Prirodni porođaj

[ruskinja]

MOJE POROĐAJNE PRIČE

1. Termin mi je bio 8.12. i ja sam se toga slepo držala. Imala sam 21. godinu, vesela, nasmejana, trudnoća super teče i iščekujem taj dan da ugledam moju devojčicu. Bila sam kao leptirić, dosta aktivna...6.12. sam krenula gradskim autobusom do grada da obavim nešto... U busu mi niko nije ustao, a na 2. stanici ulazi moja kuma i zaprepašćeno pita: «Gde si ti krenula, hoćeš sad da se porodiš?», ljudi se kao malo «zgledali», ali niko ništa. Imala sam kaput, ali stomak se nazire...Tu noć sam imala kontrakcije i sva vesela sam čekala one najbolnije, pa da krenem u bolnicu, ali tako nekako sam zaspala i kada sam se ujutro probudila, shvatila sam da su kontrakcije prestale...Ceo dan sam čekala, ali ništa...Uveče sam se sredila, legla u kravet i oko 22h su krenule...po savetu doktorke odlučila sam da budem kod kuće dokle god budem mogla da izdržim...Kako naiđe bol, ja vičem-ajoj, a muž-ajmo mi u bolnicu...Oko 1h smo krenuli, tamo bili oko 1:20h, kažu 4 prsta otvorena, vodi je u porodilište...Pozdravim se sa mm i pravac na pripremu, oko pola 4 sam legla na porođajni sto i tada su mi uključili indukciju, od bolova sam se prevrtala sa boka na bok, probušili su mi vodenjak, i tek posle nekih sat vremena, osetim nešto toplo da teče-prva pomisao, to je krv, nešto nije kako treba, dozivam sestru, dolazi brzo i po njenom izgledu lica shvatam da je sve ok-kaže, gura mali, sad će on...Bolovi su bili sve učestaliji, da nisam imala vremena da dođem do daha...prolazi sestra, pogleda me, kaže-što ti ćutiš, ne čujem te uopšte, a mora da te boli, dozove ostale i kaže-ajde mila, došao tvoj red...slušala sam njene instrukcije, 3x se napnula i rodila se moja devojčica...pokazali je da potvrdim pol, odneli je na sređivanje i doneli, jao kako je to neopisiv osećaj, pun topline, radosti, sreće...beba vas gleda svojim okicama, a vi vidite njeno zadovoljstvo što je kod mame, ili se to sve umišlja...posteljica mi nije izašla, uspavali su me, očistili i zašili ranu, posle buđenja, u sobu-zovem muža-porodila sam se jutros u 6h (nisam imala sat, ali mi se tako činilo), a on-meni su rekli u 11:15h, ja u čudu, pogledam na sat, a ono 17h, Bože, gde proleti vreme!!! Bebu su mi doneli u 19h, nemam pojma oko nje, a i niko mi ne pokazuje, 3 dana mi je «gulila» bradavice, ali trpela sam...sve je posle bilo ok, i toj sestri za laktaciju sam oprostila njen propust...

[ruskinja]

Nastavak...

