Posveceno pismo

[Ivana84 6105]

ovo obozavam..

Neprevazidjen,obozavam ga

[fleki 2]

a od mene malo Antica, ovu Nepovratnu pesmu mi je tata ostavio na stolu kada sam raskinula sa deckom sa kojim sam bila dugo dugo...i mislila sam da ne patim a onda sam nasla ovu pesmu na stolu i raspala se u hiljadu komadica (heh mislim da je moj tata imao dugaciju nameru

Nepovratna pesma

Nikad nemoj da se vraćaš

kad već jednom u svet kreneš

Nemoj da mi nešto petljaš

Nemoj da mi hoćeš-nećeš.

I ja bezim bez povratka.

Nikad neću unatrag.

Sta ti znači staro sunce,

stare staze,

stari prag?

Tu je ono za čim može da se pati

Tu je ono čemu možes srce dati.

Al' ako se ikad vratiš

moraš znati

tu ćeš stati

I ostati.

Očima se u svet trči

Glavom rije mlako veče

Od reke se dete uči

ka morima da poteče.

Od zvezda se dete uči

da zapara nebo sjajem.

I od druma da se muči

i vijuga za beskrajem.

Opasno je kao zmija

opasno je kao metak

da u tebi večno klija

i ćarlija tvoj početak.

Ti za koren

nisi stvoren

Ceo svet ti je otvoren.

Ako ti se nekud žuri,

stisni srce i zažmuri.

Al' kad pođeš - nemoj stati

Mahni rukom.

I odjuri.

Ko zna kud ćeš.

Ko zna zašto.

Ko zna šta te tamo čeka.

Ove su želje uvek belje

kad namignu iz daleka.

Opasno je kao munja

opasno je kao metak

da u tebi večno kunja

i muči se tvoj početak.

Ti si uvek krilat bio

samo si zaboravio.

Zato leti.

Sanjaj.

Trči.

Stvaraj zoru kad je veče.

Nek' od tebe život uči

da se peni i da teče.

Budi takvo neko čudo

što ne ume ništa malo,

pa kad kreneš - kreni ludo,

ustreptalo,

radoznalo.

Ko zna šta te tamo čeka

u maglama iz daleka.

Al' ako se i pozlatiš,

il' sve teško,

gorko platiš,

uvek idi samo napred.

Nemoj nikad da se vratiš.

[Ivana :)]

divno..

[Ivana :)]

Алекса Шантић

Остајте овдје

Остајте овдје!.. Сунце туђег неба

Неће вас гријат ко што ово грије;

Грки су тамо залогаји хљеба

Гдје свога нема и гдје брата није.

Од своје мајке ко ће наћи бољу?!

А мајка ваша земља вам је ова;

Баците поглед по кршу и пољу,

Свуда су гробља ваших прадједова.

За ову земљу они беху диви,

Узори свијетли, што је бранит знаше,

У овој земљи останите и ви,

И за њу дајте врело крви ваше.

Ко пуста грана, кад јесења крила

Тргну јој лисје и покосе ледом,

Без вас би мајка домовина била;

А мајка плаче за својијем чедом.

Не дајте сузи да јој с ока лети,

Врат'те се њојзи у наручја света;

Живите зато да можете мријети

На њемом пољу гдје вас слава срета!

Овде вас свако познаје и воли,

А тамо нико познати вас неће;

Бољи су своји кршеви и голи

Но цвијетна поља куд се туђин креће.

Овдје вам свако братски руку стеже —

У туђем свијету за вас пелен цвјета;

За ове крше све вас, све вас веже:

Име и језик, братство, и крв света.

Остајте овдје!.. Сунце туђег неба

Неће вас гријат ко што ово грије, —

Грки су тамо залогаји хљеба

Гдје свога нема и гдје брата није...

[fleki 2]

Omiljeni deo :

Al' ako se i pozlatiš,

il' sve teško,

gorko platiš,

uvek idi samo napred.

Nemoj nikad da se vratiš.

