pronadje. I znate sta ? On je jos uvek trazi… Lako cete ga poznati po tome sto uvek ide pognute glave, polako, korak po korak i gleda pred noge da slucajno ne zgazi Sanju. Svi oni, koji traze nesto vazno, nesto dragoceno, nesto sto sud avno izgubili, kroacaju na isti nacin. Poznacete ih po tome sto ih na ulici nista drugo ne zanima : samo gledaju ispred sebe, samo gledaju i traze, traze…

A mozda je Sanja jos uvek sa Vanjom? Mozda je toliko sitna, kao najsicusnije zrnce zvezdane prasine zalutalo na planetu Zemlju ? Mozda mu je u kosi, u uhu, mozda mu je u zenici oka, pa mu zato svetle oci : mozda je zaista tamo, samos to on to ne moze da zna ?

PRELEPA PRICA KOJOM BI TREBAO DA SE VODI SVAKI MUSKARAC NA OVOJ PLANETI ... Na moju veliku zalost jos uvek tregam za ovom knjigom , evo vec par godina kad god naidjem na neku knjizaru ja udjem da pitam imala li je ali "Sanje" nema

[Ivana84 6105]

Muzika oko nas

Sanjaj me kad god Sunčev sjaj izbledi,

doneću ti meke jastučiće oblaka,

otpevati lahorove sonete i naslikati

jesenje slike u proleće…

Ne zaboravi me, ja sam za

pamćenje, doneću ti osmeh kad

osetiš setu, veruj mi.

Ako izgubiš nadu,

ja je imam pregršt za tebe, sačuvala

sam je, zbirala pažljivo,

samo za dane tvoje tuge.

Imam za tebe sve dane ovog sveta,

slušaću te i gledati,

kao da ne postoji niko, sem tebe…

Jer, i ne postoji…

Ovaj svet smo ti i ja,

dva pomna pogleda i

muzika oko nas… Ništa više.

Jasmina Vujinović

[Ivana84 6105]

Suzana Tamaro - "Idi kuda te srce vodi"

"...put koji si presla nije prav vec pun raskrsnca. Na svakom koraku bio je po jedan putokaz koji je oznacavao razlicite pravce; na jednu stranu vodi puteljak, na drugu travnata staza koja se gubi u sumi. Jedan od tih puteva izabrala si nasumice, neke druge nisi ni videla; ne znas kuda bi te odveli oni kojima si okrenula ledja, da li na neko bolje ili gore mesto; ne znas, ali u svakom slucaju se kajes. Mogla si nesto da ucinis a nisi, vratila si se umesto da krenes napred. "Il gioco dell'oca", secas se? (drushtvena igra poput "Ne ljuti se choveche", prim. prev.).

Zivot se manje vise odvija na isti nacin.

Duz raskrsca tvog puta sresces i druge sudbine: da li ces ih upoznati ili ne, prozhiveti ih do kraja ili ih napustiti, zavisi samo od odluke koju moras doneti u jednom trenu. I mada to tada ne znas, od toga da li ces nastaviti pravo ili negde skrenuti, zavisi cesto i tvoj zivot, kao i zivoti tvojih najblizhih."

"Znas u cemu gresimo? Verujemo da je zivot nepromenljiv i da kad uzmemo jedan pravac moramo njime da idemo do kraja. Sudbina, naprotiv, ima mnogo vise maste od nas. Upravo kada poverujes da iz jedne situacije ne postoji izlaz i kada tvoje ocajanje dostigne vrhunac, brzinom iznenadnog udarca vetra sve se promeni i preokrene i sledeceg trenutka shvatis da zivis jedan novi zivot."

"Gresiti je prirodno, ali otici a ne biti svestan svojih gresaka, ponistava smisao jednog zivota. Stvari koje nam se dogadjaju nisu nikada same sebi cilj, i one imaju svoju cenu; svaki susret, svaki, pa i najbeznacajniji dogadjaj, ima neko znacenje. Sebe cemo razumeti i spoznati onoliko koliko smo spremni da ih sve prihvatimo, koliko smo sposobni da u svakom trenutku promenimo pravac i da ostavimo staru kozu kao guster izmedju dva godisnja doba."

