Obrazovanje

[srculence10 95]

Caos zene i majke,

ja nezivim u YU vec par godina ali bih hteli da pomognemo da kupimo knjige za decu jednoj osobi pa me zanima ako mi mozete tacno te otprilike kolko kostaju?Samo knjige sa radnim sveskama ostalo kupujemo odavde gde smo.

Znaci ovako 3razred ,6 razred i 3 razred srednje skole za tekstilce,sivace neznam kako se tacno zove,molim vas za informaciju sto prije pa ako mozete jos bolje u PP.

Hvala vam unapred

[zlatni papagaj]

Caos zene i majke,

ja nezivim u YU vec par godina

Ух, сестро слатка, Ју не постоји већ скоро децнију

ali bih hteli da pomognemo da kupimo knjige za decu jednoj osobi pa me zanima ako mi mozete tacno te otprilike kolko kostaju?Samo knjige sa radnim sveskama ostalo kupujemo odavde gde smo.

Znaci ovako 3razred ,6 razred i 3 razred srednje skole za tekstilce,sivace neznam kako se tacno zove,molim vas za informaciju sto prije pa ako mozete jos bolje u PP.

Hvala vam unapred

Да ли хоћете нове или половне уџбенике?

Ако хоћете нове, то је најбоље да одете на сајт е куповина уџбеника

Свако добро!

[zlatni papagaj]

Борба за образовање је борба за будућност Србије, чију омладину покушавају да претворе у заморчиће новог тоталитаризма.

10.08.2012

1. „Најбоље би било кад би се потписивали палчевима. Нажалост, то је немогуће. Зато се све мора максимално ограничити! Најједноставније радио-емисије. Треба их одучити од мишљења. Никаквог обавезног школског образовања. Треба схватити да писменост Руса, Украјинаца и сличних доноси само штету. Увек ће се наћи пар бистрих глава, који ће наћи начина да изуче своју историју, па ће онда доћи до политичких закључака, који ће, на крају крајева, бити усмерени против нас. Зато, господо, на окупираним територијама не размишљајте ни о каквим радио-емисијама на историјске теме. Не! У сваком селу на тргу - стуб са мегафоном, да слушају вести и да се забављају. Да, забављати и спречавати покушаје да стичу политичка, научна и уопште било каква знања. Радио треба да емитује што више просте, ритмичне и веселе музике. Она бодри и повећава радну способност /.../ Локално становништво не треба да добија високо, па чак ни средње образовање. Школе се, наравно, могу оставити. Али морају се плаћати. Програме направити такве да ученик зна што мање. Реците им да школу треба очистити од комунистичке идеологије и што више приближити пракси. У осталим стварима, довољно је да становништво помало уме да чита и пише немачки. Не треба да знају да броје изнад пет стотина“.

2. „У Русији треба дозволити рад само оним предузећима чија производња захтева нижу и средњу квалификацију. Треба затворити индустријска предузећа која радним колективима постављају високе захтеве, попут, рецимо, фирми за производњу оптике, авиона, локомотива“.

Читалац је можда препознао, а можда и није, текстове под бројем 1. и под бројем 2. У сваком случају, препознао је транзициону стварност Источне Европе у њима. Но, да идентификујемо изворе цитата: онај под бројем 1. припада Адолфу Хитлеру; онај под бројем 2. је из тајног меморандума тзв. „Немачке заједнице рада“, упућеног врху Трећег Рајха 17. новембра 1941. године.

Дакле, фирер и његови гаулајтери су веома бринули о школовању на окупираним словенским територијама. Раса робова није смела да зна да броји даље од 500.

