Otići ili ostati?

odgovora

Objavljeno

Da li ste razmišljali o životu u inostranstvu? 

Ili možda već živite "napolju"?

Koji su vaši razlozi za i protiv odlaska / ostanka?

Da li je vaša struka takva da možete raditi i u inostranstvu ili biste radili bilo šta što  vam se nudi? 

Za one koji su već napolju pitanje da li vas nešto vuče nazad,  kako se borite s nostalgijom, kako ste se infiltrirali, kakav odnos imate prema jeziku, kulturi druge nacije? 

Vidim na forumu i drugi misle o ovoj temi, a mene već neko vreme ozbiljno kopka, pa pišite svoja razmišljanja, iskustva, savete...

 

Brezica, Margaritta, Smey i 9 ostalih volite ovo

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

Mm i ja već neko vreme razmišljamo o odlasku. Napisaću razloge za i protiv iz moje perspektive, neke od njih sam već spominjala na ćaskanju (što te je, pretpostavljam, i motivisalo da pokreneš ovu temu, između ostalog). 

Otišla bih zato što se ovde ne ceni dovoljno ni moje zvanje ni moje znanje. Zato što sam kao neko ko je budući doktor nauka - za državu samo honorarac. Zato što mi je plata bedna i zato što mi je dosta da se od 20. do 1. u mesecu grčim i presabiram. Zato što, iako za bolje ne znam, nisam uspela da za skoro 30 godina prihvatim ovaj standard kao normalan. Otišla bih zato što nemam poverenje u zdravstvo - tri doktora koja sam smatrala odličnim lekarima su napustila domove zdravlja i otišla da rade privatno. Zatvorili su nam orl u domu zdravlja. Na hitnoj su nas jednom ostavili da čekamo skoro sat vremena (iako nikog pre nas nije bilo), jer je doktorka popunjavala neku papirologiju - dete je imalo alergijsku reakciju. O školstvu da ne pričam - smatram da se sistemski i vrtoglavom brzinom raspada. Otišla bih zato što mi je dosta da me neko pravi budalom i potkrada. Dosta mi je namrgođenih lica, imena pojedinih političara, razgovora o politici, nervoze. Muka mi je kad dođe vreme da razmišljam o letovanju, a o letovanju u septembru moram da razmišljam u decembru jer jedino tako mogu da priuštim da uopšte negde otputujem. Otišla bih jer ne želim da biram da li ću detetu imati da kupim voće ili da mu uplatim školicu sporta ili jezika. Otišla bih jer nemam nikakvu nadu da će ovde mom detetu biti bolje, a da grcam ovde da bih mu plaćala školovanje negde van zemlje - radije ću prelomiti i otići sad, s njim, pa omogućiti kakav-takav život sebi i sada i u starosti. 

Imam, međutim, mnogo nedoumica i strahova. Treba skupiti novac za odlazak, to za nas nije mala cifra. Sa mojom strukom tamo ne bih mogla da radim ništa osim da budem profesor u srpskoj školi, što bih, iskreno, izbegla. Pokušala bih da se bavim freelance pisanjem, a mm bi, pretpostavljam, do tada izdržavao celu porodiu sam. Bojim se toga što bih, htela-ne htela, moje dete postalo mali Nemac/Holanđanin/Amerikanac, a ja bih ostala Srpkinja. To mi možda najteže i pada. Što bih morala da se u odnosu prema detetu postavim tako da prihvatam i podržavam sve novo i "njegovo", što bi za mene bilo strano i nepoznato (počev od socijalizacije, preko kulture, do svega ostalog). Moje dete bi mene vodilo, a ne ja njega, jer bi kao mlađi brže usvajao, učio, bolje znao jer bi išao u tamošnje vrtiće, škole... Bojim se kako bih se snašla u toj ulozi. Bojim se što bi me jezička barijera i te kulturološke razlike sigurno jedno vreme kočile i sputavale. Bojim se da "tamo", ma koliko dobra bila, neću biti "jedna od njih". Bojim se, ukoliko bih izabrala da budem domaćica i freelancer, da bih se osećala neispunjeno i nezadovoljno kada deca odrastu i krenu svojim putem. Ostavljanje svega što sam ovde postigla u profesionalnom smislu - a postigla sam mnogo - veliki je korak. 

