Posveceno pismo

[breza 1961]

Moje srce ptica divljine

naslo je svoje nebo u tvojim ocima

one su kolevka jutra, one su carstvo zvezda

moje pesme potonule su u dubine njihove

pusti me samo da se vinem u to osamno bespuce

pusti me samo da sirim krila u sjaju njegovoga sunca

Rabindranat Tagore

[MatroNadja 7362]

*DIS

Diiiiis!!!! :wub: Tragicni, melodicni, nikada dovoljno cenjeni Dis...

[Topaz 120]

Ovo nije odlomak iz nekog romana (kamo sreće da jeste), ovo je posvećeno pismo od mene MM-u.

Pretpostavljam da sam više dosadna sa nekim svojim pričama, nezadovoljstvom i slično tome ali jednostavno imala sam potrebu da nešto napišem. Ne morate da odgovarate da ne bi otisle u OT jer ima tema za probleme u braku, samo eto priustite meni da izbacim to iz sebe jer sam osjetila potrebu da na ovaj način se rješim tih negativnih osjećaja ....

Ovo sve sam mislila da bacim na papir i predam MM ali sam na kraju shvatila da on to od mene nije zaslužio, samo uzaludno trošenje riječi. Ko zna, možda kao i Jekin M, sam ovo nađe i pročita

.... poslužiće mi makar, da se ja bolje osjećam

POSVEĆENO PISMO MM OD MENE

Pošto ne želim da više ikada sa tobom razgovaram na ovu temu, davno sam sebi obećala da neću bisere u blato da bacam, napisaću ti kratak rezime svega što smo se do sada dogovorili a šta tvoj mozak nije u stanju da procesira! Naš odnos se davno raspao na najsitnije komade. Sebično si stavljao svoje tinejdžerske potrebe ispred svih nas, ispred svoje porodice. Dobio si nešto najvrednije na svijetu - porodicu a u koju ne unosiš ni trunak optimizma ni malo ljubavi, ni malo sebe. Bog ti je dao nešto toliko vrijedno, neizmjerno bogatstvo a ti mi svaki dan pokazuješ koliko si nezahvalan na tome i koliko to tebi ne treba. Ne zaslužuješ našeg sina, ne zaslužuješ toliku količinu ljubavi koju moja ćerka ima prema tebi. Najbolnija od svega mi je bila ona njena dječija suza kada sam je pitala šta misli o tome da brat, ona i ja nastavimo dalje živjeti bez tebe. Da li si ti uopšte svjestgan da si dobio jednu iskrenu i svetu dječiju suzu koja nema cijenu. Boli me samo činjenica da je nisi zaslužio apsolutno ni jednim svojim postupkom. Nisi zaslužio ni od svog sina prvu smislenu rečenicu kada je čuo zvono na interfonu pa rekao "ko je to, tata?" od mene je mogao da dobije odgovor, ne sine nije tata, jer to biće kojeg ti nazivaš ocem nikada nije tu za nas, ipak je sam sebi najbitniji.

Nikada mi nisi bio podrška, nkada se uz tebe nisam osjećala zaštićeno i sigurno, tvoj zagrljaj nikada nije bio tu da mi pruži utjehu. Obično si kao *ička gledao svojim očima kada se neko (kao npr tvoja majka) dere na mene i ništa nisi uradio da me zaštitiš. Nikada nisam osjećala ni fizičku zaštitu, ni psihičko rasterećenje ni moralnu podrsku

Da li si me ikada podržao za neke druge stvari? Da li si ikada pričuvao ovog malog anđela da bi ja na miru mogla da pišem rad a ne noćima da ne spavam i sjedim za kompom kuckajući jer jedino tada imam mir ali žrtvujem preko potreban san! NE NISI - jedini tvoj komentar na tu temu je bio kako ćemo imati fina primanja kada ja završim sa tim.

U svakom slučaju ti si odavno izgubio mene kao ženu, kao druga. Sada smo obični poznanici koji sticajem okolnosti dijele troškove života. Nošen nagonom sebičnog, samoživog kretena mislio si da ti je porodica Bogom dana i da ne treba ništa da ulažeš u nju. Bog ti dao a ti sam sebi upropastio - ironično zar ne?!?

Maštala sam o tome da skupa prolazimo sve životne nedaće - prekasno sam shvatila da sam sama. Ja ti nisam majka da te odgajam i usmjeravam u životu i nikada ti to neću biti a tebi upravo to nedostaje - po koja živtona lekcija i pouka. Nema veze, naučićeš ti njih i sam, samo na teži način.