"Mozda ces me razumeti tek kada budes starija i kada predjes onaj tajanstveni put koji od nepomirljivosti vodi do samilosti.

Samilost, pazi, ne sazaljenje. Ako me budes sazaljevala, sici cu kao oni zli duhovi i napravicu ti gomilu pakosti. Isto cu uciniti i ako budes stidljiva umesto skromna, ako se budes opijala praznim razgovorima umesto da cutis. Eksplodirace lusteri, poletece tanjiri sa polica, gacice ce zavrsiti na lusteru; od svitanja do duboko u noc necu te ostaviti na miru ni trenutak.

To naravno nije tacno, necu uraditi nista od toga. Ako me bude negde i ako budem mogla da te vidim, bicu samo tuzna, kao sto sam tuzna kad god vidim unisten zivot, jedan zivot u kojem se put ljubavi nije ispunio.

Cuvaj se. Svaki put kada, sazrevajuci, budes htela da promenis nesto sto je pogresno u ono sto je ispravno, ne zaboravi da prvu revoluciju treba izvesti u sebi samoj, prvu i najvazniju. Boriti se za jednu ideju, a nemati ideju o sebi, jedna je od najopasnijih stvari koje mogu da se dogode.

Svaki put kada se osetis izgubljenom i zbunjenom, pomisli na drvece i seti se kako ono raste. Ne zaboravi da jedno drvo sa velikom krosnjom i malim korenjem iscupa prvi nalet vetra, dok kroz drvo sa mnogo zila i malom krosnjom i sokovi jedva proticu. Korenje i krosnja moraju da rastu zajedno; moras da budes istovremeno u stvarima i iznad njih, samo tako ces moci da ponudis hlad i zaklon, samo tako ces se, kad za to dodje vreme, okititi cvetovima i plodovima. ("Ko nije drvo razumeo prvo, pa tek onda sadio, taj nije nishta uradio... I shvatice, kad-tad, da ne zna sta je hlad." )

I kada se pred tobom otvore mnogi putevi a ti ne budes znala kojim da krenes, nemoj poci bilo kojim, nego sedi i sacekaj. Disi duboko i s poverenjem u sebe, onako kako si disala onog dana kada si dosla na svet; ne dozvoli da ti nesto odvuce paznju; cekaj, i dalje cekaj. Budi mirna, cuti i slusaj svoje srce. Kad cujes njegov glas, ustani i idi kuda te ono vodi."

[MatroNadja 7362]

Hiljade i hiljade godina

Ne bi bilo dovoljno

Da se opiše

Kratki sekund večnosti

U kome si me ti poljubila

U kome sam te ja poljubio

Jednoga zimskoga praskozorja...

Ovo mi je dragi napisao na salveti kad sam prvi put prespavala kod njega , ostavio me da spavam i otisao na posao a ovo mi je ostavio na svom jastuku

Jaoooo divnoo!! Hocu da se udam za tm-a

[Ivana84 6105]

"Stiže do mene i večeras vest da si pijan od sreće...ej,a ja ni večeras od vina dalje puta svog ne vidim...ti si kažu već viđen s drugom a moja luda glava još se nada...ni ona nije svesna da sve niže pada...ali jednom sam čula da kad tvoje srce kao moje zavoli,da češ tek tada spoznati kako ljubav zaboli...kad njeno srce nekog drugog pozeli...kad njeno srce izda tvoje,kao si onomad ti izdao moje..."

"Govore mi drugi da bejah luda i ponosna kad te pustih da odeš.Ja im opet kažem da je to sudbina kleta,i da oni ne znaju kako je kad se u tebe veruje,i kad se tvoje telo oseća kao vlastito...i još im kažem da bih ja dalje,i kad se dalje ne može.Ali oni opet ne znaju kako je kad se uvek vraćaš samo zato što više nemaš i neznaš gde dalje.Jer ne znaju da jedini ti možeš moju ludost da shvatiš.Pa kad im kažem da sam ponosna zbog tog' oni pogotvo to ne mogu da shvate...a ja i dalje u tebe vjerujem.I danas.I uvek.Pa te zato i pustih da odeš."