[Vukadinka 65]

"Bože, kako si mi se učinila lepom, one nedjelje, u ljubičastoj haljini. Oh, kako si snažno pogodila sva moja maštanja! Zašto si toliko tražila da ti kažem ono što sam hteo da ti izrazim samo pogledom? Misli te vrste gube riječima. Htio bi da predam iz duše u dušu plamenima jedan pogled! A sada, moja obožaana, ma što ti pisao gonjen vremenom tužan ili veseo, znaj da u mojoj duši postoji beskrajna ljubav, da ti ispunjavaš moje srce i moj život, da ništa neće izmjeniti tu ljubav iako je uvijek dobro ne izrazim; da će cvjetati sve ljepša, novija, ljupkija, jer je to prava ljubav a istinska ljubav stalno raste. Ti si moja snaga, ti to vidiš."

Onore De Balzak, Evelini Hanskoj

[Vukadinka 65]

Sreli smo se ne tako davno. Bilo je kao i uvek sto biva: srece, padova, razocarenja. Koliko smo puta usijanih glava glava bili pred prekidom, a onda se vracali jedno drugom ponovo, noseni zarom, na stare staze. Uspeli smo da se odupremo i nadzivimo sve one price i ogovaranja, sve one klevete i lazi.

Koliko smo dobrih prijateljskih saveta zakopali duboko u nama! Verovali smo jedno drugom i voleli se. zato su nam zelje i snovi puni ambicija i opstali; zato smo i uspeli sacuvati ono sto su nam srca stvorila; ono za cim smo ceznuli.

Sve do sada kada je postalo ozbiljno. Kad je sadasnjost bila isto tako vredna kao i buducnost. Kad smo hteli vise nego sto nam je zivot pruzao i davao.

Kada sam ja od tebe zeleo mnogo vise nego sto si mi pruzala. Jer ja te nisam zeleo samo za jednu noc, za jednu avanturu. Zeleo sam te kao buduce ostvarenje svojih zelja. Zeleo sam te kao zenu koja ce me pratiti ne samo dio puta vec citav zivot. Zato nije ni cudo sto sam se s` pravom zapitao da li sam ja sposoban da ti pruzim sve ono sto treba kroz zivot. Da se na kraju pitam da li ce ti ljubav koju ti pruzam biti dovoljna.

Ja nisam bogataseg sin da ti mogu pruziti sve sto pozelis jer pored mene bi te ocekivala mnoga odricanja posto nase zelje moramo sami da gradimo i stvaramo; u protivnom, postaju snovi.

Jednom, kad nas zivot ponese u kolotecinu svog zivljenja, znaj da nas u njemu ocekuje svasta. Olako si prihvatila moje ispruzene ruke i, verujem, posla bi samnom na kraj sveta, svesna da u zivotu nije srecan onaj sto ima sve, nego onaj koji ne zeli ono sto nema!

Shvati, razmisli, odrasti vec jednom da bi u potpunosti meni pripadala, da budes vecno moja, ona kojoj zelim da poklonim tako mnogo; jer ljubav je samo jedna karika u lancu koji vodi ka sreci, cilju, saznanju da ponekad i samo voleti nije dovoljno.

[Vukadinka 65]

"Niko nije cist i bezgresan pred tobom, cak ni dete koje zivi na zemlji samo jedan dan...bespomocni decji udovi mozda su nevini, ali ne i decija dusa. A zasto ne? Da, jer si video jednog decacica koji je bled o besa izlog izraza gledao svoga brata koji je takodje trebao da bude podojen. Jadni Aurelije! To sto dete hoce da bude podojeno nije isto sto i zlo! Ti pises i da je Bog opskrbio telo culima i udovima, ukrasio ga lepim likom i uneo u njega sve nagone koji zele da odrze i sacuvaju zivot. Ali ti se ne zadrzavas na tome kao na necem lepom i dobrom, sledeceg trena opet pocinjes da jadikujes nad tim sto si rodjen zlim delom i sto te majka zacela u grehu. Ili u ljubavi, casni biskupe, dete se zacinje u ljubavi, tako lepo i umno je Bog sredio svet, nije dao da se to dogadja pupljenjem."