Želja za normalnom porodicom sa tobom je brutalno prekinuta tvojom nezrelom, neodgojenom te krajnje sebičnom željom da isključivo i samo sebi ugodiš. Nemaš nikakvih obaveza ni problema sa kojima se susreće 90% ljudi na tvom mjestu a opet si proklet i tražiš od života JOŠ, VIŠE, BRŽE

Tom svojom prokletinjom gaziš sve ispred sebe da bi ispunio životinjske nagone u sebi, radi svog ugođaja i svojih potreba u stanju si da kao žrtveno janje staviš kompletnu svoju porodicu na panj, da podaviš sve oko sebe da bi ti ugodno plivao.

Ne želim više nikada i ništa da kažem na ovu temu, izbacujem sada sve iz sebe, svaku svoju emociju, jer svaki pokušaj da se izjadam, da pričam sa tobom je uzaludno trošenje neprocjenjivih riječi koji opisuju moje osjećaje a ti te riječi bacaš kao da ništa ne znače. Čak da i od sada bude sve savršeno, mene si odavno u stcu izgubio.

Slutim neizbježan kraj ove drame. Emotivno je izgubljeno sve što se između samo naše ljubavi izguviti može. Meni treba još samo malo tebe, tog licemjernog vuka u janjećoj koži da bi te do kraja i sa sigurnošću prebolila.

Ja svoj život nastavljam, idem dalje, sa tobom ili bez tebe - to zaista više nije bitno. Kada dođe momenat da mi tvoje prisustvo zasmeta u mojim planovima odbaciću te od sebe na jednako brutalan način na koji si ti moje živo srce iz tijela počupao... do tada, životarićemo i ovako

[Ivančica 939]

Nani, napuni mi oči suzama.... :( Inače sam teška na njih...

[Ivančica 939]

Puno emocija, puno teških osećanja.

Ja se nadam da ćeš posle ovoga bolje da se osećaš, komentar ću ostaviti za pp.

[Topaz 120]

hvala invačice

kisssssssssssssss

... a naravno da se sada bolje osjećam, pisanje je uvijek bila moja terapija

[IvanaKK 12]

Mene rastuzilo ono sa decijim suzama

[SanjaRuška 74]

Nani, bez obzira na to što smatraš da on to ne zaslužuje, mišljenja sam da bi ipak trebalo da mu daš da pročita...Ako je mene, kao osobu koja nema baš neke veze sa vašim životima osim ove virtuelne veze, ovo baš baš dirnulo, teško mi je da poverujem da bi on ostao ravnodušan...Pa makar ti i ne očekivala nikakvu reakciju, mislim da treba da zna kakve osećaje izaziva, pa možda se barem malo zapita.

[MatroNadja 7362]

Ovo nije odlomak iz nekog romana (kamo sreće da jeste), ovo je posvećeno pismo od mene MM-u.

Pretpostavljam da sam više dosadna sa nekim svojim pričama, nezadovoljstvom i slično tome ali jednostavno imala sam potrebu da nešto napišem. Ne morate da odgovarate da ne bi otisle u OT jer ima tema za probleme u braku, samo eto priustite meni da izbacim to iz sebe jer sam osjetila potrebu da na ovaj način se rješim tih negativnih osjećaja ....

Ovo sve sam mislila da bacim na papir i predam MM ali sam na kraju shvatila da on to od mene nije zaslužio, samo uzaludno trošenje riječi. Ko zna, možda kao i Jekin M, sam ovo nađe i pročita

