Kako ste se snasle sa novorodjencetom?

[Inama 1578]

Moja prva "beba" sad ima osam godina. Nema lepse nagrade nego kad odem u skolu i kad mi uciteljica kaze da je to jedno lepo vasitano dete po kome se vidi da su mu roditelji u potpunosti posveceni i da se dosta rada ulozilo u nju. E to nema cenu, jer smo samo tu volimo je i odgovaramo na hiljadu i jedno pitanje koje nam postavlja.

Nije uvek lako i lepo biti majka.Pocev od ogromnog straha od odgovornosti na pocetku i nesigurnosti da li sve radimo kako treba, pa posle idu razne decije bolesti koje ti uteraju strah u kosti i zbog kojih tek ne spavas nocima (ja zbog decije astme koju je imala kao mala nisam ko covek spavala dobre tri godine).

Ali to malo bice koje ti raste pred ocima i svakim danom te iznenadi sa necim novim i lepim ti je najveca nagrada i u jednom trenutku shvatis da je to ona najveca ljubav naspram koje su sve druge ljubavi smesne i da je to ono sto ti je falilo celog zivota da bi bila kompletna osoba.

[Inama 1578]

[Djadja 1466]

Fox kako se pronalazim u tvom postu,i ako smo bebu planirali i zeleli,napravili je,moj mozak je toliko blokirao i sest meseci ja sam sam govorila ma sta mi je to trebalo,pa me hvatao strah i panika,pa napadi placa,pakovala svoje stvari i htela kuci,a onda me je najbolji prijatelj napustio zato sto je smatrao da je visak i da ne zeli da mi smeta,slomilo me je to on je bio moj najbolji drug.Tako mi fali i nedostaje

Sada se kao to donekle sredilo,poludim ja za cas,svasta mi prolazi kroz glavu ali nista pozitivno,izvinite sto sam otisla s teme,ali imala sam potrebu da to podelim s nekim.

[SuperStar 2143]

Djadja,da l' smo najgore Ja cas ovde,cas na temu:Do kraja zivota samo on? ,sve mi mesto fali...Mozda je to zbog godina,nije da se hvalim ali najmladje smo (i najneiskusnije) Vidis da to sve dodje na svoje,bar tako kazu nase drugarice

[Djadja 1466]

Bogami cinimi se da se ne mozemo pohvaliti,nocas me probudilo kukanje sove a ja kako lako spavam morala da je cujem,i odmah mi crne misli prosle kroz glavu i nisam lepo spavala,nisam ja sama sa sobom,i onda mi je ceo svet grozan i sve mi smeta,sve meni nesto fali,imala am ja ove faze i mnogo pre trudnoce ubedacim se kao da je svet stao,jos kad se setim ko mi sve fali i nedostaje,sta sam sve htela reci a nisam dobila prilike.

Naveca muka mi je ne zelim da postanem neka tetka kad beba dodje,zelim da sve bude manje vise normalno kao pre,jer se jako tesko mirim s tim koliko mi se koza deformisala od trudnoce i sto znam da ce biti jos gora nakon nje.

[Fox 7403]

a onda me je najbolji prijatelj napustio zato sto je smatrao da je visak i da ne zeli da mi smeta,slomilo me je to on je bio moj najbolji drug.Tako mi fali i nedostaje

Djadjo ne znam sta da kazem, kako se grozno osecam kad trebam da kazem nesto pametno a ne znam sta

[SuperStar 2143]

Djadjo neka te tesi da bi mnogo teze mogla da povratis stari izgled sa nesto vise godina,da si mlada i da ce i ovo da prodje i da ti ostaje ceeeeo zivot...Beba ce da poraste,kazu da vreme proleti i imaces sve vreme ovoga sveta.Kakva tetka sa 20 godina

[Smey 20894]

Da ce sve biti kao pre, nece. Da ce se kockice polako slagati, hoce. Da cete imati raznih faza, i vi i dete i brak i u odnosu sa bliznjima, hocete. Da cete izgledati kao pre trudnoce, tesko ali je moguce. Da ce vam to biti mogo bitno, nece. Da cete promeniti hiljadu postulata i nacela koja ste mislili da nikad necete - itekako hocete. Da ce vam povremeno svi zivi smetati, hoce. Da cete ponekad pozeleti da vam dete vise odspava preko dana ili da prestane da kmeci nocu jer vise ne mozete da izdrzite - hocete. I tako dalje i tako blize.

