Приватност на интернету

[zlatni papagaj]

Пре свега, занима ме мишљење чланова шта мисле о безбедности на интернету, злоупотребе приватности и да ли и колико обраћате пажњу на све то.

Да ли сте имали нека лоша искуства и која су?

Ову тему сам подигао подстакнут овим интервијуом Госп. Арсенина :

Да ли уопште постоји приватност на интернету у Србији?

Београд, 16.10.2011

Преносимо интервју Александра Арсенина, председника Покрета за електронску приватност, дат магазину НИН. Арсенин је, у текстуалној форми, одговорио на следећа питања новинара Марка Недељковића:

1. Колико је људима у нашој земљи угрожена онлајн приватност? Колико се по том питању разликујемо од других земаља (пре свега западних), ако се уопште разликујемо?

2. За шта се све користе тако прикупљени подаци, односно коме су све доступни подаци о корисницима? Ко нас највише шпијунира?

3. Да ли је то домаћим законима дозвољено? Каква је регулатива (то се често истиче као велики проблем), јер се често истиче да не прати развој нових технологија?

4. Да ли се може говорити о томе да је приватност постала привилегија само оних који немају приступ мрежи и колико је заправо нове технологије угрожавају приватност уопште (мислим пре свега на Интернет)?

5. Да ли посебан проблем представља чињеница да практично све те информације дајемо/остављамо добровољно, јер нисмо свесни на које све начине могу бити искоришћене?

Одговори

Србија свакако није изостављена од утицаја интернет-глобализације што нас, као кориснике, доводи у позицију равну информатички развијених земаља света.

Када причамо о приватности, морамо сагледати вишеслојна друштвена дешавања. Обазиремо се на потрошачко друштво, на финансијске конгломерате који учвршћују позиције на планетарном нивоу, а затим и власт "жедну" управљања и поседовања.

Настанком интернета се створила техничка предиспозиција глобалног умрежавања али је препреку правила статична персонална технологија. Данас, када је мобилни телефон део свакодневне реалности, добили смо уређај који нас прати у сваком моменту. Сведоци смо и развоја све софистициранијих софтвера који предвиђају наше одлуке у блиској будућности захваљујући управо подацима које смо раније остављали за собом. Тај дигитални траг "нестаје" у дубинама интернета, анализира се и враћа џепном процесору у облику дигиталног профила корисника и информације која нам сугерише - шта ми у ствари желимо у овом тренутку.

Значи да је реч "приватност" у свом изворном облику добила либералнији смисао. Данас са сматра да приватност није угрожена уколико компанија поседује комплетан профил корисника, а да при том није у уској вези са конвенционалним - стварним идентитетом особе.

Србија се од остатка развијеног света у овом случају не разликује много по питању приступа и схватања технологије па и приватности, али и даље имамо срећу да софтверски системи нису у тој мери илфилтрирани у свакодневницу те се се због тога (још увек) не треба бринути (бар у тренутку писања овог текста). "Домаћа приватност" је озбиљније угрожена на много вишим инстанцама и то је тема за бригу. Навешћу пример биометријских система који се у Енглеској, Немачкој, Аустралији па и у САД укидају, затим имамо најразвијенији однос са електронским документима у односу на комплетан остатак света... итд. Србија треба да брине о глобалним-националним концептима који нам се пласирају док се у другим државама укидају. И тако, остајемо локација за "тренирање" нових и непознатих технологија.

Три категорије атака на приватност

На почетку текста сам споменуо три категорије због којих се атакује на приватност корисника. Све три су подједнако и важне и снажне али најширу популацију он-лајн корисника посматра маркетинг.

Најчешћи случај је пристанак праћења понашања зарад остваривања попуста при куповини. Овај попуст компанији гарантује да ће Вас "вратити" у куповину и пре него што помислите да желите нешто купити. Подаци корисника у случајевима трговинских ланаца завршавају на њиховим серверима да би касније били препуштени новим власницима или продавани другим компанијама ради додатних профилисања. Али, као корисницима, није нам дозвољено да заборавимо и превидимо колико нас перосонализована предност куповине доводи у везу са нама самима и ужом и широм породицом које сервери успешно повезују и манипулишу у циљу прецизнијег стратешког маркетинга. Задирање у приватност је са пристанком корисника док се за манипулисање тим подацима питају јасни закони али не на српском тржишту већ у земаљама са свешћу о личном интересу корисника. Наравно, то ни на изглед није тако идилично већ је опет лицемерно, дволично и из потпуне корпоративне самовоље. И у правно развијеним земљма се крше најосновнија права приватности у сваком смислу.