2. Termin je bio 21.08.a ja sam imala osećaj da ću se poroditi pre. U ovoj trudnoći sam se osećala toliko tromo, i dok sam u 1. jedva čekala da se porodim da bih videla bebu, sad sam htela da se porodim što pre, da se oslobodim tereta...Bebi se sviđalo u stomaku, pa smo prešli termin i 25.8. sam primljena u bolnicu, zbog smanjenja plodove vode. 26.8. u 6h su me priključili na indukciju, nesnosni bolovi, ali znala sam da je to sve normalno, pa sam trpela i iščekivala porođaj, ali nešto mi se odužilo, pa sam i ustala, malo šetala, ali najlakše mi na boku, dolaze, pregledaju, ali ništa...u jednom momentu uleću 2 babice, 3 lekara, jedna od njih kaže, 6 prsta otvorena, može, drugorotka, mislim se ja prvi put sam bila 9 prstiju, kako sad to može i sa 6...avaj, napinjem se i napinjem, ma neće, pa neće...stiskaju mi stomak, sad, ajde...doktori se poređali kod vrata i pričaju mi, evo je glava, čelo, okice, nos, ajde još malo, ramenca, ajde još jednom, i osetih olakšanje-jedno 20x sam se napnula dok nije izašao, babica ga podiže sa rečima-vidi ga što je sladak, ja se mislim-nosi ga, nemam snage ni za šta, ali samo sam se osmehnula...sredili ga, doneli, uzimam ga i kažem-e, al me namuči, a on u plač-ja kažem, dobro, dobro, nije bilo tako strašno, poljubim ga i on prestade i tu mi je prirastao za srce. Uzeli ga, vidim doktor se namešta dole da me ušiva, a ja pomislih, joj uspavaj me, ne mogu ja to sada da izdržim, kad on meni kaže-sada ćete malo odspavati-hvala vam od srca i poslednje što sam videla je njegov blag izraz lica i osmeh...Posle buđenja, pogledam na sat, a ono 18:30-uf, gde opet proleti vreme...u 19h sam bila u sobi, a u 20h mi doneli bebu, sreća pa sad sve znam, uspostavili laktaciju i sve super od prvog dana... Inače, vreme porođaja- 15:20h...

Napominjem da nisam imala vezu, ni dan danas ne znam imena lekara koji su me porodili, imaju neki potpisi u otpusnoj listi, ali ih je teško dezišifrovati, rana me oba puta nije bolela uopšte, da sam se pitala da li sam uopšte sečena, svi su bili ljubazni, sem sestara za laktaciju...

Prvi put se mm uopšte nije brinuo za mene, a drugi put je poludeo od brige i tek nekih godinu dana posle porođaja je rekao-znaš, u tom momentu mi uopšte nije bila bitna beba, već samo ti živa da mi ostaneš...

[Njanjica 4]

Kontrakcije.....uffff gore nego sam porodjaj Definitivno...

Moje su trajale 12 sati (da ne racunam one blage pocetne + 12) a one najjace 5 sati...da umrem....

A poradjala bih se svaki dan da je u pitanju samo sam porodjaj... misli da cu drugi put Epidural!

[Keka 4]

Joj, da, te kontrakcije

Ja sam imala sreću da se otvorim 6 prstiju bez ijednog bola. Bila sam tri dana na patologiji, primljena sam jer sam bila otvorena 4 prsta, kako je bio vikend, nisu nas pregledali, čekao se ponedeljak. U ponedeljak posle vizite ja otvorena 6 prstiju.

U porođajnoj sali su me prikačili na indukciju i prokinuli vodenjak. Na početku nije bilo tako strašno, ali kasnije.... ja se ne sećam tačno bola, ne mogu da ga opišem, ali se sećam da sam mislila da ja to neću preživeti. Čak sam vikala babici da hoću da idem na CR, na šta mi je ona odgovorila da sam šašava, da imam školski porođaj i da ću biti brzo biti gotova. Sve ukupno je trajalo 1h45min, ali ja sam ostala sva istraumirana. Baš sam doživela šok, ceo organizam.

Da sam ostala kući mislim da bi mi bilo lakše, ne bi me sastavile te kontrakcije, ovako se sve suviše brzo dešavalo, odjednom je bol bio nepodnošljiv. Ma, ko zna...

Uglavnom, nemam neko negativno iskustvo, nije ono nikad više, katastrofa.... ali, kad pomislim na još jednom, muka me uhvati!

[Marina :) 2]

Termin mi je bio 21.jun ali čim sam ušla u deveti mesec govorila sam kako će definitivno beba ''požuriti'' da se upoznamo. Tako je i bilo

3.juna u 05h ustajem sva bunovna i osećam potrebu da idem u wc. Tog momenta kada sam ustala iz kreveta, osetila sam kako mi je pukao vodenjak i počela da curi voda (sva sreća, imala sam uložak koji je izdržao upijanje dok nisam došla do wc-a).