"Vita Brevis", Pismo Florije Emilije Aureliju Agustinu

Pariz, decembar 1795.

Probudio sam se ispunjen mislima o vama. Vi i opojno veče koje smo sinoć proveli zajedno uzburkala su moja osećanja. Ljupka, neuporediva Žozefin, neobično dejstvo imate na moje srce.

Da li ste ljuti? Ili tužni? Možda zabrinuti?

Dušu moju boli vaša tuga. Vreme je takvo. Nema odmora za nas, moja ljubavi.

Predao sam se dubokim osećanjima koja me razdiru iznutra. Dobijam od vaših usana, vašeg srca ljubav koja me uništava poput vatre. Ah! To je bila noć u kojoj sam shvatio koliko ste varljivi.

Odlazite sutra u podne. Moram da vas vidim.

Do tada, mio dolce amor, hiljadu poljubaca vam šaljem, koje mi vi na žalost ne uzvraćate, a samo zbog misli na njih, moja krv ključa.

Nica, 1797.

"Voljena moja, svaki moj dan ispunjen je ljubavlju prema tebi. Ne prodje ni jedna noć, a da te ne grlim u svakom naručju. Nisam popio nijednu šolju čaja, a da nisam prokleo slavu i ambiciju koje me drže daleko od tebe, dušo moja... Obožavam te, Žozefino, jedina si u mom srcu, jedina u mojoj duši. Sve moje misli tebi su namenjene... Ako usred noći ustajem da bih radio, to je samo

zato,da bih se tebi, slatka moja, vratio što pre...Ipak, u tvojim pismima od 23.i 26. obraćaš mi se sa Vi! Vi! O, kako si mogla napisati takvo pismo! Kako je samo hladno! A onda izmedju 23. i 26.su puna tri dana: šta si radila kada nisi pisala svom mužu? A, mila moja, to "Vi" i ta tri dana, bacaju me u očaj. Neka je proklet onaj koji je tome uzrok! Vi! Vi! Šta li će biti kada prodje još petnaest dana? Toliko sam tužan, moje srce je tvoj rob, a sumnje me moje, strašno plaše! Voliš li me manje?

Jesi li se već "utešila"? Hoće li doći dan da me više nećeš voleti? Reci mi to: bar da se na vreme pripremim na nesreću koja me čeka... Zbogom ženo, srećo, nado, brigo moja, dušo moja... Ne tražim ti večnu ljubav, niti vernost, već istinu i iskrenost bez granica. Dan kada mi budeš rekla: "Volim te manje" biće poslednji dan moje sreće ili, ko zna možda i zadnji dan moga života. Žozefina, seti se šta sam ti rekao: priroda mi je dala čvrst i odlučan karakter. Ali za tebe, moje je srce mekše od pamuka. Zauvek ću biti samo tvoj, uprkos sumnjama koje me čine nesrećnim...

Zbogom, i ako me već voliš manje, to znači da me nikada nećeš ni voleti..."

Napoleon-Zozefini

[Vukadinka 65]

Voleti znac...

Voleti znaci imati dusu

voleti znaci imati srecu

ako se to vazi za sve

onda se nikada razocarati necu.

Zasto te volim

pa znas valjda i sam

jer tebe zelim samo za sebe

i sve cu da ti dam.

Volim te oci zvezdanog sjaja

voleti te hocu sve do samnog kraja

Volim te, volim

volim te telom u dusom svom

reci cu svima

recicu svetu tom.

[Vukadinka 65]

She walks in beauty, like the night

Of cloudless climes and starry skies;

And all that's best of dark and bright

Meet in her aspect and her eyes:

Thus mellowed to that tender light

Which heaven to gaudy day denies.

One shade the more, one ray the less,

Had half impaired the nameless grace

Which waves in every raven tress,

Or softly lightens o'er her face;

Where thoughts serenely sweet express

How pure, how dear their dwelling-place.