I - moj najveći strah - da bih tamo imala iste brige i probleme kao ovde.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

O da, otisla bih sutra, bez da se okrenem! Razlozi? Nemogucnost zaposlenja, privatnici i njihovo izrabljivanje i to naravno za "dž", familija i moja i mm, od koje nemam mira i u sve se mijesa. Manje vidis, manje znas, manje brines i nerviras se kad si daleko od svojih. Nema nenadanih posjeta bas kad si mislio da dremnes, i tako dalje. U svemu tome, patila bih jedino za majkom.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

Mene muce veoma slicne dileme kao Mardz. Samo bih jos dodala da smo mm i ja inzenjeri i da verujem da bismo preko bili fino placeni i da bismo relativno lako nasli posao. Ali ima tu jos jedna stvar koja me brine, a to je da bi me tamo toliko upregli da radim da bih jako malo vidjala svoju decu. Cisto sumnjam da bih tamo skupljala decu u pola cetiri iz vrtica.  Dalje, jako mi je zao da decu odvojim od tetke, brata i sestre od tetke, baka, nekako svi oni su vazan deo njihovog odrastanja i zao bi mi bilo da im to uskratim. Jako me brine skolski sistem u koji treba da udju ovde u Srbiji, to me vec sad sekira. O zdravstvu da ne pricam. I nekako uvek kada sve stavim na vagu prevagne mi ostajanje ovde. Ni ja sama nisam pametna sta je dobro. Mm je za to da idemo, ja vucem da ostanemo. Bojim se da za 20 godina ne kazem: E bio si u pravu, trebali smo da odemo dok su deca bila mala...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

Da se nadovežem na Ehi, podseti me, a zaboravila sam - tamo nema bake, sestre, mame - kad se dete razboli, da uskoče, da pomognu, da uzmu iz vrtića. Tamo si sam sa sobom, nema nikakve pomoći, nikakvog oslonca. Dete je u produženom boravku od jutra do sutra, ili plaćaš dadilju. Ukoliko radiš, naravno. Da ne govorim o tome da u mnogim zemljama nemaš pravo na bolovanje radi nege deteta. Dakle, veeelike su šanse da ništa od stalnog zaposlenja ukoliko bih otišla. Što me opet vraća na pitanje - želim li da se odreknem svega što sam radila i završila i ostanem kod kuće, baveći se pisanjem samo. Sad razumem zašto kažu da je lakše otići kad nemaš decu - ne razmišljaš o ovim stvarima i prelomiš, a tamo kad dođu deca, već si uigran i plivaš kako znaš i umeš, kako si navikao. Sada se namerno upustiti u to je jako teško. 

jelena_, majat, pricalica i 2 ostalih volite ovo

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

I treba otići dok su deca mala.

Nemam sad vremena, naravno i mi smo razmišljali o odlasku preko, trenutno smo stopirali ta razmišljanja iz više razloga o kojima ću drugi put. Samo sam htela da kažem Mardž da na svoje dete treba da gleda kao na velikog učitelja i da će drugu zemlju i kulturu najbolje i naučiti "kroz" D. Rasli biste zajedno i upoznavali se tako sa ostalima, u tome biste bili saveznici a ne strane koje se razdvajaju. Tvoje ovdašnje iskustvo može samo da oplemeni, a ne da stopira ili otežava ceo taj put, a to znam zato što imam predstavu o tome kakva si ti. Ti se preispituješ oko svega i vrlo si samosvesna i nikad ne bi vukla svoje dete unazad ili se otuđila od njega. Ja mislim da treba da imaš više poverenja u sebe, još uvek si mlada, nisi zadrta i ideološki obojena i već si i na ćaskanju izrazila više želje i spremnosti da učiš i prilagođavaš se nego što mnogi ljudi koju su već dugo preko pokazuju. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

Margarita sve si dobro napisala i objasnila. Sve tvoje nedoumice i strahovi su opravdani. Zbog sličnih stvari sam ja " odustala" i vratila se, nisam bila suviše jaka. Sve ima svoje prednosti i mane, tako i ovo. Dobiješ jedno, ali neminovno gubiš drugo. 