U sustini, sve ce se promeniti, ali na svaku negativnu promenu uocicete da imate makar pet predivnih stvari u vezi s vasim detetom koje mozete da navedete kao kontrarazlog zasto vam je zivot, u stvari, postao ili ostao divan.

Te promene idu spontano, vi se menjate zajedno s njima i dok je tako sve je ok. Ne valja kad nesto ide mimo vas, kad vam neko nesto namece, kad vam smeta, narusava privatnost, intimu, siri negativnu energiju i ne razume vas. To onda mora da se prekrati. Ali dok vi pratite i "zvacete" sve novine polako i zrelo, nista nije u sustini problem.

Eto tako, po mom misljenju, ide postporodjajno prilagodjavanje.

[My happiness 7429]

Jedan lep citat

"Da nisam rodila dete,putovala bih,kuca bi mi bila cista,novcanik pun,ali bi mi srce bilo prazno..."

[Munche 3670]

Ja imam bebu tek 15 dana al' cu svejedno da pisem, barem sto se tice prvog dijela prica.. Zaljubljivanja u bebu.. Prije nego sam ostala trudna sam toliko zeljela i sanjala bebu, kad sam saznala da sam trudna sok i nevjerica, da li to zaista zelim, gomila stvari mi je prolazila kroz glavu, odricanja, zivot se mijenja iz korijena (tako kazu), a ja ne znam sta to znaci, isto tako sam mislila da se uopste necu snaci.. I takve misli su mi milion puta prolazile kroz glavu u toku cijele trudnoce. Pred kraj sam postala svjesna toga da cu u stvari dobiti bebu, do tad je to bilo samo prica, ono kao eto raste mi stomak malo.. Prenijela je 2 dana i ludila jer mi je vise bilo dodijalo da sam trudna htjela sam bebu!!! Zbog kojekakvih komplikacija na porodu, porode me na carski, kazu hitan iako ja nisam bila svjena situacije jer sam imala bolove i bila spremna za prirodan porodjaj.. Barem psihicki.. Dan poslije su mi donijeli bebu, sestra bas i nije imala neki nastup a ja sam u nju gledala u nevjerici i pitala se kako da znam da je bas ovo moja beba?? Naravno nisam se zaljubila u nju bas na prvi pogled.. Donijeli su mi je nekad oko podne, a vec do veceri su se rodile nekakve simpatije izmedju nas dvije.. Sad 15-i dan je obozavam i ne mogu da vjerujem da volim ovoliko koliko volim!! Ona spava a ja je gledam, divim se i placem, ne znam zasto placem, ali eto.. Zasad se snalazimo, ne ide nam lose, neispavana jesam, ali mi to jos nekako zanemarivo.. Kako cemo dalje vidjecemo..

[SuperStar 2143]

lajkujem vas sve,nemam vise lajkove...svaka prica je lepa na svoj nacin ali ovo nije fora

[sanjabre 974]

Eh,odakle ja da pocnem... Iskreno ja sam se plasila da necu imati vremena za sebe i muza,da je to previse obaveza a ja mlada 19god. ali to nije bio strah nego...ne znam ni kako bih opisala...

Porodila sam se,beba divna,lepa,ja odusevljena njome,gledam je zaljubljeno... Ni o cemu nisam razmiljala...U porodilistu sve ok...a kad sam dosla kuci,majko moja,pomagaj! Pojma nisam imala,milion problema,prvu noc beba place li place...ne znam sta da radim...naravno, umesto da smo raskomotili bebu jer je bilo u sred leta, a ona obucena kao da je jovanski mraz,mi nismo znali sta da radimo... beba place celu noc oka nismo sklopili,sutradan da je nahranim grudi bole,tvrde kao kamen,10 dana meni upaljene grudi,niko da pomogne,dok mi tetka nije dosla na babine i spasila me njenom masazom i izmlazavanjem viska mleka...Plakala sam od bolova ali bolje i to nego da je bilo nesto ozbiljno,za dlaku sam izbegla mastitis...Uh kad se setim,prolazila sam kroz blazi oblik postporodjajne depresije... Samo mm zna kako mi je bilo,ne samo meni vec i njemu...e a onda smo se uhodali i sve je bilo lakse mazili se,pazili se,beba je rasla,sve se zaboravilo i ubrzo smo se odlucili za drugo... Za drugo imamo iskustva pa je bilo mnooogooo lakse a sad za trece bice super i jedva cekam da se porodim

Savet za mlade tj.novopecene mame informisite se na vreme o svemu i bez straha,pitajte iskusnije mame o svemu sto vas interesuje,takodje i patronazne i doktore(mada nemojte im slepo verovati,umeju da pogrese) i verujte u svoj instinkt jer vi na kraju donosite odluku,ne dozvolite da drugi odlucuje umesto vas za vasu bebu.