And on that cheek, and o'er that brow,

So soft, so calm, yet eloquent,

The smiles that win, the tints that glow,

But tell of days in goodness spent,

A mind at peace with all below,

A heart whose love is innocent!

Lord Byron

[Vukadinka 65]

Srce moje misli večito

neku tužnu misao.

I ma šta sa mnom bilo:

budem li kome postala

žena verna,

ili dragana čija,

ili ma šta drugo;

ili budem uvek smerna

sanjalica ostala.

Bude li duša moja sveto sedište

jedne ljubavi;

ili srce moje bolno središte

svih nežnosti,

ti mene uvek voli:

Jer srce moje misli večito

neku tužnu misao

što mene jedino boli.

I ma čega da se latim,

plemenitog ili zlog:

mognem li zbog drugih da patim,

ili budem neku sreću srca svog

tuđim bolom kupila;

budem li katkad praštala,

ili se budem uvek svetila,

znaj da sam grehove sve

već davno iskupila,

znaj da sam već davno

zbog svega ispaštala,

i uvek mi oprosti:

Jer srce moje misli večito

neku tužnu misao

što mene jedino žalosti.

Desanka Maksimović

[petrica 0]

Ovo je nesto sto sam slucajno nasla na net-u, a o cemu puno razmisljam ovih dana:

Posveceno pismo (G.G. Markes)

Kad bi Bog na trenutak zaboravio da sam marioneta

i darovao mi nešto malo života,

iskoristio bi ovo vrijeme najbolje kako znam.

Vjerojatno ne bih rekao sve o čemu razmišljam,

ali sasvim sigurno bih porazmislio o svemu što kažem.

Cijenio bi stvari prema njihovom značenju,

a ne prema njihovoj vrijednosti.

Spavao bih malo, više bih sanjao,

znam da svaku minutu sa zatvorenim očima gubimo 60 sekundi svjetla.

Hodao bi kad se drugi zaustave,

budio bi se kad drugi spavaju.

Kad bih imao mrvicu života, obukao bi se jednostavno,

okrenuo se k Suncu, otkrivajući ne samo svoje tijelo, ali i svoju dušu.

Uvjeravao bih ljude, kako se varaju,

kad misle da se u starosti nije moguće zaljubiti.

Ne znaju da stare baš zato što izbjegavaju ljubav!

Djeci bi napravio krila,

ali uzeo bi im ih dok se ne nauče letjeti.

Starijim osobama bi kazao da smrt ne dolazi zajedno sa starošću

već s napuštenošću.

Toliko stvari bi se naučio od vas, ljudi...

Naučio sam da svi žele živjeti na vrhu planine,

zaboravljajući da se istinska sreća skriva u

samom načinu penjanja na vrh.

Naučio sam da kad novorođeno dijete

uhvati svojom malom ručicom očev prst, drži ga zauvijek.

Naučio sam da čovjek ima pravo gledati na drugoga odozgora

samo onda kad mu hoće pomoći da bi se podignuo.

Toliko je stvari što sam se od vas mogao naučiti,

ali u stvarnosti nemam baš puno od toga, jer kad me polegnu u

grob, to ću zaboraviti.

Govori uvijek što osjetiš, a čini što misliš.

Kad bi znao da te danas posljednji put vidim pospanu,

snažno bi te zagrlio i molio se

da mogu biti tvojim anđelom čuvarom.

Kad bi znao da su to posljednje minute što te vidim,

rekao bih ti 'volim te' i ne bi glupo pretpostavljao da to znaš.

Uvijek ima nekakvo sutra

i život nam daje mogućnost učiniti dobro djelo,

ali danas je sve što mi ostaje,

htio bih ti reći da te veoma volim.

Sutra nema nitko zagarantirano-niti mladi, niti stari.

Možda danas posljednji put promatraš one koje voliš.

Zato nemoj biti neodlučan, učini to danas,

jer ako se pokaže da sutrašnji dan ne dočekaš,

žaliti ćeš za danom u kojem ti je nedostajalo vrijeme

za jedan osmijeh, za jedan poljubac,

da si bio prezauzet da bi im prenio posljednje želje.