Samo jedan primer: da bi tesko stečen dobar posao zadržao nema porodiljskog od godinu dana, ima ali stavljaš sve na kocku, niko te ne čeka. Mame ostavljaju bebe od dva meseca u jaslicama, nema. 

Ne znam sta bih rekla, da se ne ponavljam sve to ima dve strane lica. Mora se o svemu dobro razmisliti i nisam pametna kako ispravno savetovati.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

Vidim, slične nas dileme muče. 

Meni je teško da gledam ovde raspad svih sistema, svi stubovi države su urušeni, eto ja konkretno to najviše vidim na primeru pravosuđa, ali ni druge grane ne stoje bolje. Svaki dan se čudim kako sve i svašta kod nas može da prođe i sve je postalo normalno, a ljudi indiferentni.

Sve više oko sebe gledam sirotinju, jad, a najgore od svega mi je apsolutna neizvesnost i nesigurnost kad pogledam u budućnost. 

Želim da obezbedim deci lepu budućnost, a ne znam koliko je to ovde moguće, niti duhovno, niti materijalno.

I ja razmišljam da je otići sada bolje nego kad su deca veća, zbog njih i njihovog prilagođavanja, međutim...

Ja sad živim u Srbiji, ali u sredini gde se uglavnom upotrebljava jezik nacionalne manjine, i znam koliko mi je to teško padalo, a  bogami i sad, kad je već moj nivo znanja solidan, ne osećam se "kod kuće". Strašno je kad ne umeš adekvatno da se izraziš a radiš posao gde treba da koristiš jezičke finese, da budeš diplomata...Često se dok razgovaram osećam kao u nekom skučenom prostoru svog  (ne)znanja i gde god da se okrenem lupim o zid. A sad sam već neki dosta napredni nivo. Pomisao da sad opet iznova počinjem s učenjem nekog jezika, a da se nikada ne osećam kao svoj na svome, me unervozuje. Ali tu je možda problem i moj perfekcionizam.

Drugo, ovde imam svoj komforan stan, sebi sam gazda, mogu puno da se posvetim deci. Takođe, deca često mogu da vide svoje babe i dede. 

Diplomu i sav dosadašnji trud tamo mogu da okačim mački o rep, mada mi to i nije neki problem, nisam toliko vezana za svoju profesiju.

Ipak, meni se ne ide, verovatno jer mi ne gori pod nogama, i jer mi se sve to čini užasno teško, emotivno prvenstveno, a pitanje je da li će nas usrećiti. Možda nisam hrabra.

Ono što me najviše brine, to je da možda zbog svog sebičluka, uljuljkanosti i kukavičluka, uskratim decu za neke mnogo bolje mogućnosti. 

Tešim se da ih na vreme počeh učiti jezike i na tom polju ću još raditi, imaju napolju strica a uskoro i ujaka, možda će moći tamo da se školuju i nastave život koji ja nisam smela, ako budu imali te ambicije.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

Mi smo odlučili da ostanemo - i to pre nego što smo postali roditelji. Zapravo, od trenutka kada smo dobili ćerku, ta vrata smo zatvorili. Nisu u pitanju naše profesije - sa tim bi verovatno lako (ja sam završila ETF u Bg a mm je programer).

Nismo bili spremni da decu odgajamo negde drugde.

Vagali smo sve što ste već gore spomenule... sada i ovde pružamo deci što je više moguće - jezike, dobro obrazovanje, pa će sami za sebe odlučiti.

Ovde jeste rasulo ali se u njemu snalazim. Za druga tuđa rasula nisam sigurna...

Takođe, ako ne i najvažnije - nisam želela da se odvojim od porodice, prijatelja... Oni koji su otišli, jedva čekaju te dve nedelje odmora da ga provedu ovde, da se vidimo i ispričamo...

A da li smo pogrešili - ne znam. Ja nisam avanturističkog duha :( ... 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

Uhh, gde me sad nađe ova tema...

O ovome sam dosta razmišljala kad smo se venčali pre 3 godine. Ostala bez posla (nikad nisam za stalno ni imala), plata smejurija, mm-u neredovna. Oboje završili fakultete a radili poslove sa srednjom školom. 

