Strahovi (anksioznost I panicni napadi) u trudnoci

odgovora

Objavljeno

Ja jos uvek o tome ne mislim,mislicu kad dodje vreme.Moj divni muzic je jak kao stena i on mi uliva snagu,cak ce ici sa mnom na porodjaj.Cesto izjavi-da mogu da udjem samo malo u tvoj mozak sredio bih brzo stvari:).Ja sam sinoc jedva zaspala od ukocenosti i bola...ili pak od napetosti,ne znam sta je starije.Mucenje zivo,ali opet,svakog jutra nadjem snagu da se nasmejem.Dok ovo pisem boli me celo telo,od trudnoce i donja ledja i noge.A ja caskam sa mamom,neko bi kukao naglas da dobije ovakve bolove odjednom.Jednom mi je jedna terapeutkinja rekla da kada imas kapacitet za bol,za strah,tugu,imas i ogroman kapacitet za ljubav i sve pozitivne emocije.Tezimo sve mi ka tome,jednom cemo uspeti...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

Jano,odusevila si me!I ja se borim sama ali vidim da to nije pametno,pa cu na lecenje posle porodjaja,ako me bebac ne izleci...

Nazalost,vidim i da imamo nove clanice :(

Jana78 voli ovo

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

Ja vise ni sama ne znam cega se bojim. Samo znam da mi je sve mucenje. Dugo sam valjda usmerila svu energiju na dete i muza i ja sam se izgubila. Niti znam sta zelim, volim, ni sta bi mi sad prijalo... Sve mi je strasno, pogotovo lekari, bolnice, kad pomislim na porodjaj odlepim zato sto znam da cu ostati par dana. Bola se ne bojim ali lezanja u bolnici da, koja glupost, zar ne? Danas mi je los dan, grrr

Kao da sam ja pisala......ne znam ni sta bi me ucinilo srećnom i ispunjenom

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

Super Star,ne posmatraj sebe kao bolesnu i nemoj ici na lecenje.Imamo psiholoski problem koji se tretira,ne govori leci:).Panicni napadi i anksioznost mnogo iscrpljuju i telo i psihu,i otuda osecaj bezvoljnosti,tuge,ocaja( energetske rezerve se prazne na savladavanje straha pa ostaje malo za uzivanje u zivotu).Mnogo smo usmerene na unutrasnje dozivljaje,telo,sopstvene misli,osluskujemo se previse,razmisljamo kako se osecamo u svakom trenutku umesto da pustimo sebe da prosto osecamo.Osecanja se osecaju,o njima se ne misli.Moj problem je sto sam oduvek veliki mislilac.Ni nocu mi mozak ne miruje.Ali,ono sto je moja prednost nad svim tim sranjima sto sam svesna svega,znam da su sve te gluposti nerealne,zasnovane na mislima a ne na cinjenicama.Nisi bolesna,samo mislis da jesi.Nisi slaba,uvrtela si to sebi u glavu.Uzasno se plasis stvari kojih se ranije nisi plasila,znaci napravljen je strah,nije realan.Nas najveci strah je zapravo strah od sebe takvih.A same smo se takvima napravile.MI TO NISMO,MI TO SAMO MSILIMO DA JESMO.Pise vam neko ko je imao strah da ide iz kuce,da se vozi autobusom,da vadi krv,meri pritisak,zatvori oci jer prestane da dise (apnea).Neko ko je zavrsio srednju medicinsku i fakultet vrlo srodan psihologiji,koja ironija.Devojke,kad vas uhvati napad,ne dajte mu da bude jaci od vas,ponavlnjajte naglas nije mi nista,to je samo glupi nerealni strah,ne bojim se jer nemam cega,srce mi lupa od straha,nece se nista lose desiti.I kad prodje,ne mrzite sebe,zagrlite same sebe,zaplacite,i dajte sebi ljubav.

blankica, SuperStar, Mejja i 1 ostali volite ovo

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

Jano,ne mogu ni bebi da se radujem,nemam nikakav osecaj za nju :'( Guram ja svaki dan ali nisam srecna...I uzasano se plasim da ne jedem 2-3 h jer mislim da cu da se onesvestim zbog toga...To me izludjuje!Kao da sam duh,taj osecaj nestvarnosti me ubi...Porodjaj ne smem ni da zamislim,boravak u bolnici,bebu.... :'(