Budi stalno blizu onih koje voliš,

govori im na glas kako ih trebaš, kako ih ljubiš

i budi prema njima dobar;

nađi vremena i reci im 'žao mi je','oprosti','molim te','hvala'

i sve ostale riječi ljubavi koje poznaješ.

Nitko neće pamtiti tvoje skrivene misli.

Zato se moli za snagu i mudrost da bi ih mogao izraziti.

Pokaži svojim prijateljima i bližnjima

kako su ti veoma potrebni.

Prvi put sam na ovoj strani.

Prelepo....

[Ivana :)]

Dragi moj prijatelju,

kao prvo izvini sto se nisam nikako javila, to ne znaci da nisam nikada mislila na tebe.

sve je tako bilo i proslo i dugo nisam ni znala sta se zaista desilo. nisu mi rekli..

jedino sto sam tada cula bilo je "imao je udes i devojka koja je bila sa njim je poginula". ne znam ni kako da se opravdam ni objasnim sto se nisam vise raspitala, verovatno sam se bojala da ne cujem nesto sto ne zelim. veoma cesto prolazim pored miseluka i uvek se setim motora, voznje auta, mototrka.. to je bio divan period. ti si bio prekretnica u mom zivotu, naucio si me da moram sebe vise ceniti i cinio si da se osecam posebno. tada sam shvatila da je iza mene sve sto nisam volela i da me vise ne moze povrediti.

secam se svake mototrke, odlaska u vrsac, kraljevo.. svih tvojih padova, lomova.. tvoje bolesti zbog koje smo stajali da odremas, zbog koje sam ti masirala vrat i glavu i pokusavala da te odrzim budnim dok vozis.. toliko si zivota imao u sebi i sirio svu tu energiju oko sebe. uvek si govorio "Ico, ja sam tvoj andjeo cuvar"..

prosle godine sam drugaricu pitala sta se desio posle tog udesa, da li si bio u bolnici .. a ona je samo pogledala, kao da ne veruje sta je pitam.. pa, on je poginuo!!!

i tek tada sam shvatila zasto mi odma nisu rekli.. i zasto nisam insistirala da nesto vise saznam.. verujem da ti zaista jesi moj andjeo cuvar, i da znas koliko mi je zao..

verujem da vidis da sam srecna i da imam dobru i srecnu porodicu.. verujem da znas koliko mi nedostajes!!!

[Vukadinka 65]

"Hoću da trčim, vrištim i pevam, hoću da volim, želim i snevam, da osetim dodir vetra i kiše ono "volim te", tiho, najtiše... Da se rugam strahu i bolu, želim istinu čistu i golu, samo hoću nadu novu, da popuni prazninu ovu..."

[Ivana84 6105]

"Zensko srce se ne menja tokom vremena, niti se preobrazava s godisnjim dobima, zensko srce dugo krvolipti, ali ne umire.Zensko srce je nalik na stepu koju covek uzima kao prostor za svoje ratovanje i klanje – po njoj cupa drvece i spaljuje travu, stene joj boji krvlju, zemlju ispunjava kostima i lobanjama, ali ona ostaje mirna i spokojna, ostaje sigurna.Prolece u njoj ostaje prolece,a jesen je i dalje jesen, sve do kraja vremena. Dakle, sudbina je donela odluku sto da cinimo? Reci sta da radimo? Kako cemo se rastati i kada cemo se sresti? Mozemo li svoju ljubav smatrati gostom iz tudjine koga nam vecer dovede, a jutro odvede? Mozemo li ove osecaje smatrati snom koji nam je blago snivanje donelo, a java skrila? Mozemo li ovaj dan smatrati opijenoscu koja se brzo zavrsila otreznjenjem i budnoscu? Podigni glavu da ti oci vidim ljubavi! Otvori usne da ti glas cujem. Progovori i kazi mi nesto. Hoces li me pamtiti i kad oluja potopi moju ladju? Hoces li cuti leprsanje krila u nocnome miru? Hoces li cuti kako se moje disanje talasa oko tvoga lica i vrata? Hoces li osluskivati moje uzdahe sto mi se bolno otimaju, priguseni jecajima? Hoces li vidjeti moju himeru kako te pohodi s nocnim himerama, a iscezava s jutarnjim izmaglicama? Reci mi, ljubavi. Kazi sto cu za te predstavljati posto si ti meni bio svetlost za oci, pesma za usi i krila mojoj dusi. Kakav ces biti?"