Ali nisam imala njegovu podršku, on je mnogo vezan za naš grad, ljude... ja sam ga uporno ubeđivala da nam to neće obezbediti bolji život, ali ne vredi. 

S druge strane, ovde imamo kuću (tj. sprat za sebe), skoro sve sređeno. I krenuti negde u nepoznato od nule veliki je rizik i treba dosta strpljenja. 

Posle sam opet našla posao, malo bolja plata, ostala trudna i sad uopšte više ne razmišljam u tom pravcu. Dok mi ne istekne porodiljsko jer mi tad i ističe ugovor...

I ja sam za to da je bolje dok su deca manja, ali je i teže zbog cele organizacije...

Пилче i majat volite ovo

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

Vi se vise osvrcete na taj emotivni deo i to i jeste najteze, covek mora da bude odlucan i da kaze to je to sto zelim, da sa stopostotnom sigurnoscu donese odluku i stoji iza nje. Drugacije ne moze. Nije lako da sedis na jednom mestu, a da ti je srce na drugom i da se citav zivot preispitujes zasto si to uradio, da li bi drugi put bio bolji. Jednostavno izaberes svoj put i stojis iza njega i trudis se da uradis sve sto mozes da ga ucinis sto manje trnovitim. Tesko je i ovde i tamo, nezadovoljan ces biti i ovde i tamo, a i srecan ces biti i ovde i tamo. Nije sreca tamo negde, tamo je samo zivot koji si odlucio da zivis. Izvagas kakav zivot zelis i sta mozes da tolerises ili ne. Ja mogu sad do sutra zasto nemam nostalgiju ni zelju za vracanjem, ali to nije ni bitno. 

 

Lilith, mama maza, Nanny i 15 ostalih volite ovo

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

Ne znam koliko nase porodicno iskustvo moze da pomogne jer smo mi (svako za sebe) otisli iz zemlje u ranim dvadesetim. 

Sestra, brat i ja smo se spakovali posle studija i mastera. Otisli smo na doktorate sa stipendijama Univerziteta na kojima smo dobili istrazivanje. Od nas troje, njih dvoje su u strukama visoke potraznje, ja sam na suprotnom kraju skale (potraznja skoro da je ravna nuli). Brat je u Norveskoj, sestra u Italiji, ja sam studirala i ostala da zivim u UK. Od prvog dana sam se, sto se socijalizacije tice, osecala u UK kao kod kuce (napominjem da u Holandiji i USA nije isti slucaj a u proteklih 8 godina, koliko sam napolju sam zivela i tamo). 

Sestra radi samo istrazivanje u laboratoriji. Brat ima posao u struci koji je dobio kucajuci doslovno na sva vrata sa CV-jem i motivacijom da radi makar kao domar kada je otisao na prvi semestar, ja sam radila kao cistacica, kuvarica, bebisiterka i na kraju kao sve napred navedeno za imucnu porodicu koja mi je obezbedila smestaj, hranu i mali dzeparac. Uz to sam radila i ad hoc projekte u struci da dopunim budzet. Radila sam i po 16-18 sati dnevno nedeljama, drustveni zivot sam prve dve godine samo sanjala. Pre kraja doktorata sam dobila nekoliko projekata za jednu americku kompaniju koja mi je po okoncanju studija ponudila posao na kom sam i sada. Godinu dana kasnije sam upoznala supruga. 

Zasto smo otisli? Zato sto smo ovde bili 'nezaposljivi' bez veze a koriscenje veze je u direktnoj suprotnosti sa vrednostima na kojima su nas roditelji podigli. 

Da li bismo se vratili? Koliko znam - njih dvoje o tome i ne razmisljaju. Ja da - samo i iskljucivo zbog toga sto i muz i ja imamo poslove koji podrazumevaju rad od kuce sa (relativno) cestim putovanjima pa bi nam povratak u Srbiju na par godina bio ekonomski veoma isplativ. Da smo vezani za kancelariju - ne bi nam ni palo na pamet. Iskreno, nikada se nisam pokajala zbog odlaska i Britaniju dozivljavam kao drugu domovinu. 