Велики српски архитекта, Предраг Ристић, „Пеђа Исус“, син човека коме су комунисти све отели и утамничили га, причао је да су деца из угледних београдских кућа младе скојевске пропагандисте „тукли математиком“. Скојевци су морали да устукну пред знањем, ма колико мрзели његове носиоце. Румунски свештеник Георгије Калчиу, који је, због проповеди, био у страшним казаматима Николае Чаушескуа сећа се како га је мучила Секуритатеа: „Тукли су ме, али не превише. Међутим, психолошки притисак био је неподносив. Саслушавања су била проста; дању и ноћу су ме питали: „Како се зовеш? Како ти се зову отац и мајка? Који је данас дан? Колико ти је година?“ То су понављали хиљадама пута дневно. Осећао сам да лудим. Наравно, нисам више био у стању да одговарам. Заборавио сам колико ми је година. Заборавио сам мајчино име. Заборавио сам који је дан. Како да знам, који је дан? Кад би ми се све измешало, и кад бих одговорио погрешно, оптужили би ме да хоћу да их преварим. „Шта ти кријеш од нас?“ питали су ме. „Шта си учинио против власти комуниста?“ После таквог мучења Калчиу је почео да заборавља чак и молитве. Да би сачувао свест, учинио је следеће: „Паскал је био француски философ и математичар. Као дете, много је волео математику, али отац је желео да он буде адвокат и запленио му је све математичке књиге. Када је имао дванаест година, у уму је реконструисао комплетну Еуклидову геометрију. Рекох себи - имаш педесет година; могу да се сетим геометрије коју сам учио у средњој школи. Почео сам од тачке: шта могу са тачком? Две тачке - права; три тачке - троугао. Тако сам почео да се присећам геометрије. То ми је уредило ум! Био сам приморан да логички размишљам, користим имагинацију, и тако сам свој ум сасвим довео у ред! То није била просторна геометрија, него геометрија површи. Није било геометријских тела, само линије и површи. Било је велике чистоте у томе; било је као молитва.

Овај поредак, не тродимензионални, него дводимензионални, повратио је мом уму духовност. Пошто није било тела, ни треће димензије, ништа недуховно није остало у мом уму. Успео сам, сећајући се дводимензионалне геометрије. Од тога сам имао велику корист, не због тога што сам запамтио геометрију - сад је се не сећам - него зато што ми је ум доведен у ред. Могао сам логички да размишљам и да тако превладам патњу - психичку патњу. Исход је био да сам се сетио свих молитава“.

Дакле, испирање мозга није успело зато што се румунски свештеник сетио математике.

А сад, питање за милион долара: зашто су сваке године тестови на крају осмог разреда у Србији све дебилнији, и зашто можеш да их положиш чак и ако ништа не знаш?

Питање за два милиона долара: зашто је „болоњизација“ направила хаос на нашем Универзитету?

Питање за три милиона долара: ко је стајао иза реформе нашег школства од 2008. до 2012, ако знамо да се старо-нови министар просвете, професор др Жарко Обрадовић, скоро није ни мешао у свој посао?

Из недавне историје српских школских реформи

Наравно да нисте заборавили Гашу Кнежевића, једног од лидера ДОСократског хаоса. ДОСОКРАТСКА Србија је, ако се сећате, морала бити и школски реформисана. Досократија је на чело Министарства просвете почетком XXI века довела већ поменутог Лењин Гашу Револуционара, иза кога је стајао чувени „хуманиста“ Ђерђ Сорош. Кнежевић & comp, на челу са госпођом Тинде Ковач - Церовић, десном руком Лењин Гаше, устврдили су како наш систем ни у чему није ваљан, и како га, по узору на „Еуропу“, ваља из корена реформисати. Школу треба претворити у „школигрицу“, наставнике у забављаче, увести што више грађанског васпитања, радионица и играоница. Све се правдало тиме да је тако „у Европи“, том „мрачном предмету жеља“ свих домаћих евроинфантилаца.

Али, онда су се чули гласови људи који су ТО („европско-америчко - светско“) видели и доживели ЗАИСТА.

Ђаци крушевачке Гимназије су, у јесен 2004, после вишемесечне Интернет-преписке решили да посете своје вршњаке из гимназије „Кристијансхавен“ у Копенхагену. Контакт је успоставио професор историје Бранимир Шошкић, који је ступио у везу са својим колегом Андреасом Бјорном, аутором књиге „Распад Југославије“. Крушевљани су себи платили авио-карте, а Данци су им обезбедили визе и смештај.