Ivanica85 voli ovo

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

Jano,ne mogu ni bebi da se radujem,nemam nikakav osecaj za nju :'( Guram ja svaki dan ali nisam srecna...I uzasano se plasim da ne jedem 2-3 h jer mislim da cu da se onesvestim zbog toga...To me izludjuje!Kao da sam duh,taj osecaj nestvarnosti me ubi...Porodjaj ne smem ni da zamislim,boravak u bolnici,bebu.... :'(

:( :( :( :( :( :( :( :( :( Nije nam nista, a umiremo svaki dan

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

Super star,potpuno te razumem,ja se ne secam kako je ziveti bez tog osecaja nestvarnosti.Moj prvi napad panike pre 15 god je bio upravo obojen tim cudnim osecajem nerealnosti,nazvali su ga tada krizom identiteta.Osecaj je bio takav,i svi kasniji,da sam imala utisak da ja nisam ja.Nikad se vise nisam osetila istom,kao pre.Ni dan danas,ja imam utisak da nisam ja.Samo sto danas znam da je to trip koji cu,pa makar sa 70 godina prevladati.Nemoj da mislis da se i ja svega toga ne bojim.Samo ne dozvoljavam da dugo mislim o tome.Ne pustam masti na volju.Uzmem odmah nesto da radim,citam,vezbam,pricam o drugim stvarima.

Nemoj sebi da nabijas grizu savesti zbog nemanja osecaja za bebu.To je bre i normalno jer je beba jos uvek apstraktna pojava u nasim zivotima,samo sto nam stereotipi namecu da treba u trudnoci da uzivamo,postanemo majke preko noci.Molim te da se time ne opterecujes,a materinska ljubav ce proraditi kad se dete rodi,videces.

Meni je oduvek prijala fizicka aktivnost.Cak i sada u trudnoci setam i radim jogu.Ako ne znas asane iz joge,idi na youtube i radi.Ili kupi knjigu Jasmine Puljo sa slikama i opisima vezbi,i radi.Disi,radi vezbe,i ne bezi od osecaja.J anekad uz jogicu i tuznu muziku pocnem da placem.Ranije sam se suzdrzavala,sada se pustim.Nemam pojma zasto placem,a placem.Mnogo mi je gore kad mi je tesko ane mogu da placem.

Kakva ti je trudnoca,neplanirana ili planirana?Imas li razumevanje porodice i muza?Mozda je meni sada sve lakse jer imam sredjen zivot i savrsenog muza.Ne znam kako bih se osecala da nije tako u uslovima trudnoce.Mnogo mi znaci njegova podrska iako mu ja sve i ne pricam,necu da ga plasim i brinem,dovoljno je sto zna sustinu i sto je jos vaznije ume da oseti bez da mu kazem.Devojke,grlim vas iako vas ne znam i saljem veliiiiiku podrsku:))))

Ivanica85 i Mejja volite ovo

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

Puno znace tvoji postovi!Trudnoca nije planirana (inace nikad ne bih bila trudna :D ),a nije ni nezeljena.Opustili smo se prvi put u zivotu i to drugog dana mens. i eto bebe :D Mnogo je cudan taj krug anks.,svakog dana ista prica i nista se lose ne desava ali ne znam kako da izadjem odatle...Ni psihijatri mi nisu bili nesto od pomoci,a ni lekovi,sve mi je to kratko trajalo...Imas li ti dece?Ako imas kakav je bio porodjaj,posle porodjaja?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

Svaka čast Jana78 na ovako divnim postovima i razmisljanju, ja bih volela da bar upola mogu tako kao ti da rezonujem stvari...