"Kažu da svi čekamo da mak na konac dođe,pa tako i ja čekah tebe,sve te godine,čekah tu reč prostu "oprosti".Cekah to pokajničko lice na svojim vratima.I kad ih dočekah odjednom shvatih da je za te priče tvoje pretesno ovo moje iskreno srce,i da je za sve mane tvoje malena ova duša moja.Zato obuci na sebe opet laži svoje,i bolje je da se vratiš...Jer moje maleno srce davno je oprostilo prevare tvoje,ali si ga naučio da pamti,i da zna da nikad više ne sme biti maleno..."

[MatroNadja 7362]

Међу својима

У мом срцу поноћ. У њој каткад тиња

Мис'о да још живиш, мој пределе млади.

Моја лепа звезда, мајка и робиња,

Боже! шта ли данас у Србији ради?

Код вас је пролеће. Дошле су вам ласте.

Оживеле воде, ђурђевак и руже.

И мирише земља која стално расте

У гроб и тишину, мој далеки друже.

Једно твоје вече. Идеш кући споро

Улицама страха, и душа ти јеца.

Твоје гладне очи, моја дивна зоро,

Храни љубав мајке: "Нека живе деца".

Улазиш у собу. Сузе те већ гуше.

А два наша цвета из четири рата

У твоме су крилу, образе ти суше:

"Мама, зашто плачеш? Је л' писао тата?"

У велике патње невино питање

Дуби дубљу рану: плач ти тресе груди...

Напољу је видно, као пред свитање.

К'о да ће се дићи гробови и људи.

Скупила си сузе у косе детиње.

Све вас гледам сада крај гозбе сироте.

Лице ти се ведри: то душа светиње

Љуби твоје чело, мој сјајни животе.

Dis

Nekima je ovo banalno, ali meni je on cista emocija

[moonlight 137]

Међу својима

У мом срцу поноћ. У њој каткад тиња

Мис'о да још живиш, мој пределе млади.

Моја лепа звезда, мајка и робиња,

Боже! шта ли данас у Србији ради?

Код вас је пролеће. Дошле су вам ласте.

Оживеле воде, ђурђевак и руже.

И мирише земља која стално расте

У гроб и тишину, мој далеки друже.

Једно твоје вече. Идеш кући споро

Улицама страха, и душа ти јеца.

Твоје гладне очи, моја дивна зоро,

Храни љубав мајке: "Нека живе деца".

Улазиш у собу. Сузе те већ гуше.

А два наша цвета из четири рата

У твоме су крилу, образе ти суше:

"Мама, зашто плачеш? Је л' писао тата?"

У велике патње невино питање

Дуби дубљу рану: плач ти тресе груди...

Напољу је видно, као пред свитање.

К'о да ће се дићи гробови и људи.

Скупила си сузе у косе детиње.

Све вас гледам сада крај гозбе сироте.

Лице ти се ведри: то душа светиње

Љуби твоје чело, мој сјајни животе.

Dis

Nekima je ovo banalno, ali meni je on cista emocija

MatroNađa, uhvatila te nostalgija?

[oljaNS 6]

Svojoj mami sam cestitala rodjendan ovim pismom, jer sam bila 7 000km daleko od nje tada.... Plakala je i smejala se u isto vreme...

Za sve što jesam ili

se nadam da ću biti

zahvalna sam svojoj

ANĐEOSKOJ MAJCI!

ZA MOJU MAKI:

Mama,kad sam pre neki dan čeprkala pupak, zastala sam i pomislila kako je prilično smešno što me nešto tolicno podseća na jednu važnu vezu, vezu koja me podseća kako sam postala ono što jesam-JA!

Sigurno je teško zamisliti da sam nekada bila mala, bespomoćna i potpuno zavisna od nekog,ali jesam.

A taj neko, MAMA, bila si ti. Ti si mi prva pokazala leptira i dugu....