Ne mogu da kazem nista pametno na temu toga da li se seliti kada imate decu jer mi decu, na zalost, jos nemamo. I da ih imamo - drugacija je situacija jer mi je suprug stranac tako bi moja deca svakako odrastala u dve kulture, dva jezika...  njegovi roditelji su se, na primer, zbog posla cesto selili (sa decom) i to iz UK u Japan iz Japana u US pa u Singapur pa nazad u UK i zbog toga dodatno nemam nikakav problem niti strah od preseljenja sa celom porodicom, cak to smatram pozeljnim jer vidim koliko je doprinelo (na najbolji nacin) zivotima mog supruga i devera koji su odrastali kao deca 'trece kulture'. 

Ni sto se prijatelja tice - nisam sigurna da je moje iskustvo relevantno jer samo jos dve bliske drugarice imam u Srbiji (od kojih jedna takodje namerava da ode, sa porodicom) - svi ostali prijatelji su vec napolju. Uz to - ziveci u drugim zemljama sam upoznala ljude koji su mi postali jednako bliski kao i drugari iz skole/sa faksa u SRB.

Iskreno - da je bilo tesko izboriti se napolju sam i bez finansijske zaledjine - jeste i to krvavo. Da li ima crnih momenata kada se osecas izolovano, usamljeno, nostalgicno? Naravno da ima. Da li bih to ponovo uradila? Uvek i bez dvoumljenja. Ali... i ovo je veliko ali - nas troje smo otisli u ranim dvadesetim, bili smo singl i bez dece kada smo se na to odlucili. Sasvim sigurno da bi partner (i deca) promenili kalkulaciju kada bih znala da celo snalazenje i dokazivanje moram da prodjem iznova... ovako, iz stabilne situacije i sa sredjenim poslom je lako seliti se sa jednog na drugi kraj sveta ako treba. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

Slicne nedoumice sam imala i sama, mislim da ih ima manje vise svako. Razgovarala sam o tome sa svojim roditeljima i rekli su mi ovako: naravno da mi volimo da si nam blizu i da te vidjamo češće, ali jos vise volimo da imas neku perspektivu u svom okruženju i da si tretirana kao covek s jedne strane, s druge da ideš za svojom porodicom i decom i gledaš i njihovo dobro, ne samo svoje. Naravno da mi moji nedostaju, čuj da ne, ali otkada sam dobila dete prosto nemam ni vremena za razmišljanje kako mi je :D i navikla sam se nekako. Da, ne zivim za odmor u Bosni, zivim za odmor uopsteno :ph34r:

Enika, bikica85, Naxy i 2 ostalih volite ovo

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

I da, problema sa prilagodjavanjem nisam imala ni u jednoj od tri drzave koje sam u zadnje tri godine promenila. Meni se podrazumeva da ako negde zivim da cu govoriti jezik te države, sve drugo mi je apsolutno neshvatljivo, prvenstveno zbog sebe same ne bih mogla biti negde i furati uporno svoj jezik. Moje dete naravno govori i srpski ali ja sam ga kod kuce učila i učim ga. Prijatelja imam odsvakle sto bi rekli, jer prijatelje biram po tome je li mi osoba legne ili ne, nemam nikakvih predrasuda i predubedjenja ovaj narod i mentalitet je ovakav ili onakav, iskustava sa neprihvaćanjem nisam imala, svi su uvek bili ljubazni i predusretljivi, ako neko nije hteo da se druži to sam bila ja :D ( vratiti se na deo o tome lezi li mi neko ili ne). Zivot svagde ima prednosti i mane svakako, odvagas sta preovladava i odlučiš. 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