Moj muž je naravno spavao, pa sam ga probudila rečima- ''Počelo je. Pukao mi je vodenjak!'' On se jadan, sav onako pospan, izgubio i počeo da vesla po krevetu ne bi li što pre ustao sa njega

Rekla sam mu da se opusti, imamo vremena...Otišla sam do wc-a i zamolila muža da mi donese stvari do kupatila da se sredim. Istuširala sam se, oprala kosu, izdepilirala... Za to vreme, razmišljam o našoj bebici, o tome šta me čeka i kako ćemo konačno upoznati našu sreću...

Muž mi svakih pet minuta kuca na vrata kupatila i požuruje me.

Kada sam se pripremila i proverila da li je sve spakovano u torbi, ispao mi je i sluzni čep. Krenuli smo za bolnicu.

Stigli smo tamo oko 7h. Na prijemu jedna sestra, još ne pripremljena. Čekam dobrih pola sata iako sam bila jedina tamo.

Počinje prijem, priprema. Zove dr da me pregleda, kaže otvorena tek 1 prst, vodite vi nju u pretporodjajnu. Presvlačim se u spavaćicu, vraćam mužu stvari, pozdravljamo se... Odvode me u sobu, tamo već dve žene. Dolazi dr oko 9h (koji treba da nas porodi) pregleda, i kače mi indukciju, govore da šetamo... Šetamo ja i još jedna ženica hodnikom dobrih 4 sata, ne daju da sednemo, samo šetajte... Kontrakcije u toku, dr me pregleda u 15h kaže da sam otvorena malo više od 4 prsta!!! Imam jake bolove, pa je odlučio da mi daju inekciju za otvaranje! E to su bolovi Stiskam onaj stalak što je zakačena indukcija, mislim da ću ga slomiti. Boli, plače mi se ali stiskam zube i tešim se kako će to brzo... Mislim da su mi ta dva zadnja sata trajala kao dva dana... Konačno osetim pritisak i govorim babici. 17h...

Ležem na sto, kaže - ''Počinje.'' Mislim ja , konačno, a bolovi nesnosni, malo stenjem ali se suzdržavam. Počinju i naponi. Babica zove dr i kaže mi da guram kada osetim napon.

Stigao je dr, tu je babica i još jedna sestra. Ja guram, kažu- odlično samo tako nastavi... Ne vidim ništa, smračilo mi se pred očima. Osećam peckanje, rade epiziotomiju. Čujem doktora kako govori- Vidi se glavica, crna kosica... Hrabrim se , poslednji napon i konačno... Čujem plač moje bebe i osećam ogromno olakšanje! Kažu- Čestitamo mama, dobili ste DEVOJČICU!!! (nismo znali pol do samog porođaja) Rođena u 17.10h, 4.200gr, 57cm

Presrećna sam, gledam kako odsecaju pupčanu vrpcu, moja ćerkica plače...Stavljaju mi je na grudi, poljubim je i kažem - ''Zdravo mila, mama je tu...'' Mojoj sreći nema kraja...

[ChiMama 12]

Jao Marina , smlc smlc ...skroz sam se raznezila...

Jedva cekam da i Borjana podeli sa nama njeno iskustvo...

A najvise cekam da i ja po drugi put mogu svoje...

[Takilend 22]

Ja, bre, nisam normalna. Cim procitam necije iskustvo sa porodjaja, ja se rasplacem.

[ChiMama 12]

Ja, bre, nisam normalna. Cim procitam necije iskustvo sa porodjaja, ja se rasplacem.

Ma Taki take su ti trudnjace... I meni se odmah pojave suzice,ma ne mogu ni jedan filmic odgledati bez plakanja...

Jos malo pa ces i ti piskarati na ovu temu....