.... poslužiće mi makar, da se ja bolje osjećam

POSVEĆENO PISMO MM OD MENE

Pošto ne želim da više ikada sa tobom razgovaram na ovu temu, davno sam sebi obećala da neću bisere u blato da bacam, napisaću ti kratak rezime svega što smo se do sada dogovorili a šta tvoj mozak nije u stanju da procesira! Naš odnos se davno raspao na najsitnije komade. Sebično si stavljao svoje tinejdžerske potrebe ispred svih nas, ispred svoje porodice. Dobio si nešto najvrednije na svijetu - porodicu a u koju ne unosiš ni trunak optimizma ni malo ljubavi, ni malo sebe. Bog ti je dao nešto toliko vrijedno, neizmjerno bogatstvo a ti mi svaki dan pokazuješ koliko si nezahvalan na tome i koliko to tebi ne treba. Ne zaslužuješ našeg sina, ne zaslužuješ toliku količinu ljubavi koju moja ćerka ima prema tebi. Najbolnija od svega mi je bila ona njena dječija suza kada sam je pitala šta misli o tome da brat, ona i ja nastavimo dalje živjeti bez tebe. Da li si ti uopšte svjestgan da si dobio jednu iskrenu i svetu dječiju suzu koja nema cijenu. Boli me samo činjenica da je nisi zaslužio apsolutno ni jednim svojim postupkom. Nisi zaslužio ni od svog sina prvu smislenu rečenicu kada je čuo zvono na interfonu pa rekao "ko je to, tata?" od mene je mogao da dobije odgovor, ne sine nije tata, jer to biće kojeg ti nazivaš ocem nikada nije tu za nas, ipak je sam sebi najbitniji.

Nikada mi nisi bio podrška, nkada se uz tebe nisam osjećala zaštićeno i sigurno, tvoj zagrljaj nikada nije bio tu da mi pruži utjehu. Obično si kao *ička gledao svojim očima kada se neko (kao npr tvoja majka) dere na mene i ništa nisi uradio da me zaštitiš. Nikada nisam osjećala ni fizičku zaštitu, ni psihičko rasterećenje ni moralnu podrsku

Da li si me ikada podržao za neke druge stvari? Da li si ikada pričuvao ovog malog anđela da bi ja na miru mogla da pišem rad a ne noćima da ne spavam i sjedim za kompom kuckajući jer jedino tada imam mir ali žrtvujem preko potreban san! NE NISI - jedini tvoj komentar na tu temu je bio kako ćemo imati fina primanja kada ja završim sa tim.

U svakom slučaju ti si odavno izgubio mene kao ženu, kao druga. Sada smo obični poznanici koji sticajem okolnosti dijele troškove života. Nošen nagonom sebičnog, samoživog kretena mislio si da ti je porodica Bogom dana i da ne treba ništa da ulažeš u nju. Bog ti dao a ti sam sebi upropastio - ironično zar ne?!?

Maštala sam o tome da skupa prolazimo sve životne nedaće - prekasno sam shvatila da sam sama. Ja ti nisam majka da te odgajam i usmjeravam u životu i nikada ti to neću biti a tebi upravo to nedostaje - po koja živtona lekcija i pouka. Nema veze, naučićeš ti njih i sam, samo na teži način.

Želja za normalnom porodicom sa tobom je brutalno prekinuta tvojom nezrelom, neodgojenom te krajnje sebičnom željom da isključivo i samo sebi ugodiš. Nemaš nikakvih obaveza ni problema sa kojima se susreće 90% ljudi na tvom mjestu a opet si proklet i tražiš od života JOŠ, VIŠE, BRŽE

Tom svojom prokletinjom gaziš sve ispred sebe da bi ispunio životinjske nagone u sebi, radi svog ugođaja i svojih potreba u stanju si da kao žrtveno janje staviš kompletnu svoju porodicu na panj, da podaviš sve oko sebe da bi ti ugodno plivao.

Ne želim više nikada i ništa da kažem na ovu temu, izbacujem sada sve iz sebe, svaku svoju emociju, jer svaki pokušaj da se izjadam, da pričam sa tobom je uzaludno trošenje neprocjenjivih riječi koji opisuju moje osjećaje a ti te riječi bacaš kao da ništa ne znače. Čak da i od sada bude sve savršeno, mene si odavno u stcu izgubio.

Slutim neizbježan kraj ove drame. Emotivno je izgubljeno sve što se između samo naše ljubavi izguviti može. Meni treba još samo malo tebe, tog licemjernog vuka u janjećoj koži da bi te do kraja i sa sigurnošću prebolila.

Ja svoj život nastavljam, idem dalje, sa tobom ili bez tebe - to zaista više nije bitno. Kada dođe momenat da mi tvoje prisustvo zasmeta u mojim planovima odbaciću te od sebe na jednako brutalan način na koji si ti moje živo srce iz tijela počupao... do tada, životarićemo i ovako

Ajoj nani... Daj mu da procita, pa ne moze da ga ne dotakne, a ako ostane i dalje ravnodusan bar znas na cemu si... Mada, ja sam sigurna da nece. I ja sam mm-u vise puta pisala slicna pisma i posluzila su... Probaj...