Ja sam bila bebisiterka u Njemackoj, i moje iskustvo je pozitivno... Otisla sa 20 godina, ni brige , ni pameti.... Imala sve, stan, hranu i skroman džeparac, ma skoro nista, 200 eura... Ali, mlada i zeljna iskustva i avanture..  Zaista, nisam pozalila... Neprocjenjivo iskustvo i kada sam se vraćala, more suza sam isplakala... Tamo sam bila 15 meseci... I sve je to super, kada si tako mlad, bezbrizan i ne razmisljas ni o cemu (racunima, kiriji, djeci, hrani...) Ali, vidjela sam i drugu stranu... Vidjela sam naše ljude kako tamo žive... Pa, mogu reci da mi sebi dozvoljavamo puno vise luksuza... Rade po 3-4 posla, od jutra do sutra, kupuju na akcijama, i skoro da se tuku u prodavnicama za tu robu, zive u najlosijim stanovima, rade najgore poslove... Nema ispijanja kafa i svih ostalih sitnica, koje zivot cine bogatijim i ljepsim... E, sad, ovo je slika ljudi koji nisu fakultetski obrazovani, vec oni obicni radnici... Znači, prezivljavaju tamo, i onda dodju ovdje i "izivljavaju se" onih 15 dana godisnjeg, jer tamo odlaze na posao po mraku i vraćaju se po mraku... Iskreno, zao mi ih je... Imala sam priliku da upoznam i ljude koji su fakultetski obrazovani, i rade za puno bolje plate, ali koliko sam primijetila i čula, uvijek si "stranac"... Nikada neces biti jednako postovan,  bez obzira koliko dobro radis svoj posao, uvijek se moras vise truditi i uvijek postoji jedna doza nepovjerenja i omalovažavanja... Koliko ce neko imati sreće da se zaposli tamo sa fakultetom u svojoj struci to sada sve zavisi i od srece, a i od samog covjeka... 

Ovo je nekakvo moje iskustvo sa Njemackom, i ne mora znaciti da je tako i u ostalim zemljama... Dugo sam razmisljala da odem, ali nekak sam se umorila od stalog pocinjanja ispočetka... Cijeli zivot se borim, nista nisam dobla servirano na pladnju, grambam i rukama i nogama, i mogu reci da sam od nicega napravila puno... I smatram da trebam svoje dijete osposobiti za zivot, da bude samostalno,uporno i borbeno... a, naravno, prije svega, dobar čovjek... Izborice se ono za svoje mjesto pod Suncem... Poznajem jako puno ljudi koji su otisli da studiraju i u inostranstvo, ciji roditelji nisu platili školovanje, već su se borili... Nekada se treba malo i pomučiti da bi se znalo cijeniti neke stvari... A, jaKoliko god budem mogla, pomoći ću svojoj djeci...Ali, ja sam sada prestara da , PONOVO, pocinjem ispočetka... Tako da OSTAJEM OVDJE, I NEKA MI JE BOG NA POMOĆI.... :D

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

Što me opet vraća na pitanje - želim li da se odreknem svega što sam radila i završila i ostanem kod kuće, baveći se pisanjem samo.

Bez problema bih. Život je prekratak da ga dalje traćim na prosvetu.

Ja kao padobranac... 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

Bez problema bih. Život je prekratak da ga dalje traćim na prosvetu.

Ja kao padobranac... 

Ja sam vec napisala da mi je prosveta poslednja opcija. Naukom sam oduvek zelela sa se bavim, trenutni posao mi je ostvarenje sna i bilo bi mi tesko da ga napustim. Nazalost, sef nam je isti, tebi i meni, samim tim i uslovi, koji su ocajni.

Tangerine voli ovo

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

Huh :huh: teska tema.

Pa ja sam vani evo vec 6godina i da muz hoce sad bih spakovala kofere i vratila se kuci. Sto se tice finansija, tacno je, zivi se bolje, drzava je uredjenija, zdravstvo kazu medju boljim u Evropi mada im vjecito je*em mater kad nazovem i kazem da mi dijete ima T, a oni kao programirani odgovaraju samo da joj dadnem alvedon...i masa sl.situacija kad pozelim da sam u Bosni da doktoru "stavim u dzep" i da mi prekontrolisu dijete od glave do pete.

U njihov obrazovni sistem ne vjerujem. Ucitelji, nastavnici, profesori nemaju nikakav autoritet nad ucenicima. Ne smiju im nista. Djeca rade sta hoce. Sve je manje dobrih djaka. Sa vrticima sam zadovoljna, tu se uglavnom radi, ali sama skola slabo nudi. Tako mi se barem cini.