Meni je danas bas neki težak da, odjednom me uhvatila tako jaka anksioznost da nisam znala gde sam, i odmah knedla u grlu, preznojavanje, zamućen vid, ne znam ni sta raditi tada...pokušavam da ne mislim a li simptomi su i dalje tu.... :blink:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

Ja danas krenula dabl test i kad sam ustala da izadjem iz busa imam sta da vidim...krv iz mene lipti ,mislila sam gotovo je. brzo do dz, na uz beba ok, pana institut jos jednom odliv, ni 3 uloska da sprece...i pustise me, kazu desava se, proci ce ali ako krenu bolovi na kliniku na kiretazu :wacko: dusa mi se cepa...videla sam bebu i ruke i glavu i srce i...i jos krvarim i pored inekcije i lekova a o panici necu ni da pricam...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

Ja danas krenula dabl test i kad sam ustala da izadjem iz busa imam sta da vidim...krv iz mene lipti ,mislila sam gotovo je. brzo do dz, na uz beba ok, pana institut jos jednom odliv, ni 3 uloska da sprece...i pustise me, kazu desava se, proci ce ali ako krenu bolovi na kliniku na kiretazu :wacko: dusa mi se cepa...videla sam bebu i ruke i glavu i srce i...i jos krvarim i pored inekcije i lekova a o panici necu ni da pricam...

E pa ne mogu da verujem, koja si nedelja Albatros? Uradila si sve sto je do tebe, samo se umiri, lezi i omaraj. Nadam se da ce sve biti ok, bas bzv skroz... :(

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

Jano, koju terapiju si koristila, ili koristis?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

Jano, ti si jednostavno divna!

Albatros, je li ti bolje? Samo miruj, bice sve dobro!

Jana78 voli ovo

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

Ne znam sta da kazem, krvarim ali ne kao juce...Sad ostaje da cekam, valjda ce proci...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

Albatrose, kako si, ima li novosti?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

Devojke,zao mi je sto ne mogu vise da vas pratim,celo leto sam na planini gde mi je los domet.Pa kad ukacim,javljam se.Ja sam na recima jedna razumna osoba i kao takva trudila sam se da ne pijem lekove.Moja mama misli,a pogresno,da imam strah od lekova.mislim da sam tu pogresila.Pila sam lekove samo davno,na pocetku,i to kratko,onda rivotril pre par godina 4 meseca,pokusala neki grozni antidepresiv skoro sa lekovima za misicne probleme,ali na mene lekovi cini mi se uticu lose,jer sam uvek sve zelela SAMA.POGRESNO.A sad sam trudna i ne smem i necu.Trpim kao pas.Evo,noc je,a ja budna,probudila me je vrtoglavica od uzasno ukocenog vrata i sad me je strah da se ispruzim skroz jer je to jako neprijatno kad mi se desi.Meni uvek pomaze moje dugogodisnje iskustvo-NECE SE NISTA LOSE DESITI!Evo me,ziva,prilicno telesno zdrava,nisam umrla:).A sto kaze moja mama jednom se umire.

Uzasan je osecaj kad znas da ti nije nista i da sam sebi pravis tenziju.I sto vise zelis da se dobro osecas,a ono ti sve vise bezi.I kad moras da glumis,ko moze,a ja mogu,da si srecan.Ponekad mi se cini da se u meni nesto ugasilo,tacije,ja sam ga ugasila.Ako sam ga ja ugasila,nije znaci niko drugi,ja umem i da ga upalim,zar ne? :).Kljuc je u meni.Pitanje je samo zasto ne mogu ili necu da ga nadjem.Prost odgovor je jer se neki djavo plasim,kao da zivot sluzi da se plasim a ne da ga zivim i uzivam.E zato teram inat svemu,iako samo ja znam koliko sam neiskrena tj.da se ne osecam bas tako-smejem se,vezbam,druzim,trpim i ne dam da me slomi.kad mi dodju crni dani,malo se isplacem,nadjem vec razlog,izdrzim jer znam da je sutra novi dan.i ako sam nekada,pa makar i kao dete,imala mir u dusi,znam da ga opet mogu naci.on je u meni,samo ceka da ga zagrlim:)