[Ivana :)]

usled svega sto nam se dogadja a sto me jako potresa pozelela sam da napisem

pismo mojoj deci

dragi moji pilici, malo je reci da vas vasi mamica i tajica obozavaju. vi ste nas zivot i uvek cemo biti tu za vas. trenuci vaseg odrastanja su nesto najlepse sto smo mogli da dozivimo. nasa ljubav je bezuslovna jer vi ste nasi andjeli i upravo je takvu i zasluzujete.

tolike noci provedem u suzama zbog straha od nekog novog sutra koje ne znam ni sama sta moze da donese. zivimo u okrutnom i surovom svetu i mi cemo uciniti sve sto je moguce, pa i nemoguce da vas zastitimo. necemo vas stititi tako sto cemo vas sakriti od zivota, zelimo da vam u najboljem svetlu pokazemo svet u pravim bojama, da naucite kako se sa cime treba boriti..

svaki vas osmeh je melem za moje rane, a svaka suza je bol u mojim grudima. nikada ne budite gordi, budite smeli, pozrtvovani i otvoreni. uporni u svojim snovima jer se mnogi ipak ostvare, samo ih treba dovoljno jako zeleti.

nas cilj je da budete dobri ljudi, ali pre svega moj cilj kao majke je da uvek znate koliko ste voljeni, koliko je moje srce veliko za vas i vase zelje, strahove, brige, snove.

vas tajica i ja smo akteri jedne divne bajke i ucinili smo ono sto mnogi nisu verovali, u sta su sumnjali da ce uspeti i trajati. plod naseg truda i ljubavi ste vi, nasa deca. trudicemo se da rastete u iskrenoj ljubavi, domu punom osecanja i topline.

vi ste savrsena deca i zasluzujete u najmanju ruku savrsen tretman.

[B.mama 2133]

Ivana prelepo :wub: :wub:

[Ivana :)]

Ivana prelepo :wub: :wub:

[Topaz 120]

I ja djecu zovem pilići to mi nekako preslatko

[Ivančica 939]

Ivana:) divnoooo

[*Unina mama :-)* 226]

"Varljivo brdo je život...i verući se Uz i silazeći Niz, patimo za predelima s one

strane vrha, a vrh je senka,tren,senka trena... Vrh je najveća prevara u čitavoj priči...

Čim ga dotaknemo on potone tromo, kao lubenica na vodi, i već sledećeg trenutka

izroni nam za leđima, obeshrabrujuće uzvodno, plutajući kao velika crna bova koja

iz nekih zvezdanih razloga obeležava to razvođe vremena koje nam je dato, vremena

koje nam je udeljeno... Danas još uveliko iščekuješ, a već sutra ti ostaje de se sećaš,

i tek na kraju ukapiraš da su sve prave stvari uvek s one strane brda..."

[*Unina mama :-)* 226]

Oglas

Traži se jedna reč.

Traži se ona reč što mi je već danima navrh jezika, a nikako da je izgovorim, i, možda, napišem.

Tražim već godinama tu strašno važnu reč koja bi me spasila, a ne mogu nikako da je nađem, pa izlazim da je tražim po ulicama.

...

Traži se jedan svet, prekjuče iščezao....

Traži se nada....ona davna nada polagana u sebe same i u vreme koje dolazi.

Traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav...

Traži se onaj ulični časovnik na banderi pod kojim smo čekali, onaj sat što još uvek otkucava u našem pamćenju.

On se traži. ...Jedanput bismo primetili da mala kazaljka stoji na šest, a velika na dvanaest, i ne bismo se čestito ni okrenuli, a kazaljke su ponovo stajale na šest i na dvanaest, samo bi između ta dva pogleda protekao ceo život. I on se traži – taj život što promiče od danas do sutra, onaj život što je kolao, ključao, puzio, preklinjao, voleo, cmizdrio, čekao, bogoradio, zaustavljao se, podizao i ponovo padao i opet se dizao ispod onog uličnog časovnika koji se traži, a koji je ko zna kuda odnesen.

Momo Kapor

[*Unina mama :-)* 226]

Navika je opasna stvar. Neviđeno opasna. Moćno oružje protiv nas samih. Nije lako preokrenuti je u vlastitu korist.

Naviknemo se na loše stvari i tada ona dobija dublje, zvučnije, fatalnije ime: ovisnost!

Ovisni možemo biti o mnogim sitnicama: čokoladi, internetu, dugim telefonskim razgovorima. Lista je beskrajno duga..

Ovisni možemo postati o drogama, alkoholu. Lista je beskrajno crna.