Osjecaj da ma koliko se trudila da se prilagodim, naucim jezik, postujem njihove obicaje, pridrzavam se kako pisanih tako i nepisanih pravila, ne namecem svoje, nikada me nece prihvatiti i uvijek cu biti gradjanin tamo nekog pedesetog reda. Uvijek ce me gledati ispod oka. Evo samo u ovih 6 godina nacionalna stranka koja zagovara mrznju prema svemu sto nije svedsko je od 2010.do danas drasticno napredovala. 2010.je tek usla u vladu sa nepunih 6% glasova, a danas je 3.najveca stranka u Svedskoj, a 2018.se prognozira da ce ako ne prva biti sigurno druga. Sta to govori meni, mojoj djeci, pa naravno da nismo dobrodosli ovdje.

Ne mogu da budem ono sto jesam, nemam nikog osim djece, muza i njegovih. To nije dovoljno. Od nekog ko je po cijeli dan visio po kafama sa drustvom sam se naglo preobrazila u nekog ko vise nema drustva i kafu pije samo u kuci sa vec pomenutim osobama.

U Bosni sam zivjela ok, sredja klasa, imala sam za svega jer nikad nisam bila zahtijevna, ili ti ga bila sam zadovoljna sa onim sto mi je mama mogla da priusti. Nekako kontam da bi i moja djeca bila zadovoljna i da bi mogle imati sretno djetinjstvo dole. Jest da se puno gleda ko ti je babo, al mozda bolje i to al da smo svoji na svom nego ovako gdje nikada nece osjetiti sta znaci biti svoj na svom. Mm ovdje zivi preko 20godina i sve te godine cezne za Bosnom, ali mrzi nas sistem, mrzi politiku, korupciju. On ne zna da "stavi u dzep" da bi nesto dobio jer bi ga savjest pojela zbog onog ko nema da stavi. Ne zna da policiji dadne na kafu kad ga zaustave bez ikakvog razloga i traze dlaku u jajetu samo da se ovaj sjeti ponudit im koju paru. On zna da to tako dole funkcionise, ali on nema obraza za tog, njegov karakter mu to ne dozvoljava. Tako da zbog karaktera mm ostajem ovdje, daleko od moje mame uskracujuci svojoj djeci da uzivaju sa njom i upoznaju kako divnu nanu imaju.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno (Izmenjeno)

Jesam razmišljala sam često o odlasku posebno od kada imamo "novu-staru" garnituru vlasti. Moja deca su sada školarci i jako je nezgodno seliti se sada jer ipak prvo je jezik barijera, obrazovni sistem pa društvo.  ovde imam nekretninu na svome sam tamo bi plaćala kiriju koja nije zanemarljiva a opet da kupiš neki stan kreditom se ukopaš a cene nekretnina napolju su mnoooogo veće. Mislim da je meni kasno za odlazak i sad više ne mislim o tome a decu učim da voleti svoju zemlju ne znači da ovde treba crkavati radeći za nekog glavonju koji nije dana radio i da imaju sve opcije jer smatram da ako nešto zaista želiš i naravno dobro se potrudiš možeš postići cilj. Moj neki plan je da oni odu negde u inostranstvo na dalje školovanje ali naravno sve zavisi od prvenstveno njihove želje i volje. Da se razumemo nigde nije sjajno, siguran posao nema nigde kao ni sigurnostii bilo koje vrste. Ovde plivamo u g...ma jbg zatvorimo usta i plivamo šta nam ostaje.

Da htedoh reći da sada nije ni lako otići strane zemlje su site dodjoša i kao što vidimo raste popularnost nacionalizma i nažalost toga će biti sve više.

Izmenjeno od strane Zoe86
majat voli ovo

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

A sta to znaci "tamo se puno radi"? Pa naravno da se radi, da bi zaradio moras i da radis. Ja sam i u Srbiji crkavala od posla, odlazila po danu, vracala se po mraku. Kad je frka na kraju meseca pa mora sve da se zavrsi, pa ti kazu ajde da svi zrtvujemo jednu subotu i odradimo sve na vreme. Pitaju te kao da si ti tu da cinis usluge firmi. Da napomenem, radi se o jakoj stranoj kompaniji. Mislis da ti neko plati prekovremeno? Jeste kompanija strana, ali je mentalitet nazalost nas.