[Jacka 438]

Nisam se zaljubila na prvi pogled ni u prvu ni u drugu bebu.

Kad sam ugledala prvog bebca, nekako sam mislila "Aha, to je sad moja beba." Zaljubljivanje je došlo tek kasnije. Svakim danom malo po malo sam ga više volela, da bih jedan dan shvatila (a bilo je to posle sigurno 2-3 meseca) da se topim od ljubavi za njim i da u svakom momentu svoj život dajem za njegov.

Drugog bebca kad sam ugledala sličan osećaj sam imala "Dobro, ovo je moja druga beba. Ne liči na prvu.". I tada su krenuli moji užasni strahovi da ga nikad neću moći voleti kao prvo dete. I to je trajalo, pa sigurno jedno 2-3 sedmice, ako ne i mesec dana. U nekom tekstu sam pročitala kad mama dođe kući iz porodilišta sa drugom bebom, može da joj se učini da prvo dete voli manje. A ja sam imala potpuno suprotan osećaj - da prvo dete volim još više i nisam mogla da se odvojim od njega. Krišom san plakala jer sam stalno mislila da će to sad tako biti i da ću morati da živim sa tim da decu ne volim isto. A onda jedan dan, kad da me je nešto drmnulo, i osetila sam da me je ponovo preplavila beskrajna ljubav prema tom malom stvorenju. I obožavam ga, i uživam u njemu više nego što sam uživala u prvom detetu dok je bio beba, ali to mogu da zahvalim iskustvu i opuštenosti koju na žalost, nemamo kad prvi put postanemo mame.

Volim ih obojicu, zaista podjednako i apsolutno nemerljivo.

Od sebe kao majke nisam imala nikakva očekivanja, pa ni strahove da li ću valjati ili ne.

Sve od reci do reci bih i ja za sebe napisala. I za zaljubljivanje, i za strahove da li cu uopste moci voleti drugo dete kao prvo... A sada kad ih gledam cesto razmisljam kako je srce veliko do neba kad mozes toliko da volis oboje, da ih obozavas... i uvek se zapitam sta sam radila dok njih nisam rodila, jer mi je sad zivot ispunjen samo zato sto ih imam. A kako sam se snasla i sta sam ocekivala, nisam nikad ni razmisljala unapred o tome kakva cu biti i slicno, to sve samo nekako ide, snalazim se super sa njih dvoje i ne mogu da zamislim da bude drugacije.

[malena jaa 451]

Prvih mesec dana uzivancija,beba sisa i spava, a ja presrecna i divim se sama sebi kako se lepo snalazim obzirom da mi je prvo dete,jednostavno je to ONAJ instikt koji se pojavi kad ti donesu bebu i spuste pored. Divota...

A onda su krenuli grcevi, slabo spavanje i sve sto ide uz to... jos su tu cekamo da sve prodje pa da odahnemo i budemo srecni sto smo pregrmeli prvi ispit...

A sto se tice ljubavi, postepeno i polako... i svakim danom sve vise.

[Hellen 14345]

Meni je teze sad nego sa novorodjencetom Ona je bila zlatna, doduse, spavanje celu noc, nikakvi grcevi, nikakav dug plac..ma beba za pozeleti

A sad je mali vrag :D izmori me uh..samo tako..i samo tera po svom..cak i kad pobesnim pa povisim ton ona se smeje..ceka nas borba ljuta

[Dzo 1750]

Djudja, nemoj da se opterecujes. Bice svega ali sve ce proci, i bice ti kul.

Ja sam histerisala kao ti, ali kada smo dosli iz bolnice, do tada sam mislila sve ce biti u najboljem redu.

