Poezija

[Miva 6240]

Divna

[paper_moon 16452]

Desanka Maksimović

UMIRANJE LJUBAVI

To što nismo više volšebnici,

Što ne razumemo šta šapuce granje,

Što priroda govori sa nama

Kao i s drugim svetom,

Što nismo bliski više

Sa kamenom i cvetom -

Ljubavi znaci tiho umiranje.

To što nam zvezde opet

Kao i drugima sjaje,

Što se misli vracaju u trezno stanje,

I kule se oblaka kvare,

Što sve dobija obicne oblike stare -

Ljubavi znaci tiho umiranje.

To što jasno vidimo sve stvari,

Prolece što nam ne stavlja na celo

Što život svetlu oljušticu svlaci

I snovi svakog jutra što se smanje,

Što se sve na malu ljudsku meru svelo -

Ljubavi znaci tiho umiranje.

[Smey 20894]

I nekako sve neki Valjevci i ostali vezani za Valjevo

[paper_moon 16452]

Jel se neko sjeća?Volim kratke stihove,upečatljive,i slike,mirisi,zvuci su izražajniji...

Aleksa Šantić

VEČE NA ŠKOLJU

Pučina plava

Spava,

Prohladni pada mrak.

Vrh hridi crne

Trne

Zadnji rumeni zrak.

I jeca zvono

Bono,

Po kršu dršće zvuk;

S uzdahom tuge

Duge

Ubogi moli puk.

Kleče mršave

Glave

Pred likom boga svogIštu. Al' tamo,

Samo

Ćuti raspeti bog.

I san sve bliže

Stiže,

Prohladni pada mrak,

Vrh hridi crne

Trne

Zadnji rumeni zrak.

[zlatni papagaj 439]

Десанка Максимовић: КРВАВА БАЈКА

Било је то у некој земљи сељака на брдовитом Балкану, умрла је мученичком смрћу чета ђака у једном дану. Исте су године  сви били рођени, исто су им текли школски дани, на исте свечаности заједно су вођени, од истих болести сви пелцовани и сви умрли у истом дану. Било је то у некој земљи сељака  на брдовитом Балкану умрла је јуначком смрћу чета ђака у истом дану. А педесет и пет минута  пре смртног трена седела је у ђачкој клупи чета малена и исте задатке тешке решавала: колико може путник ако иде пешке... и тако редом. Мисли су им биле пуне  и по свескама у школској торби бесмислених лежало је безброј петица и двојки. Прегршт истих снова и истих тајни родољубивих и љубавних стискали су у дну џепова. И чинило се сваком да ће дуго да ће врло дуго трчати испод свода плава док све задатке на свету не посвршава. Било је то у некој земљи сељака  на брдовитом Балкану умрла је јуначком смрћу чета ђака у истом дану. Дечака редови цели  узели се за руке и са школског задњег часа на стрељање пошли мирно као да смрт није ништа. Другова редови цели истог часа се узнели до вечног боравишта.

[andisam 14091]

[Vuciguraj 8182]

 Ko hoće da doživi čudo

      mora imati srce nevino

      kao mleko,

      ne sme biti uobraženko,

      jer takvu stvoru

      doživeti čudo je teško.

 

      Ko hoće detinju radost da nađe

      mora umeti da oprosti

      onom ko mu podmeće klopke i zamke,

      i one će se pretvoriti

      u kočije, lađe

      i u sanke.

 

      Ko hoće da doživi čudo

      mora se radovati kao laste,

      mora mu biti dato

      da može i zaplakati obilato

      i kad do dečaka već odraste.

 

      Ko hoće da doživi čuda

      mora verovati da ona postoje

      u svetu svuda,

      da pokraj zvezda što ih vidimo

      i nevidljive zvezde se roje.

 

      Mora verovati međ' glasovima

      koji dopiru do našeg uha

      u tiho veče

      da ih još isto toliko ima,

      da i pesma za koju nemamo sluha

      svaki čas ukraj nas proteče.

 

      Ko hoće da doživi čudo

      ne sme zgaziti na stazi mrava,

      ne sme kamenom ptice da tuče,

      jer od dvoraca gde čudo spava

      ta nežna bića čuvaju ključe.

 

        Desanka Maksimović

[zlatni papagaj 439]

Хвала ти оче, хвала ти дједа,
што земљу моју туђину не преда.
Хвала вама свим јунацима
што сачувасте земљу ову!
Да је предате нама потомцима
и да без страха идемо у школу!