"Slomljena krila"-Halil Džubran

[*Unina mama :-)* 226]

"Zensko srce se ne menja tokom vremena, niti se preobrazava s godisnjim dobima, zensko srce dugo krvolipti, ali ne umire.Zensko srce je nalik na stepu koju covek uzima kao prostor za svoje ratovanje i klanje – po njoj cupa drvece i spaljuje travu, stene joj boji krvlju, zemlju ispunjava kostima i lobanjama, ali ona ostaje mirna i spokojna, ostaje sigurna.Prolece u njoj ostaje prolece,a jesen je i dalje jesen, sve do kraja vremena. Dakle, sudbina je donela odluku sto da cinimo? Reci sta da radimo? Kako cemo se rastati i kada cemo se sresti? Mozemo li svoju ljubav smatrati gostom iz tudjine koga nam vecer dovede, a jutro odvede? Mozemo li ove osecaje smatrati snom koji nam je blago snivanje donelo, a java skrila? Mozemo li ovaj dan smatrati opijenoscu koja se brzo zavrsila otreznjenjem i budnoscu? Podigni glavu da ti oci vidim ljubavi! Otvori usne da ti glas cujem. Progovori i kazi mi nesto. Hoces li me pamtiti i kad oluja potopi moju ladju? Hoces li cuti leprsanje krila u nocnome miru? Hoces li cuti kako se moje disanje talasa oko tvoga lica i vrata? Hoces li osluskivati moje uzdahe sto mi se bolno otimaju, priguseni jecajima? Hoces li vidjeti moju himeru kako te pohodi s nocnim himerama, a iscezava s jutarnjim izmaglicama? Reci mi, ljubavi. Kazi sto cu za te predstavljati posto si ti meni bio svetlost za oci, pesma za usi i krila mojoj dusi. Kakav ces biti?"

"Slomljena krila"-Halil Džubran

prelepo....

[*Unina mama :-)* 226]

ovo je isto super

Draga bebo, samo jedno kratko vreme tvoje mesto je u mom narucju, ususkana si na mom ramenu, lezis na mojim kolenima-ili tones u san pod uglom koji izaberes, ispruzenih rucica. Ali, cak i sad osecam kako se tvoja malena stopla opiru o mene, osecam kako se koprcas kao ribica-spremna da umaknes. Blizi se cas kad ces se izviti po podu, zatim ces poceti da puzis, pa da hodas. Aonda ces odjuriri do najdaljih kutaka sveta. Ali ja cu te se uvek secati. I uvek cu te cekati. Za slucaj da sam ti potrebna ...

prelepo prelepo prelepo

[Jacka 438]

Kada mi upadne u sobu

I unese sneg na trepavicama

I miriše na napolje.

Kada kupi psa pa ovaj

Hteo, ne hteo ubrzo

Počne da liči na nju.

Kad se setim da je bila fetus

I takvu je volim

U stadijumu punoglavca

Na fotografijama iz detinjstva

Kao bebironu sa loknicama

A najvolim zato što se ona

Od tih fotki do danas

Uopšte ne menja

Kad noću piše

Baterijom po vazduhu

Šalje poruke vanzemaljcima

Kad me na Rilkeove

Stihove pita

- A je l’ ti se svidja

Moja nova tašna?

Kada usisava tepih u ’aljinčetu

I kada je uštinem otpozadi

A ona vrisne –

Jesi li normalan

Mogla sam tako da poginem ovde

Kad slušamo muziku

A ona podigne kažiprst

Slušaj sad ovaj prelaz

Kako je dobar

Ram-tara-ram-tira-tam

Kad je pogledam na neko mesto

A ona stavi ruke preko tog mesta

Kaže – što si pokvaren,

Marš tamo!