[FILIPA 73]

Marinino iskustvo me podsjetilo na moje...

Ista satnica...

27. septembra mi je bio termin, ali pošto sam težila ka tome da Filip sačeka do oktobra, poslušao me je. 1. oktobar, 4 sata poslije ponoći osjetila sam bolove...

Vidjevši krvavi iscjedak, malo sam se prepala, ali bez panike...Suprug mi je pružao podršku, bolje reći ja njemu...

Oko 10 sati sam odlučila otići u bolnici. Uf tek me je tad uhvatio napad panike...a bolovi prestali. Uglavnom na pregledu sam već bila otvorena 5 prstiju, a od bolova ništa! U rađaonu sam ušla oko 10,30...tek tad sam shvatila riječi mnogih koji su me savjetovali da što kasnije odem u bolnicu. Neobjašnjiv sklop emocija...plač, jauci, veselje, suze...

Oko 12 časova su mi probili vodenjak...priključili raznorazne cjevčice...inekcije...nisam imala pojma šta se događa...pitala sam se zašto me ništa ne boli. Kad oko 14 časova osjetim booool...I tako jedan za drugim...osjetila sam potrebu da pitam sestru kada ona očekuje da će se to završiti, rekla mi je oko 17 časova. Odlučila sam se da ju pitam jer mi nije isto čekati još dva sata ili do ponoći...

Oko 17 časova sam osjetila neizdržive bolove...konstantne...Čim sam vidjela doktora znala sam to je to...Napon, napon, disanje...ništa ih nisam razumjela šta su mi govorili...Ima

[FILIPA 73]

Da nastavim...

Oko 17 i 15 doktor mi je toliko jako laktom pritisnuo stomak da sam mislila da mi je polomio rebra...ali na taj način je pomogao Filipu da ugleda svoju mamu...sjećam se samo da sam jako plakala...

[Marina :) 2]

Svima nama je bila frka dok nisu pocele kontrakcije,a posle vise nemas vremena za frku.

Istina!

[MaMaSoNJa 10]

Хвала вам :*

Зове се Вид, као мој чукундеда

Можда га крстимо на Видовдан.

Sjajno ime,i nas decko se zove Vid!!!

[mms 1]

Imajući u vidu da su iza mene tri porodjaja, verujem da bih i ja mogla napisati nešto korisno, bar za one trudnice koje iščekuju prvo dete, takozvane prvorotke.

Evo sad dok jednom nogom ljuljam najmladju ćerkicu koja dremka u kolicima, započeću sa mojim iskustvima, pa dokle stignem.

Za najstariju ćerku termin je bio 12.07.2002. godine. 27.06. brisala sam nešto po kući, čistila i sredjivala. Kažu, da žena pred porođaj ima potrebu da dom dovede u red. I tako, 28.06. ujutro oko 6,30 h na vešu sam videla trag krvi. Pošto nisam imala nikakve simptome koji bi ukazivali na porođaj,nisam se previše uznemirila. Naravno stvari su bile spakovane. Oko 10,15 h stigla sam, po preporuci doktora, za svaki slučaj u porodilište, inače sva tri puta je to NF, i tamo mi doktor kaže da ću se poroditi do15,00 časova. Meni je to zvučalo kao nemoguća misija, budući da sam ja o porođaju mislila kao o nečem najstrašnijem, što će me snaći u životu. Da, čitala sam ja o tehnikama disanja i porodjajnim dobima, i kao svaki dobar đak naučila sve to. Elem, u salu za pripremu sam ušla oko 11,30 časova. I dalje nisu bili prisutni bolovi bilo kakve vrste. Uključili su mi indukciju, bolova i dalje nije bilo. Odjednom su krenule jake kontrakcije, ja sam zaboravila sve naučeno, i naša prva devojčica ugledala je svetlost tog Vidovdana 2002. godine. Malo sam se "pocepala" i to je to. Supruga sam videla istog dana oko 17,00 časova i on n ije moga da veruje da sam se porodila, pošto sam mogla da sedim...