Sto se tice tela, pre neki dan smo krenuli na kupanje i ja sam pola sata plakala jer mi stomak nije kao sto je bio- a ostalo mi je 2 kg viska! Prosto je sve drugacije, i meni je malo problematicno u svim tim pelenama i bljuckanju da se osecam pozeljno i lepo... E tu ti treba dobar muzic puzic!

Sve se to pregura, htela ili ne.

Vidim i ti dobijas malog Strahinju :wub:

Bice sve kul, nemoj da brigas!

[Taške 95]

Mi smo planirali bebu, i u trenutku kad smo je napravili - sve je bilo idealno. Onda se odjednom izdešavala gomila loših stvari - finansijka kriza, meni je umrla majka, tako da sam prvi deo trudnoće provela uglavnom u strahu da moj stres ne naškodi detetu. Međutim, s druge strane, to me je držalo da ne potonem, jer sam stvarno, stvarno, želela da budem majka. Kad se Aleksandar rodio, pošto su me porodili carskim rezom - nisam ga odmah videla, i to je glavni razlog što mi je strašno krivo što se nisam prirodno porodila. Doneli su mi ga čim sam se probudila iz anestezije, a prva osećanja su bila neverica i nalet ogromne, stvarno neopisive sreće. Naravno, iskukala sam se filmski, izljubila ga, i jedva čekala da ga ponovo donesu. Posle toga sam, svaki put kad se sestra pojavi sa njim na vratima, osećala takvu sreću, uzbuđenje, i neku pozitivnu tremu, i prosto nisam mogla da se načudim kako je to malecko biće stvarno sad moje. I strašno sam bila ponosna što se rodilo takvo divno detence, što je pretrpeo sve stresove i histerije sa mnom. Nisam unapred imala neke posebne strahove oko toga kako ću i šta ću sa njim, ali sam se zato za prvo kupanje opasno preznojila. Uhvatila me je bila strašna frka, ali nisam nikako htela da odustanem. :)Bila sam oko svega malo ukočena, plašljiva, ali je moj dragi uvek i za sve bio tu, mnogo više nego što ovo naše društvo smatra da bi muškarac trebalo da bude.

Kad smo stigli kući... pa, bilo mi je malo komplikovano, jer smo došli u punu kuću, gde svako ima neku svoju ideju oko toga šta i kako treba sa bebom. Grčevi su nas dosta zezali, ali mi se čini da su oko toga svi oko mene paničili, a da sam jedino ja pokušala da budem što smirenija, i da prihvatim to kao nešto normalno, što će proći. Znala sam odlično da im nekog posebnog leka nema, i da samo treba pomoći bebi da što lakše kroz njih prođe. Bez obzira na to - bilo je par potpuno bespotrebnih, paničnih poseta pedijatru. Imala sam faze premora, faze strašne tuge što nije sve onako kako smo planirali kad smo pravili bebu, što ne može baš sve kako ja mislim da bi trebalo... Ali, opet, i ta puna kuća je donela puno pomoći i olakšanja za mnoge stvari, na čemu sam ja stvarno zahvalna.

Iz ove perspektive, vidim da sam bila previše stegnuta, i da je trebalo da se postavim tako, pre svega prema sebi, a onda i ostalima - da budem malo odsečnija, žustrija, odlučnija. Čini mi se da je i ta moja nesigurnost i nemogućnost da se malo jasnije postavim prema drugima, rezultovala nervozom i kod mene, a i kod bebe, pa je bio plačljiviji nego što bi možda inače bio.

Naravno, sad je sve mnogo lakše, ja sam se opustila 300% u odnosu na početak, i sad već imam osećaj da sam ja ta koja je za svoje dete "glavna" (kao i njegov tata, naravno ).

U svakom slučaju, dosta toga sam naučila za sledeće dete, ili bar ja mislim da jesam, a videćemo kad i to dođe na red...

[BgB 6408]

Kada je izasla iz mene pocela sam da placem i pet puta sam pitala mog muza da li je sve uredu ( misleci na moje strahove dok je jos bila u stomaku, 10 prstiju i ostalo... Sta mi se sve motalo po glavi to samo ja znam)... On mi je na kraju rekao, ma uredu je zasto pitas toliko puta sve je uredu sa bebom.