Bila si kraj mene kada sam učila da hodam (po laticama ruže), pa ponovo posle 20god....

Prvo sam se tebi osmehnula a bila si tu i da čuješ moje prve reči...

Drago mi je kad neko kaže da ličim na tebe. A istina je - oči su nam istog oblika, kao i uši!

A ako malo bolje pogledaš,videćeš da su nam i nožni prsti slčni! Kad bolje razmisliš ,to uopšte nije čudno.Uvek ću biti deo tebe jer si me ti stvorila. Izvajala si mi lice milionom nežnih poljubaca.

Naučila si me svemu što treba da znam o svetu i svom mestu u njemu .Sve što je važno naučila sam gledajući i slušajući upravo TEBE! Sa mnom si podelila sve što te čini toliko posebnom: dobrotu, trpeljivost, iskrenost, istrajnost ,mudrost, a pre svega strpljenje i ljubav!

Naučila si me i da je najgori dan podnošljiv. I da treba biti borac. Hocu da kažem, MAMA, da si temelj na kome je sazdana moja ličnost. I zato bih da ti zahvalim. Hvala što sam se uvek osećala bezbedno, ušuškano i voljeno, što si mi pružila sve što mi je bilo potrebno (a i više), da porastem i ispunim sopstvena očekivanja i što si me zvala ''svojom mazom''......

ima jos dosta teksta, dugacko je...

[MatroNadja 7362]

MatroNađa, uhvatila te nostalgija?

Ne jenjava ona, uvek je tu...

[BlueFairy 6199]

Uh, Maybe, tebe uhvatila nostalgija?

[BlueFairy 6199]

Nije ... ne toliko ... uhvatilo me vino ...

U vinu je istina

[Jacka 438]

Kad god pocnem da citam ovako nesto, nekako se uvek setim Selimovica i Andrica i zavrsim citajuci nesto njihovo, oni su mi za sva vremena. Mesa je ovo divno srocio, ne znam jel mu mesto na ovoj temi ali:

"Sve bi se u životu moglo izdržati za kratko, i da budeš dobar, i hrabar, i pažljiv, ali život ne traje kratko, a ništa ti ne može postati teško kao obaveza koju sam sebi nametneš u jednom casu slabosti ili oduševljenja. Stid te da odustaneš, muka da istraješ."

[Jacka 438]

Cak i ovakvi citati od Ive su mi opustajuci iako su malo "teski", ali nekako mi je Ivo mio Evo me mm pita sta ga opet citam njemu je to sve tako depresivno ali meni to tako nema veze, zar ne mogu i dobro raspolozena citati ovo

‎...Ima dana i noci kad tajna ispuni moj kut i posrnem kao zivince krvavih uplasenih ociju,i zaboravim sve,i nemam mkome da utecem,ni glasa da ga zovem.

Java i san,kao dva ogledala,dodaju moj bol jedno drugom.

Zaspem misleci na bol moga dana,onda ga u snu dozivljujem ponovno i sanjam da je bol prosao,da nije nikad ni bio,i veseo sam i blagodaran rad zaludna straha.

A kad se probudim,gle,bol moj jucerasnji na svom mjestu,kao kamen.

I sve je istina.

I nema druge istine do jedne:bola,ni druge stvarnosti do patnje,bola i patnje u svakoj kaplji vode,i svakoj vlati trave,i svakom bridu kristala,i svakom zvuku ziva glasa,u snu i na javi,u zivotu,prije zivota,a valjda i poslije zivota...

Ivo Andric,"Nemiri"

A ovaj boldovani deo je tako divno napisao, uvek se najezim.

[Jacka 438]

Rođen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu ništa ne vraća dozive. Popiju ih daljine.

Jata lete u mestu, i mogu se uzabrati. Sve se priginje zemlji. Sve je nadohvat ruke.

Tu se prostori mere svitanjima i sumracima , a vreme dužinama senki. Mlečni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moraš da se penješ: zvezde rastu u žbunju. Samo se uputiš ravno, pa vrezama od zlata i posle desetak koraka već hodaš po nebesima.