Evo devojčurak mi se probudio pa bi bio red da nešto i prezalogaji.

Mislim da bi ovo moje prvo iskustvo trbalo da ohrabri buduće majke.

Rado bih pisala i o druga dva, alli trenutno nisam u prilici.

Možda malo kasnije...

[Borjana 28]

Evo, kako sam i obecala- pisem o svom iskustvu... Koga ne mrzi, neka cita.

Vecina forumasica je upuceno u pocetak mog porodjaja, odigravao se online.

Naime, oko 20 h 15.08. su poceli neki slabi bolovi, nalik menstrualnim. Ja kuckam na bebcu, a mm polako panicari. Na sat, na pola sata, na deset, pa na pet minuta... A onda- nista...

Oko 23 h mm otvara veliki cips sa paprikom i davimo se.

Ja sam se istusirala, ali posto su mi bolovi prestali, obucem spavacicu i kazem dragom da se izgleda necu uskoro poroditi, te da ide na spavanje. On me gleda kao da sam pala sa Marsa, ali poslusno krece u krevet.

Oko 2 h idem na spavanje... U snu jaucem (mm me probudio jer je cuo). To je bilo oko 3:30 h. On panici naravno, a ja lagano provjeravam na koliko mi se javljaju bolovi- sada su bili malo jaci, i javljali su se na 5 min.

Razmisljam:"Ako su ovo kontrakcije, porodjaj i nije tako strasan kao sto se prica"- ha, kako sam naivna bila!

U bolnicu smo stigli oko 4:30 h, bila sam otvorena 5 cm. Krece brijanje, klistiranje, a prije toga ctg (bez UZ, sto ce se poslije ispostaviti kao glavni problem).

Odvode me u sobu- sama sam- jeee! Govorim mm da ide kuci i da cu ga zvati kada krenem u salu. Trckaram u wc na svakih 10 minuta, a onda osjecam mucninu, i… *bem ti cips!

Bolovi na 2 min.... Da mi je neko rekao da se tako nesto moze izdrzati, stvarno ne bih vjerovala!

Ja sama, nigdje nikoga, a dodje mi da iskocim kroz prozor i pobjegnem od svega! Tek oko 8 h dolazi vizita, i videci me izmucenu, vode me na pregled, nakon kojeg mi govore da ce uskoro doci po mene! Aaaaa dosao je taj momenat, nisam mogla da vjerujem. Napokon ce sve biti gotovo! U 8:30 h ulazim u salu. Dr hoce da mi busi vodenjak, ali konstatuje da mi je sva voda iscurila! A ja pojma nemam kada…

Ukljucuju indukciju, i ostavljaju me na stolu. Mislila sam da necu, ali sam ipak bila glasna- divim se svom tijelu koliko je bola u stanju da podnese! Vraca se dr i pita me kako se osjecam- kazem da cu se ukakiti I da moram u wc. “Ne, to beba pritiska glavicom”.

Ono sto se izdesavalo od tog momenta, pa sve do 9:20 h, kada se rodio Mihailo, nisam mogla ni da sanjam u najgorim kosmarima! Gurala sam kao nenormalna, slusajuci babicu i dr, ali beba ni da se mrdne. Osjetila sam da su me dva puta sjecnuli, a onda i cula dr kako govori da me ne vrijedi sjeci jer me beba cijepa ramenom kuda stigne, dok mi dvije sestre i babica bukvalno guraju bebu laktovima, kao nozevima. Nije islo… Sestra spominje vakuum, a ja molim da malo sacekaju- sa sledecim naponom ce izaci moja beba. I tako je i bilo! Osjecam kako izlazi, i vidim uspaniceno doktorkino lice:”Bebi je pupcana vrpca dva puta omotana oko vrata!” Ali, na svu srecu, moj hrabri bebac je dobro!