Ja sam govorila kako je lepa, onako izdalekam onda su mi je doneli i podojila sam je. Kasnije kad su me odveli u sobu i nju sa mnom, ja se zapitah cije je ovo dete ovako crnomanjasto, ocekivala sam da ce biti kao ja kad sam bila mala okrugla i plave kose, ... A ona totalna suprotnost mojim ocekivanjima, i zamisljanjima pre porodjaja. I onda sam pokusavala da nadjem nesto od mog muza i od mene u njoj, ali nisam uspevala.

I onda sam govorila mojoj mami kako je smesna i ruzna (znam, znam ..nije lepo od mene)... I tako prvih dana ja sam je gledala tako smesnu,.... I nisam ni mogla da pretpostavim kako ce za 12 dana da se promeni, da joj se lice promeni i formira i sada mi je najsladja na svetu!

I dalje mi ne lici na nas,... Mada ponekad vidim nesto moje, vise mi lici na moju sestru kad je bila mala.

Sto se tice ostalog, samo proveravam dise li, nocu kako spava... Okrece li se, da se nije prevrnula na stomak, ... Milion strahova.... A valjda je sve to normalno, opusticu se kad malo ojaca i poraste jos koji mesec. A mozda ni tad...

[Taške 95]

Ja sam mislila da ljudi preteruju kad pričaju kako su stalno proveravali da li im bebe dišu. A onda sam ukapirala o čemu pričaju , posebno sad, kad je on toliko živahan, i toliko se okreće, a ja se sve plašim da se ne prignječi nekako...

[Nanny 3582]

Ja sam se stvarno osecala nekako blazeno kad sam se porodila. Kao da sam osetila neko veliko olaksanje pomesano sa srecom, ne znam ni sama kako to da opisem. Snasla sam se milion puta bolje nego sto sam ikada i mislila da cu. U porodilistu sam bila nedelju dana i tu sam naucila da ga presvucem, stavim na siku, nekako sam se oslobodila, nije me bilo strah da ga uzmem, mazim, nosim (mada kad sam ga prvi put presvlacila lepo sam mu se izvinula i rekla da mama to prvi put radi i da nema pojma sta ce i kako). Toliko brzo prodje taj period da mi se sad cini da sam ga ovolikog rodila . Valjda sve te emocije, ludilo, frka, trka i vreme prodje, a ne znam kad pre...

[Kristina86 2074]

Pa ovako...S obzirom da sam se ja porodila mesec dana ranije i to hitnim carskim..svoju bebu nisam videla 5 dana,tj.kada sam ja izasla iz porodilista,samo sam otisla do decijeg da ga vidim i otisla kuci,a on je ostao tamo jer je bio u inkubatoru..A dosli smo po njega nakon 3 dana..

Dok sam bila u porodilistu,bila sam totalno sama,on nije bio pored mene,niti sam mogla da ga podojim,a mleko je curelo na sve strane..Gledam sve majke su sa svojom decicom jedino ja sama..Tako da sam u jednom trenutku bila tako tuzna,a u drugom jako srecna,sto je on meni ziv i zdrav i da cu ga videti i zagrliti..

Taj dan kad smo dosli po njega,ne mogu da opisem taj osecaj,pitala sam se da li je to moj sinci,uzela sam ga u narucije i zagrlila ..Bila sam tako srecna,kao nikad..nisam ga ispustala..

Inace ti prvi dani su mi bili malo teski,jer nisam znala,kako sta,ipak prvo dete,jel?Pa je tu bilo i plakanja,i nerviranja sto nije mogao da uhvati sisu,jer je bio mali i slab,.Ali kako su dani prolazili,sve je bilo ok..opustila sam se kao da nisam mama prvi put..

I tako jos bi svasta po nesto pisala,ali to je dovoljno...

[That username is already taken 632]

ja sam se posle porođaja od 16 sati osećala super.

samo kad se završilo...

bebana sam prepoznala xD još dok su ga među bebama donosili, toliko liči na oca. i nešto je najlepše što sam u životu videla. sećam se svega tog prvog trenutka. ono jbt odakle se ti stvori. a slađi je nego što sam mogla i da poželim.

zbog maltretmana u betaniji i mojih zdravstvenih neprilika, praćenih duplim smenama mog muža prva dva meseca su mi trajala godinama.

treba se za sve izveštiti od previjanja, prepoznavanja grčića, uspavljivanja do samostalnog kupanja.

sada je on mali dečak i uživamo maksimalno.