Kada donese ćumur

Na poslužavniku

Evo, malo su mi

Izgorele kiflice – kaže

Dok čita ove beleške

Pa se iznervira

Što lažeš, za one kiflice!

Kada mi kaže

Bože, koliki ti je nos!

To je zato što me lažeš

Pa ti stalno raste

K’o Pinokiju…

Kad kaže

Ja bih te nešto pitala

Ako obećaš da

Nećeš da se smeješ

Kad izadje iz kupatila i

Kad joj kosa liči

Na dečiji crtež

Kad šmrca na ljubavni film

I kada opazi da se jedva

Uzdržavam da

Ne prasnem u smeh

Pa stane da me gadja

Korama od pomorandže

Kad mi kaže –

Ti mene kad bi ostavio

Ja bih samo legla

Na patos

I umrla…

Jovan Nikolic - Kad je sve volim

Cela ja u tim stihovima, i on sa mnom...

[Ivana :)]

Kad mi kaže –

Ti mene kad bi ostavio

Ja bih samo legla

Na patos

I umrla…

divno

[Ivana84 6105]

"U neprestanom mastanju i strahovanjima od svega oko nas, mi dozivimo vise nego sto dozivimo u stvarnosti, i to kroz ceo dugi covecji zivot. Najveci deo nasih nesreca bile su zato cisto imaginarne ili bezmalo preterivane, a citave katastrofe kojih ste se bojali da ih ne dozivite, nikada niste ni doziveli. Zbog tog imaginarnog sveta, nas zivot izgleda nacinjen od hiljadu zivota, a nasa sudbina od hiljadu sudbina. Samo udubljivanjem u svoju licnost, covek uspe da bolje pozna i prirodu drugih ljudi, i odmeri svoje odnose prema stvarima i najzad, da bar donekle potisne iz sebe nas urodjeni mracni strah od zivota. Sto covek duze vremena zivi u drustvu, on sve vise zivi u strahu; i osamiti se, to znaci u mnogom pogledu, leciti se od straha. Usamljen covek je jedini covek oslobodjen. I samoca je jedino mesto gde se ne strahuje. Usamljen covek se najmanje boji gubitaka, posto usamljeniku najmanje treba. Pecinski covek se jedino bojao jace zivotinje nego sto je on, dok danasnji drustveni covek zivi u strahu od hiljadu prividjenja. Uglavnom, izvor sve njegove bede na zemlji, jeste strah vise od prividjenja nego strah od stvarnih mogucnosti."

"Jutra sa Leutara"-Jovan Ducic

[Ivančica 939]

Kada mi upadne u sobu

I unese sneg na trepavicama

I miriše na napolje.

Kada kupi psa pa ovaj

Hteo, ne hteo ubrzo

Počne da liči na nju.

Kad se setim da je bila fetus

I takvu je volim

U stadijumu punoglavca

Na fotografijama iz detinjstva

Kao bebironu sa loknicama

A najvolim zato što se ona

Od tih fotki do danas

Uopšte ne menja

Kad noću piše

Baterijom po vazduhu

Šalje poruke vanzemaljcima

Kad me na Rilkeove

Stihove pita

- A je l’ ti se svidja

Moja nova tašna?

Kada usisava tepih u ’aljinčetu

I kada je uštinem otpozadi

A ona vrisne –

Jesi li normalan

Mogla sam tako da poginem ovde

Kad slušamo muziku

A ona podigne kažiprst

Slušaj sad ovaj prelaz

Kako je dobar

Ram-tara-ram-tira-tam

Kad je pogledam na neko mesto

A ona stavi ruke preko tog mesta

Kaže – što si pokvaren,

Marš tamo!

Kada donese ćumur

Na poslužavniku

Evo, malo su mi

Izgorele kiflice – kaže

Dok čita ove beleške

Pa se iznervira

Što lažeš, za one kiflice!

Kada mi kaže

Bože, koliki ti je nos!