Olaksanje, koje sam osjetila kada su izvukli posteljicu, nije dugo trajalo- posteljica je defektna i radi se hitna revizija- naravno bez anestezije! Onda usivanje- unutrasnje i spoljasnje… Posto sam krvarila vise nego sto su ocekivali, pozvana je nacelnica ginekoloskog odjeljenja, koja je vikala na dr da se ovaj porodjaj trebao zavrsiti CR!

Dok su me usivali, molila sam ih samo za par minuta bez bola… A kada su zavrsili, kulturno sam uputila izvinjenje dr sto sam vristala, a ona me pogledala kao da ne vjeruje (sigurno je pomislila da sam u soku i da ne znam sta pricam, ili da je za*ebavam).

Nakon dva sata, voze me u sobu, i provjeravaju svako malo…. Sve do uvece nisam ni bila svjesna da je sve napokon gotovo- dok mi nisu donijeli najljepsu bebu na svijetu!

Mozda nisam zaboravila bolove i agoniju kroz koju sam prosla, ali to je nista u poredjenju sa blagom koje mi je Bog poklonio!

I da, ipak nije dugo trajalo, iako se meni cinilo kao vjecnost. Od ulaska u salu do porodjaja, proslo je samo sat vremena (ne racunam reviziju i usivanje).

[Takilend 22]

I ko je prvi citao tvoj porodjaj?!

A kako se desilo da ti je plodova voda iscurela? Nisi osetila? Pitam te jer i ja imam strah od toga da necu osetiti curenje plodove vode...

[Чупава 8]

super je sto se sve dobro zavrsilo !! vazno je da ste nam zivi i zdravi!!

[ChiMama 12]

Borjana pa bas i nisi lepo prosla,bas mi je zao... No,moglo je i gore,bitno je da ste sad vas dvoje zajedno i da je sve ok...

[Borjana 28]

I ko je prvi citao tvoj porodjaj?!

A kako se desilo da ti je plodova voda iscurela? Nisi osetila? Pitam te jer i ja imam strah od toga da necu osetiti curenje plodove vode...

:lol:

Nisam ni sumnjala!

Nisam osjetila curenje plodove vode, jer mi se cini da mi se to moglo desiti u momentu kada sam nakon klistiranja bila u wc-u nekih pola sata. Nisam znala gdje mi sta vise curi!

Kada se sve sabere, porodjaj i nije veliki bauk, kada si u rukama profesionalaca!

[viki77 36]

Zao mi je Borjana sto ste teko lose prosli,ali bitno je da ste vi nama zivi i zdravi.Drugi put ce biti bolje Ljubi mi tog malog cupka.

[Takilend 22]

Ma, mene sve strah da meni ne curka plodova voda i da nisam toga svesna...

[Borjana 28]

Ma, mene sve strah da meni ne curka plodova voda i da nisam toga svesna...

Mislim da bi primijetila da ti se to desava, ne brini se...

Hvala vam, djevojke, na podrsci! U trudnoci mi je znacila jako puno, a vjerujem da ce i ubuduce, jer imam gomilu pitanja za mamice!

[lilika 12]

bas mi je zao sto je porodjaj tako lose prosao,ali bitno je da je sve ok sad.. [

[Clara82]

Borjana, tvoje iskustvo sa porodjaja je slično mom..znam kroz kakve si muke prošla..ali bitno je da je sada sve ok..

[Ana* 835]

Svaka cast Borjana... Sada znas koliko zena moze da bude jaka

[mama Bojana 19]

Sve se izdrzi kad je cilj tako veliki i lep! Namucila si se ali imas nagradu za sve...

Hvala sto si podelila svoju pricu sa nama.

Ja nekako, iako cekam blizance, imam zelju da se porordim prirodnim putem - ne zelim da prespavam svoj porodjaj...

Masu ti moje bebe (mrdaju veceras ko sasave)

Poljubac!