Ivanica85 i Mama u avgustu volite ovo

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

Puno znace tvoji postovi!Trudnoca nije planirana (inace nikad ne bih bila trudna :D ),a nije ni nezeljena.Opustili smo se prvi put u zivotu i to drugog dana mens. i eto bebe :D Mnogo je cudan taj krug anks.,svakog dana ista prica i nista se lose ne desava ali ne znam kako da izadjem odatle...Ni psihijatri mi nisu bili nesto od pomoci,a ni lekovi,sve mi je to kratko trajalo...Imas li ti dece?Ako imas kakav je bio porodjaj,posle porodjaja?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

Ma sve znam...Nemam dece,i plasim se bespotrebno svega,jer kao prvo imam sestrice a kao drugo radim sa decom:),vala godinama se nosim sa punim odeljenjima,pa cu i svoje valjda preziveti:)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

Devojke,zao mi je sto ne mogu vise da vas pratim,celo leto sam na planini gde mi je los domet.Pa kad ukacim,javljam se.Ja sam na recima jedna razumna osoba i kao takva trudila sam se da ne pijem lekove.Moja mama misli,a pogresno,da imam strah od lekova.mislim da sam tu pogresila.Pila sam lekove samo davno,na pocetku,i to kratko,onda rivotril pre par godina 4 meseca,pokusala neki grozni antidepresiv skoro sa lekovima za misicne probleme,ali na mene lekovi cini mi se uticu lose,jer sam uvek sve zelela SAMA.POGRESNO.A sad sam trudna i ne smem i necu.Trpim kao pas.Evo,noc je,a ja budna,probudila me je vrtoglavica od uzasno ukocenog vrata i sad me je strah da se ispruzim skroz jer je to jako neprijatno kad mi se desi.Meni uvek pomaze moje dugogodisnje iskustvo-NECE SE NISTA LOSE DESITI!Evo me,ziva,prilicno telesno zdrava,nisam umrla:).A sto kaze moja mama jednom se umire.

Uzasan je osecaj kad znas da ti nije nista i da sam sebi pravis tenziju.I sto vise zelis da se dobro osecas,a ono ti sve vise bezi.I kad moras da glumis,ko moze,a ja mogu,da si srecan.Ponekad mi se cini da se u meni nesto ugasilo,tacije,ja sam ga ugasila.Ako sam ga ja ugasila,nije znaci niko drugi,ja umem i da ga upalim,zar ne? :).Kljuc je u meni.Pitanje je samo zasto ne mogu ili necu da ga nadjem.Prost odgovor je jer se neki djavo plasim,kao da zivot sluzi da se plasim a ne da ga zivim i uzivam.E zato teram inat svemu,iako samo ja znam koliko sam neiskrena tj.da se ne osecam bas tako-smejem se,vezbam,druzim,trpim i ne dam da me slomi.kad mi dodju crni dani,malo se isplacem,nadjem vec razlog,izdrzim jer znam da je sutra novi dan.i ako sam nekada,pa makar i kao dete,imala mir u dusi,znam da ga opet mogu naci.on je u meni,samo ceka da ga zagrlim:)

Nemam reči za ovo sto si napisala, savrseno :)

Jana78 voli ovo

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

Jedan od onih dana kada mislis a je kraj, nije ti do života...... -_-

Ironija svega je sto ti nije nista, a ti umires u svojim mislima.

Jedva cekam da se porodim, pa da krenem sa terapijom ^_^

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

Ja sam okruzena teskim debilima...Odoh da se zalim na svekrvu

Ivanica85 voli ovo

Share this post


Link to post
Share on other sites

Objavljeno

Ja sam okruzena teskim debilima...Odoh da se zalim na svekrvu

Ja na jetrvu koja redovno oplete po mene kod svekrve, kada sam juce cula sta je sve pricala, pozlilo mi je

Share this post


Link to post
Share on other sites

Napravite nalog ili se prijavite da biste odgovorili

You need to be a member in order to leave a comment

Napravite nalog

Postanite član/ica Bebac porodice i uključite se u diskusije na forumu.


Napravite novi nalog

Prijavite se

Već imate nalog na Bebac forumu? Prijavite se ovde.


Prijavite se

  • Članovi/članice na temi   0 članova

    No registered users viewing this page.