Drage mame, ja ću da otvorim ovu temu mada nije ni malo prijatna ali volela bih da sa vama podelim ove teške trenutke. Moja trudnoća je tekla uredno i moja devojčica je rasla u mom stomaku kao iz vode. Obavila sam sve preglede pre nego što sam zatrudela a i trudica sam bila za primer, od čestih ultarzvuka preko plodove vode do čarapa, potkošulja i svega ostalog. Poslednje dve nedelje sam redovno išla na ctg i po mom doktoru je sve bilo ok. Ne želim nikog da imenujem jer ne želim da budem ogorčena, ne smem da vraćam film i tražim greške jer mislim da neću više moći normalno da živim. Ovako je tekla priča, u četvrtak sam bila na ctg-u, bilo je sve u redu, u subotu ujutru je zadnji put štucala a u nedelju u Betaniji je ctg samo šuštao, bilo mi je sve jasno. Fetus mortus, moja devojčica je umrla 5 dana pre termina za porođaj. Koga tu čovek da krivi? O čemu da razmišlja? Od tada je prošlo samo dve nedelje, porodila sam se prirodno i sada sma kući i oporovljamse. Ostala sam normalna zahvaljujući ljubavi koju mi je suprug u ovim danima nesebično pružao i optimizmu i snazi, koje zaista ne znam odakle je crpeo. U meni je ostala praznina i bol, svako jutro počinje isto a noć je najgora. Čekamo ph posteljice i izveštaj sa obdukcije (strašno). Spomijali su neke viruse mada ja u to ne želim sa verujem. Rekli su za 6 meseci ponovo možemo biti trudni i to me jedino raduje. Ja sam moju devojčicu sačuvala u srcu, ja sam je rodila i i videla i ceo život će mi ostati u srcu. To nije samo plod, to je bilo naše dete... i neka sam ja zadnja.