Битно је запитати се где подаци о нашим навикама завршавају. У овом тренутку, то су сервери компанија које профилишу циљне групе и на основу добијених података разрађују даљу концепцију наступа на тржишту али и локализују нас као кориснике. Алгоритми су давно достигли ниво веома прецизне локализације појединаца , а на томе је Гугл засновао свој "G-mail" сервис.

Оно што нас треба да брине је будућност и тренд умрежавања компанија тј. претварање у мултинационалне конгломерате који самим тим поседују и профиле невиђеног броја корисника и могућност монополске превласти на планетарном нивоу. У том тренутку, профил корисника ће бити умрежен са профилима других сервера и компанија и практично ће одавати податке којих ни сам корисник често није свестан. Сада долазимо до закључка да интерес за он-лајн шпијунажом имају све битне сфере модерног друштва од којих ћу две издвојити - потрошачка и политичка . Код другопоменуте морам навести могућност ултимативне моћи политичке идеологије која да готово савршено може да функционише у електронском добу захваљујући високо-софистицираном профилисању и идентификацији. Говоримо о једном Орвеловском добу где је пласирана лажна слобода, а идентитет сведен на ништа. Стога долазимо до закључка да је за очекивати да ће медијска кампања у блиској будућности деградирати приватност прво кроз комфомистичке сервисе (он-лајн забаву - друштвене мреже, електронске системе идентификације... итд), а након тога и ултимативно на "демократски" прихватљив начин.

Приватност и демократија

Уколико се осврнемо на закон, видећемо да званичним демократским ставовима не приличи буквално укидање права на приватност. У САД, Немачкој, Великој Британији и другим информатички развијеним земљама, закони су веома рестриктивни и јасни по питањима приватности грађана у електронским системима. Значи да је јасна линија повреде, али се зато лобирају други начини надзора под изговором заштите.

Законска регулатива у Србији не прати нити је икада пратила технолошки развој. У овом тренутку имамо прилично површан закон о приватности грађана, а једино и најбоље што је држава до сада учинила је оснивање канцеларије Повереника на чијем челу стоји добар познавалац проблема и ширих погледа - Родољуб Шабић са својим кабинетом и стручњацима из тих области. Међутим, још дуго ћемо се борити са недореченим законом и низом рупа које омогућавају аутоматску идентификацију и он-лајн профилисање зарад интереса даваоца услуга па и саме државе. Овде не можемо да не поменемо скорашњи предлог тоталитарног надзора Државне безбедности , који даје могућност сваком лицу да без било каквих налога и одлуке виших инстанци прати електронску комуникацију било ког грађана Србије!

Говорили смо много о стварима због којих имамо права бити параноични и живети у страху и закључак да је привилегија не бити он-лајн има смисла али не треба прелазити границу и банализовати проблем једнослојним погледом на ситуацију. Значи, привилегија је бити он-лајн и при том задржати идентитет и личност. Да појасним, профилисање корисника се ради искључиво праћењем навика и понашања унутар он-лајн апликација које користимо (друштвене мреже, сервери за куповину...). Не постоји земља на свету која законом дозвољава надзор без пристанка корисника. Тако имамо и примере компанија које зарад статистике имплементирају софтвере на рачунаре корисника али је сваки додир са њима под пристанком корисника. Законски, а и у информатичком свету, софтвер који је имплементиран у систем без знања корисника је нека врста рачунарског вируса и то је по свим међународим декларацијама и законима кривично дело. Дакле, компаније које се служе поменутим метдама врше тешку повреду интегритета корисника и технике и сносе кривичну одговорност пред законом.

Закон може да прати понашања и трендове, али фокус треба поставити на корисника. У овом тексту сам већ помињао да је свест грађана о сопственој приватности на ниском нивоу , и да, навикнути медијским кампањама - ријалити програмима и промоцијом комформистичке технологије и забаве, одржавамо низак критеријум личног интереса за приватност, који већ сада доводи у питање будућност друштва.

У једном тренутку ће он-лајн апликације "упијати" свакодневницу и генерисати профиле, а то ћемо и желети јер ћемо тиме себи обезбедити удобност па и друштвени статус. Већ сада видимо последице таквог понашања.

извор

Свако добро!