Zar sve to ne liči na slobodu?

Antic

[Ivana84 6105]

‎*Ne dozvoli da tuđi duh ovlada tobom. Budi svoj, uvek slobodni elektron koji se kreće, radi i misli. Onda će tvoja glava uvek biti tvoja, a tvoj pogled samo tvoj. Ne možeš nikad tuđim očima videti ono što vidiš svojim, i ne može tuđe srce osetiti ljubav onako kako to može tvoje. Slaviša Pavlović

*Čovjek nikad ne treba da ode kad ima razloga da ostane. Meša Selimović

*Ne trudi se da uhvatiš leptira. Ako želi da se igra s tobom, sam će sletiti na tvoju ruku. Tako je isto i sa ljudima. Ne trči za njima, ako te žele sami će doći.

‎"Čekali smo sve ove godine da pronađemo nekoga ko će nas prihvatiti onakve kakvi jesmo, nekoga s čarobnjakovom snagom da otopi stijenu u sunčanu zraku. Ko će nam moći donijeti sreću unatocč iskušenjima, ko se može suočiti s našim zmajevima u noći, ko nas može promjeniti u biće kakvo smo odabrali biti. Upravo jučer, otkrio sam da je taj magični netko lice u ogledalu. To smo mi i naše vlastitom rukom napravljene maske." Richard Bach

*Sreću nađeš tek kad je prestaneš tražiti...I nađeš je baš tamo gdje nikada po nju ne bi otišao.

*Žene su kao lutke...Možeš se igrati njima kako želiš i baciti ih kad poželiš!

Ali, znaš šta? Pravi muškarac se nikada ne igra lutkama.

Meša Selimović

"Ja te ne volim više. Znaš li koliko sam bola morao podnijeti da bih rekao tu jednostavnu rečenicu!? Koliko sam morao žena poljubiti, u mraku se poigravati sa mjesecom u njihovim očima i paziti da ne izgovorim tvoje ime!? Bojao sam se ljubavi nakon tebe. Učio sam zaboravljati ulice kojima smo išli, izmišljao nove gradove rijeke, zvijezde.. Brisao sam kišu sa svojih pjesama. Pamtio sam tragove tvojih prstiju koji su skinuli nježnost s mene. Pamtio sam slike; riječi sam znao napamet. I trošio vrijeme da te zaboravim, da te ne volim. Molio se očajnički da to nestane iz mene, da se vratim na početak."

Željko Krznarić

‎"Čista srca mogu reći da sam sve što se može samo poželjeti bila našla u jednom čovjeku. Bila sam i ostala tvoja Afrodita. Nisi primjećivao moje mane... volio me onakvu kakva sam, pomalo divlja, zahtjevna, pomalo nepredvidiva... Suviše te volim da bih ti uništila život svojom prošlošću. Htjela sam ti sve ispričati. Nisi mi dopustio... Oprosti što ti ipak nisam odmah ispričala. Ti si ono najljepše što mi se desilo u životu!" "Spavaj Anđela"Nura Bazdulj - Hubijar

"...Desilo se upravo ono što sam slutio da će se jednom desiti...postalo mi je svejedno. Možda ćeš jednom vrištati moje ime, ali se bojim da neću čuti.

Zaglušilo me je previše tišine."

[*Unina mama :-)* 226]

Divno

[FILIPA 73]

[MatroNadja 7362]

Химна љубави - Св. апостол Павле

Прва посланица светог апостола Павла Коринћанима, глава 13

1. Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи.

2. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам.

3. И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи.

4. Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се,

5. Не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу,

6. Не радује се неправди, а радује се истини,

7. Све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи.

8. Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати.

9. Јер дјелимично знамо, и дјелимично пророкујемо;

10. А када дође савршено, онда ће престати што је дјелимично.

11. Кад бијах дијете, као дијете говорах, као дијете мишљах, као дијете размишљах; а када сам постао човјек, одбацио сам што је дјетињско.

12. Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат.

13. А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав.