Da bi postao ovisan, prvo moraš probati. Potom ti se svidi. Potom sve češće želiš da opet probaš. Ako si svestan da je to loše za tebe, onda ćeš koristiti izogovor: Samo još ovaj put!

Ako nisi svestan, progutati će te i pre nego postaneš svestan posledica.

Ovisnost potiče od osećaja; droga se proba radi uzbudjenja, euforije, blaženstva..

Osećaji su krucijalni u celoj priči o ovisnosti.

Onda je logično da je najlakše postati ovisan o osećajima O ljubavi. O sreći. O spokoju. O zadovoljstvu.

Jednom probaš kako je to voleti nekoga i biti voljen. I to je to!

Večno ćeš tražiti, žaliti, preklinjati, rizikovati, plaćati. Sve za taj osjećaj!

Svi smo ovisnici o ljubavi.

Adolescenti po prvi put kušaju tu drogu srca i upoznaju ovisnost.

Oni stariji su već pod njenim dejstvom i svaki dan iznova je ubrizgavaju. I sretni su!

Do jednom.

Kada je izgube.

Tada postaju nesretni, očajni, u groznici, na mukama...

Sledi rehabilitacija.

Mučna, bolna. Teška.

Do sledećeg puta. Kada ponovo nam prepreči taj put neka lepa dilerka ili diler. Slatke reči, zanimljivi razgovori.

I zaboravljaju se muke apstinencije. Ponovo, iznova, nanovo.

Ali valjda je to sudbina nas ljudi..Svi smo mi to što jesmo..

Dileri ljubavi...

[*Unina mama :-)* 226]

Verujem - Da će ponekad ljudi od kojih očekujete udarac kad ste na dnu biti upravo oni koji će vam pomoći da ustanete. Verujem - Da zrelost ima više veze s vrstom iskustava koja smo imali i što smo naučili od njih, a manje s brojem rođendana koje smo proslavili. Verujem - Da nije uvek dovoljno da nam drugi oproste. Ponekad trebaš oprostiti sam sebi. Verujem - Da bez obzira koliko ti je srce prepuklo, svet neće stati zbog tvoje tuge. Verujem - Da zbog toga što se dvoje prepiru ne znači da se ne vole. A samo zato što se ne prepiru ne znači da se vole. Verujem - Da ne trebaš biti uporan da otkriješ tajnu. Ona ti može zauvek promeniti život. Verujem - Da dvoje ljudi može nešto istovremeno gledati i videti nešto potpuno drugačije. Verujem - Da ćeš čak i onda kad misliš da nemaš više šta ponuditi prijatelju koji traži tvoju pomoć, pronaći snagu i način da mu pomogneš. Verujem - Da diplome na zidu ne pokazuju vrednost ljudskog bića. Verujem - Da je ljubav najmoćnije oružje. Verujem - Da je život dragoceniji nego što to novac ikada može postati.

[NSanja]

Hiljade i hiljade godina

Ne bi bilo dovoljno

Da se opiše

Kratki sekund večnosti

U kome si me ti poljubila

U kome sam te ja poljubio

Jednoga zimskoga praskozorja...

Ovo mi je dragi napisao na salveti kad sam prvi put prespavala kod njega , ostavio me da spavam i otisao na posao a ovo mi je ostavio na svom jastuku

[*Unina mama :-)* 226]

U meni

Postoji u meni mnogo čežnji i mnogo težnji i još više želja, neostvarenih maštanja i sveta iz oblaka. Da li ću se ikada prizemljiti ni sam ne znam. A i ne želim. Želim uvek biti dete, jer jedino tako mogu da opravdam ponekad suze u svojim očima.

Moja sloboda i moja sigurnost samo su prividni. Uporno pokušavam da se oslobodim svoje smotanosti, svoje stidljivosti i nesigurnosti, ali još uvek nisam uspeo da otkrijem onaj prauzrok koji me je, eto, doveo da se u odnosu sa ljudima ponašam tako. Otkrijem li njega, rešiću sve.

Jedino kada pišem ja sam lav! Inače, običan sam miš koji pokušava da strugne u prvu mišju rupu. Papir je jedino bojno polje gde mi niko ništa ne može. Ali, kada bi život bio papir, kada bi svi problemi bili od papira – kako bi se lako dali zgužvati!

[*Unina mama :-)* 226]

Hiljade i hiljade godina

Ne bi bilo dovoljno

Da se opiše

Kratki sekund večnosti

U kome si me ti poljubila

U kome sam te ja poljubio

Jednoga zimskoga praskozorja...