Ја у миру читам и пјесме пишем,
мирно спавам и слободно дишем.
У ваздуху,на друму или у води
срећна сам јер живим у миру и слободи.

Мене право у срце дира
истина да свуда нема мира.
Свако дијете на овом свијету
мора бити ко птица у лету.
Да лако расте и учи све
И да не сања ружне  сне.

Да учим хоћу у слободи!
Нек ми је као риби у води!
Да напредујем духом и умом ,
у земљи овој под мојим Хумом.

Желим да дјецу цијелог свијета
у школу прати птичији пој.
А не звук тешких граната
који најављује крвави бој!
Права слобода не жели роба!
Помрачен ум тражи разум!

А пјесма једна показа пут
да нико никада не буде љут:
„Волови јарам трпе,а не људи“,
И зато слободно слободан буди!

 

 

Jелена Радмиловић, Билећa, Републикa Српскa. Ученица СШЦ „Голуб Куреш“. Pад је награђен трећим мјестом од стране Министарства просвјете и културе Републике Српске, на конкурсу „Растем и учим у миру и слободи“ .

[zlatni papagaj 439]

Разговор мале Србадије с отаџбином

 

Отаџбино, мајко моја,
И дедова мојих славни’,
Докле стижу крила твоја
И питоме твоје равни?
Покажи им међе своје,
Твоје горе, реке твоје.

„Од Солуна до Будима
И где Тимок златни стиже,
И где шуми бистра Уна,
И Ловћен се небу диже —
То су моје кршне горе,
Куда Срби српски зборе”.

Отаџбино, мајко моја,
Што је тужно лице твоје?
Зашто храбра деца твоја
Сузом квасе лице своје?
Какав бол им мучи груди,
И дубоки уздах буди?

„Моја деца сузе лију,
Јер их душман мучи стари,
Душмански им крвцу пију:
Турци, Немци и Маџари,
Што слободан свуда није,
Зато Србин сузе лије”.

Отаџбино, мајко тужна,
Има л’ кога у мом роду,
Да распали роба сужна,
На бој свети за слободу,
К’о у доба она стара,
Против Хуна и Авара?

„Прихватите луч слободе
Усред ове ропске таме;
А старији нек вас воде
Где гинути ваља за ме:
Књига, то је луча твоја,
Србадијо, надо моја!”

Војислав Илић

[majaca44 0]

pozdrav. zna li neka mama pesmicu o svetom savi koju bi dete od 4 godine brzo naucilo...
jeste rano al na vreme da je propremim da u crkvi peva :DDDD pozdravvv

[Vuciguraj 8182]

Pogledaj na Youtubu,ovo je tema o poeziji,a ne pesmama koje se pevaju.

[Kikiriki 4927]

Српска Слава
Данас широм белог света,
свугде где се српски збори,
"Ускликнимо Светом Сави"
побожна се песма ори. 
Данас свака српска кућа,
уз молитве Богу свете,
Светом Сави свећу пали
и зелене венце плете. 
Данас Срби, сви и свуда,
славе једну исту славу:
прослављају светитеља
свога српског – Светог Саву.

ПРИЧА О СВЕТОМ САВИ

Када је Свети Сава ишао по земљи,

Још пре свога рођења,

Док се звао Растко,

Као што иде и сада,

Само га не видимо,

А можда је то било и доцније.

 

Кренуо је Савиним стопама,

Ка Савином извору

На Савином врху,

Куда и ми идемо,

Јер другог пута и нема.

 

Када је негде око Савина дана

Наишао Савином страном,

Напали су га пси,

Као што и сад нападају

Свакога ко се упути Савиним траговима.

 

Путник је најпре саставио три прста,

Како је одредио да се и ми крстимо,

Плашећи их законом

Од кога су још више побеснели,

А ни до данас нису узмакнули.

 

Онда се сагнуо да дохвати камен,

Али камење беше замрзнуто,

Свезано за земљу студеним синџирима,

Јер беше јака зима,

Као и ове године,

Као увек око Савина дана.

 

Већ су разносили Савина стопала,

Савин кук и Савин лакат,

По продолима и јаругама земље

Због које је подељен свет,

Кад је Сцети отпасао мач уста,

Једино оружје које је носио,

А које је и нама оставио,

Говорећи ове речи:

 

— Нека је проклета земља у којој су

Пашчад пуштена, а камење свезано.