Слово љубве

Стефан деспот

најслађему и најљубазнијему,

и срца мојего нераздвојноме,

и многоструко жељеноме,

и у премудрости обилноме,

царства мојего ближњему

(име рекавши),

у Господу љубазно целивање,

а уједно и милости наше неоскудно даривање.

Лето и пролеће Господ сазда,

као што песник (Давид) рече,

а у њима и красоте многе,

птицама брзо, и весеља пуно прелетање,

горама лишће.

и луговима пространства,

и пољске ширине,

и ваздуха танког

дивним неким гласовима испуњавање,

и земљина ношења дарова,

која цветова које доброг мириса, и зеленило,

но и самог човечијег

јестаства обновљење

и разиграње,

достојно ко да искаже.

Ипак сва ова и друга

чудна дела Божија,

која и оштровидан ум

размотрити није у стању,

љубав преисходи.

И није чудо, јер Бог се назива љубав,

као што рече Јован Громов (јеванђелист).

Свака лаж смештања у љубави нема;

јер Каин, туђ љубави, рече Авељу:

Изиђимо нас двојица напоље.

Оштро некако и брзотечно дело љубави,

које сваку врлину превазићи може.

Лепотно ову Давид украшава

као миро, рече, на глави,

које силази на браду Аронову,

и као роса аермонска

која силази са Горе Сионске.

Јуноше и деве,

к љубавима прикладни,

љубав узљубите,

но право и незазорно,

да некако јуноштво

и девство повредивши,

којим јестаство наше

к божанственому присваја се,

божанствено не негодује.

Не жалостите, рече апостол, Духа Светог Божијег,

којим знаменовасте се јавно као у крштењу.

Бесмо заједно, и друг близу друга,

или телима или духом,

но ако горе, ако реке

раздвојише нас, Давид да рече:

Горе Гелевујске, да не сиђе на вас

ни дажд ни роса,

јер Саула и Јонатана не сачувасте.

О безлобије Давидово,

слушајте који сте царски, слушајте,

Саула ли оплакујеш, обретени

Јер обретох, рече Бог,

Давида, човека по срцу мојему.

А ветрови да се ударе с рекама

и да оне сасвим секну,

као при Мојсију море,

као при Исусу судији,

кивота ради, Јордан.

Још да се сакупимо,

још да се угледамо,

још љубовно да се сјединимо

у том самом Христу Богу нашем,

коме слава с Оцем и са Светим Духом

у бесконачне векове, амин.

[buhla 778]

Ako možeš da sačuvaš razum, kada ga oko tebe

Gube i osuđuju te,

Ako možeš da sačuvaš veru u sebe, kad sumnjaju u tebe,

Ali ne gubeći iz vida ni njihovu sumnju.

Ako možeš da čekaš, a da se ne zamaraš čekajući,

Ili da budeš žrtva laži, a da sam ne upadneš u laž.

Ili da te mrze, a da sam ne daš maha mržnji

I da ne izgledaš, u očima sveta suviše dobar,

Ni tvoje reči suviše mudre.

Ako možeš da sanjaš, a da tvoji snovi ne vladaju tobom,

Ako možeš da misliš, a da ti tvoje misli ne budu (same sebi) cilj.

Ako možeš da pogledaš u oči Pobedi i Porazu

I da nepokolebljiv uteraš i jedno i drugo u laž.

Ako možeš da podneseš da čuješ, istinu koju si izrekao

Izopačenu od podlaca u zamku za budale.

Ako možeš da gledaš, svoje životno delo srušeno u prah

I da ponovo prilegneš na posao sa polomljenim alatom.

Ako možeš, da sabereš sve što imaš

I jednim zamahom sve staviš na kocku.

Izgubiš i ponovo počneš da stičeš

I nikad, ni jednom reči ne pomeneš svoj gubitak.

Ako si u stanju, da prisiliš svoje srce, živce, žile,

Da te služe još dugo, iako su te već davno izdali

I da istraješ u mestu, kad u tebi nema ničega više,

Do volje koja im govori: ’’Istraj!’’