Ovde ostanes sat vremena duze, molim lepo zna se satnica, cak je i visa od regularnog radnog vremena, jer radis ekstra. Nema moljakanja, dodjite da prinesemo zrtvu jadnoj kapitalistickoj kompaniji koja zaradjuje milijarde. Radis i placen si i cao.  

Sanja 79, Naxy, Schveca i 11 ostalih volite ovo

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

Zoe, i ovdje je isto tako, zakonom ne smijes raditi vise od 5h bez pauze koja naravno nije placena. U vrticima je taj rucak drugaciji i placen je jer moramo biti sa djecom dok jedu, pomoci im i tako, ali ako radimo preko 5h, onda moramo uzeti neplacenu pauzu od pola sata, a 100% radno vrijeme ti je 40h sedmicno. Moj muz radi u firmi, i tu ima pauza za rucak 1h koja nije placena, znaci isto radi 9h dnevno da bi popunio 40h u sedmici. Nekad radi i vikendom, po potrebi firme, i tada je duplo placen. Firma se godisnje zatvara 3sedmice u julu, i te 3 sedmice su svi slobodni(godisnji koji ne mozes da odgodis ili uzmes nekad drugo) i onda ima jos jednu sedmicu godisnjeg koji moze da uzme kad hoce. Ne znam za tvog brata, ali ovdje je na dobrovoljnoj osnovi da li ces godisnji da "poklonis" u korist firme, znaci niko te ne moze natjerati da radis svoj odmor. Ako je firmi bas potreban odredjeni radnik, a ovaj planirao odmor, onda se uz dogovor radnika i poslodavca taj odmor odgadja, ali nikako ne oduzima. Barem ja ovdje jos nisam cula za takav slucaj.

paper_moon voli ovo

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

Zoe, samim tim da ga ne mozes uzeti znaci da ti ga oduzimaju, bez obzira sto ti tada plate duplo. Cijelu godinu radis da bi dobila placeni odmor, i onda taj odmor ne mozes da uzmes. Tesko mi je povjerovati da ti brat radi vani a da je situacija takva. Danas nema nezamjenjive osobe, sta bi firma da ti se brat razboli, ne bi propala. Oni moraju imati zamjenu za njega i samim tim on mora biti u mogucnosti da dobije odmor. E sad ako je u pitanju njegova dobra volja, dogovor izmedju njega i poslodavca, zelja za dobrom zaradom, onda je to vec nesto drugo, ali onda se ne moze reci da ne moze da dobije godisnji od posla.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

Mogu reci da se ne bih usudila da odem. Dobro sr snalazimo,ne bih mogla otici od pprodice od lriatelja. Volim svoju varos,volim sve u njoj dobro se snalazimo. Suprug zaposlen u zdravstu ja privatno,nemamo Bog zna kakve plate ali zivimo lepo.ne bih mogla da nedelju popodnr nemam kome da odem. Ovakonodem kod mame na kavu ostavimo V kod njegovih pa odemo mi na sat dva... Sve mi je blizu Bg,Pa... Ne znam. Ja verovatno nikad necu otici. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno (Izmenjeno)

 

Voljena ima u Budimpešti srpska gimnazija i iskreno volela bih da moje pošaljem tamo a s druge strane su mi još mladi za odlazak od mene tako da neću da razmišljam unapred kako budu želeli.

Izmenjeno od strane Zoe86

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

Voljena, da li znas kakav posao bi mogla da nadjes? Mislim u okviru prava. Da li si se raspitivala?

Mm ima zavrsen pravni, nije polozio pravosudni jos uvek i mene bas interesuje sta mu se priznaje tamo preko i da li mu se priznaje bilo sta.

Zao mi je sto moramo da razmisljamo o inostranstvu, ali ovde `leba nema. Jako bi mi bilo tesko zbog porodice, prvenstveno zbog moje mame, ali ovo vec postaje strasno.

Naxy voli ovo

Share this post


Link to post
Share on other sites

Napravite nalog ili se prijavite da biste odgovorili

You need to be a member in order to leave a comment

Napravite nalog

Postanite član/ica Bebac porodice i uključite se u diskusije na forumu.


Napravite novi nalog

Prijavite se

Već imate nalog na Bebac forumu? Prijavite se ovde.


Prijavite se

  • Članovi/članice na temi   0 članova

    No registered users viewing this page.