Ovo mi je dragi napisao na salveti kad sam prvi put prespavala kod njega , ostavio me da spavam i otisao na posao a ovo mi je ostavio na svom jastuku

[*Unina mama :-)* 226]

Konačno, nikad ne zaboravite

da je izvor fontane mladosti u vama.

Vi ste glavni. Vi imate snagu kojom

pokrećete mehanizme života i smrti

u svom vlastitom tijelu. A ovo nije

prijekor, nego ohrabrenje.

Nemojte čekati blizinu smrti da

bi ste se probudili za život.

Počnite živjeti život u potpunosti,

i pokrenite proces podmladjivanja

sada.

Mir s vama,

Dr. Bernie Siegel

[*Unina mama :-)* 226]

Ima trenutaka kad mi se čini da mi se cijeli svijet ruši, a ima ih onih kad znam da će sve biti u redu. Inače imam predosjećaje oko takvih, ključnih stvari u životu, ali sada baš ništa. Kao da sam stavljena na neku kušnju..da dokažem kakva sam u stvari, da pokažem kako se nosim s nevoljom. Žao mi je najviše ljudi oko mene koje ću povrijediti svojim odlukama, ali moram ih donjeti. Pa šta ako moj posao ne donosi puno novca, i šta onda ako nikad neću biti kao on, moj 'prijatelj'. On koji će zauvijek raditi posao koji ne voli, a biti dobro plaćen. Smijat će se mojem neuspjehu, svi će se smijati, pričat će, ogovarati. I znam, sramit ću se, izbjegavati ću tu temu, ali i to će proći.

Uzet ću stvar u svoje ruke, kad za kojih mjesec dana sve bude načisto, sjest ću i dobro razmisliti. i možda ću donjeti odluku zbog koje ću žaliti kasnije u životu.. možda.. a opet možda ću biti zadovoljna. Koštat će me i živaca i novaca, najviše strpljenja, ali mogu ja to. I onda ću uzeti tjedan dana odmora, daleko od svih, daleko od ljubomornih lica, daleko od njihove superiornosti, mržnje, da malo razmislim i upoznam sebe.

Jer još uvijek ne znam sebe, ne znam što želim, tko sam, što mogu..s vremenom će i to doći, možda ću ovu godinu baciti u vjetar. Bolje jednu godinu nego cijeli život...

[*Unina mama :-)* 226]

Navratis tako ponekad nenajavljeno

Kao svez vazduh ispunis mi sobu

I iza toga danima mi zaposednes dusu

I jutra mi bojis, i podne, i noc mi na tebe mirise

Gde god da se okrenem ti si tu

Ne das mi da disem, da spavam

Ne mogu da pisem

Cak ni rucak ne umem da skuvam bez tebe

Uzalud ti bezim znam tu si zato

Sto sam te dozvala molitvom.

Navratis tako posle... posle dugih posnih dana

I meseci

Okupas oko, posejes ljubicice

Sve ono sto sam cuvala duboko

Zapretano u skrinji svojih secanja

Otvoris jer znas lozinku

Kako se otkljucava moje srce.

I san mi otkljucavas da vidis

Gde da me sacekas sledeci put kad prodjes

U kojoj odaji te cuvam kako cu da zamirisem

Kad pupoljci u tvojim zenicama krenu da sire latice.

Navratis kad se umorim od cekanja od svakodnevice

Uneses razlicitost u moj jednostavan

I po svemu drugaciji zivot jer znas

Da si ono sto mi treba

Da mogu da nastavim da brojim korake

Do poslednje stepenice

Navratis tako ponekad... navratis...

I odneses mi srce

[*Unina mama :-)* 226]

Srodna duša je neko ko ima bravu koja odgovara nasem ključu i ključ koji odgovara našoj bravi.

Kad se osećamo dovoljno sigurnima da otvorimo tu bravu, naše pravo ja izlazi na videlo i napokon možemo biti potpuno i iskreno ono što zaista jesmo.

Možemo biti voljeni zbog onoga što jesmo. Svako od nas izvlači ono najbolje iz drugoga.

Nije bitno šta se događa oko nas – kad smo s tom osobom, osećamo se sigurnima u svom raju.

Naša srodna duša je neko ko deli naše najdublje čežnje, naš smisao života.

Srodna duša je onaj ko je uspeo učiniti da život dođe životu.