Ako možeš da se pomešaš sa gomilom, a da sačuvaš svoju čast

Ili da opštiš sa kraljevima i ostaneš skroman.

Ako te najzad niko, ni prijatelj, ni neprijatelj, ne može uvrediti.

Ako svi ljudi računaju na tebe, ali ne preterano.

Ako možeš da ispuniš, minut koji ne prašta

Sa šezdeset skupocenih sekunda.

Tada je ceo svet tvoj i sve što je u njemu.

I što je više, tada ćeš biti ČOVEK sine moj.

[Kamilica 2881]

Desanka Maksimovic

PROLEĆNA PESMA

Osećam večeras,dok posmatram laste

I pupoljke rane,

Kako srce moje polagano raste,

Ko vidik u lepe nasmejane dane;

Kako s mladim biljem postaje sve veće

I lako ko krilo,

I kako mu celo jedno nebo sreće

I pakao bola ne bi dosta bilo;

Kako čezne za svim što bi život mogo

Lepog da mu dade,

I da mu ničega ne bi bilo mnogo:

Tako su velike čežnje mu i nade.

Osećam da dosad sve je bilo šala

Moga srca vrela,

Da još nikom nisam svoju ljubav dala

Koliku bih mogla i koliku htela;

Da u meni cela nežna plima

Reči nerečeni;

Da bih srce mogla poklanjati svima,

I da opet mnogo ostane ga meni.

[Dulcinea 1862]

Zabranjeno je da se plače bez učenja,

da se ikada probudi bez znanja šta raditi tog dana,

da se plaši sopstvenih osećanja.

Nije zabranjeno da se smeje problemima,

da se bori za ono što želite,

da se ne preda zbog straha da se snovi neće ispuniti.

Zabranjeno je ostaviti svoje prijatelje,

ne pokušati da se razume sve što ste zajedno doživeli, da ih zovete samo kada vam trebaju.

Zabranjeno ne biti ono što jeste među svima,

da se pretvarate ispred ljudi do kojih vam je stalo,

izigravati klovna da bi vas se setili,i zaboraviti sve do kojih vam je stalo.

Zabranjeno je raditi sve za sebe, i biti u stahu od života i posledica i ne živeti svaki dan kao da je zadnji uzdah.

Zabranjeno je da vam nedostaje neko bez osmeha, da zaboravite njihove oči,

njihov osmeh, samo zato što njihovi putevi nisu u okviru vaših

i da zato mislite da njihovi životi nisu vredni koliko i vaši, i da znate da svako ima njihov put i uspeh.

Zabranjeno je da pravite svoju priču, da nemate vremena za one koji vas trebaju

da razumete šta život daje i šta uzima.

Zabranjeno je da se ne traži sreća,da se ne živi život sa pozitivnim pristupom

i da se ne misli da ćemo biti bolji,

i zabranjeno je misliti da bi ovaj svet bez tebe bio bolji...

Pablo Neruda

[Dulcinea 1862]

Dopadaš mi se kada ćutiš

Dopadaš mi se kada ćutiš jer kao da si odsutna,

iz daljine me čuješ i glas te moj ne dodiruje.

Kao da su ti oči nekud odletele

i poljubac jedan sklopio usne.

I pošto su sve stvari pune moje duše,

izranjaš iz njih njome ispunjena.

Leptiru sna, na moju dušu ličiš

i ličiš na reč melanholija.

Dopadaš mi se kada ćutiš i kad si kao odsutna.

I kao da se žališ , leptirice zaljubljena.

Iz daljine me čuješ i glas me tvoj ne dodiruje.

Dozvoli mi da ćutim zajedno s ćutanjem tvojim.

Pusti me da ti govorim tako©Ęe ćutanjem tvojim,

svetlim kao svetiljka, jednostavnim kao prsten.

Slična si noći, zaćutala i zvezdana.

Ćutanje ti je od zvezda, tako daleko i čisto.

Dopadaš mi se kada ćutiš jer kao da si odsutna.

Daleka i bolna kao da si preminula.

Samo reč, tada, jedan osmeh je dosta.

I radostan sam, radostan što istina to nije.