To je zato što me lažeš

Pa ti stalno raste

K’o Pinokiju…

Kad kaže

Ja bih te nešto pitala

Ako obećaš da

Nećeš da se smeješ

Kad izadje iz kupatila i

Kad joj kosa liči

Na dečiji crtež

Kad šmrca na ljubavni film

I kada opazi da se jedva

Uzdržavam da

Ne prasnem u smeh

Pa stane da me gadja

Korama od pomorandže

Kad mi kaže –

Ti mene kad bi ostavio

Ja bih samo legla

Na patos

I umrla…

Jovan Nikolic - Kad je sve volim

Sjajnoooo!

[Ivana84 6105]

"Čim neko nešto voli i za nešto se veže — misao neku, predmet ili živo ljudsko biće — on daje nešto od sebe i spreman je da daje i gubi još više, bez mere i računa, sa istom onom nagonskom bezobzirnošću i stihijskom žestinom sa kojom se ljudi bacaju na sticanje i grabež. I to je do sada jedini poznati način kako jedan čovek može da daje drugim ljudima ili stvarima oko sebe i ono što ne mora i onda kad ne mora. Tako to što se zove ljubav stvara jedno nepregledno i nerazumljivo knjigovodstvo međusobnih davanja i primanja, sa potpuno antipodnom, astronomskom računicom u kojoj je sve nejasno, ali čiji je krajnji zbir kratak, jasan i razumljiv."

"Da starimo, da umiremo, to smo oduvek znali, iako smo se sporo navikavali na tu misao i teško mirili sa njom. Ali sa godinama, evo se javljaju u nama, i to pre smrti i pre samog starenja, nove misli sa kojima se čovek ne može da pomiri i koje nas guraju u starost pre vremena i u pravu smrt pre umiranja. To je: jasno i neumoljivo saznanje da u onom što je plodno, radosno i napredno u svetu mi sve manje i sve ređe učestvujemo, da je sve više zanosa koje ne osećamo i podviga u kojima nemamo udela, da u stvari, za nas svet vene i umire pred našim očima, a mi, još živi ali izvan života, posmatramo ga nemoćni, bez reči i pokreta."

Ivo Andric-"Znakovi pored puta"

[B.mama 2133]

Ne vjeruj u moje stihove i rime

Kad ti kazu, draga, da te silno volim,

U trenutku svakom da se za te molim

I da ti u stabla urezujem ime -

Ne vjeruj No kasno, kad se mjesec javi

I prelije srmom vrh modrijeh krša,

Tamo gdje u grmu proljeće leprša

I gdje slatko spava naš jorgovan plavi,

Dođi, čekaću te U časima tijem,

Kad na grudi moje priljubiš se čvršće,

Osjetiš li, draga, da mi tjelo dršće,

I da silno gorim ognjevima svijem,

Tada vjeruj meni, i ne pitaj više

Jer istinska ljubav za riječi ne zna;

Ona samo plamti, silna, neoprezna,

Niti mari, draga, da stihove piše

Aleksa Santic

[B.mama 2133]

Jednog dana, jedne noći,

ne znam kada, al znam tačno,

izgledaće nebo bez nje

tako prazno, tako mračno.

I sva sunca, sve lepote,

i sve oči sto se jave,

nikad bez nje neće biti

sasvim tvoje, sasvim prave.

M. Antić

[B.mama 2133]

...Čim je crn i ima brkove, znaj koliko je sati.Ti su najopasniji...ti crni sa brčićima...Ako hoćeš mir u kući, nađi za muža nešto plavo i belo, malokrvno.To nije neka velika sreća, ali bar znaš da imaš muža.

Za ljubav i tako...ti crni su idealni...Ali za brak - nikako.

Koliko sam ja gledala, svi najveći ljubavnici na filmu su crni i imaju brčiće.Taj film u kome se oni pojave ne može da prođe bez neke gužve, prevare...valjda im je takva krv...

A pošto brak nije film...jel' tako?Bolje nam je da nađemo nešto plavo, tiho i mirno...Tu je mnogo veća sigurnost i garancija ...

Dušan Radović