Сусрет са Данцима описује ђак Стефан Миловановић: „За нас је било шокантно то што на часовима може да се седи на столу, спава на поду учионице, једе јабука, пије сок или вода, телефонира мобилним. Веома су слободни, све се заснива на групном раду и ником не пада на памет да бежи из школе. Школа је њихов избор, а образовање циљ“. Ана Јовановић додаје: „Час траје један сат. Ученици стално причају са професором, а он може да предаје само петнаест минута, након чега следе питања и разговор о теми“. За њих смо ми преозбиљни, али и нама су били чудни дечаци са розе каишевима и марамама. Тамо нико не обраћа нарочиту пажњу на то што носи онај други. У школу долазе и по киши боси, без обуће или у јадранкама, али на часовима се нађе и понеки дечак који је дошао у пижами“, каже Марко Ђорћевић. Сви одговори су само у писменом (тест) виду, а најбољи ђак не спава на часу и ради домаће задатке („Блиц“,октобар2004.)

Други сусрет наше и „њихове“ школе. Пролеће 2005. „Новости“ извештавају да је бивша Београђанка Наташа Јовановић Калахан добила награду угледног Салтерс института као најбољи наставник хемије 2004. Наташа је, са десетком, завршила студије на Технолошком факултету у Београду, а затим се, 1992, нашла у Енглеској. Тамо је радила разне послове, све док се није скрасила у школи. Ево шта лауреат Салтерс награде каже о британском школству: „Разлика у школству је огромна. Увек хвалим наше школе, јер „производе“ образоване људе. Овде је више него лоше. Постоји само неколико изузетних, приватних школа, за децу нарочите интелигенције, које их припремају за свет богатих. /.../ Ђаци се понашају као прави мали гангстери, наређују професорима шта да раде, долазе на часове кад им се хоће. Казне можда имају ефекта пар дана, а онда, све из почетка. Ни непријатељу не бих пожелела да ради у енглеској државној школи. Многа деца не науче правилно ни да читају, ни да пишу“. Професорка биологије, хемије и физике у школи Ревензбор у Бромлију, каже: „Ове године добила сам праве згубидане. Једино им је до дружења, баш их брига да ли ће случајно нешто и да науче“.Она је веровала да ће јој ова награда бити одскочна даска за рад у некој приватној школи.

Трећи случај. Дете из Србије. Учило две године у Енглеској. Описно оцењивано. Кад се вратило у Србију, морало да понавља први разред основне школе. Ништа није знало. Ево како је, делимично, изгледала његова описна оцена из Енглеске. (Ово доносимо пошто су се домаћи гашисти и гашоиди залагали за описно оцењивање као „бољи начин“ стимулације деце да уче, јер им не вређа „самопоштовање.“)

Пример описног оцењивања:

Учитељица је, у описној оцени, тврдила да су деца лепо напредовала у свим предметима, учили о „кућама, домовима, води и распустима“, па се занимали и за рециклирање отпада у свом крају (што је деци омогућило да развију „своје познавање географије и историје“).

Мали Србин, у области писмености, је „течно читао“ и „направио добар напредак“; бавио се писањем „прича, извештаја, описа, писама и поезије“; учитељица га је прогласила за „самосталног писца који срећно седне и заврши задатак“. Међутим, пошто не слуша, уради погрешно. У другом разреду основне дете „уме да изврши просто сабирање и одузимање збирова и ИМА ИСКУСТВА у множењу и дељењу“; „компетентан“ је у раду с бројевима до 50, а у мањој мери до 100. „Уме да именује већину тродимензионалних облика“, кличе учитељица. Почео је да „идентификује праве углове“; „уме да именује новчане кованице“... „Враћа кусур од 20 пенија“. У области „науке“ је „предузео неколико истраживања“; уме да користи „миша и тастатуру“; у „религиозном образовању“ је схватио да „веровања и вредности других људи могу да се разликују од његових сопствених“. Из географије је „цртао мапе и планове и поседује одрећену свест о простору“; из историје је схватио да су се „неки догађаји десили пре доста времена“; из уметности је „користио опсервацију, машту и меморију“ при раду; из музике је „имао прилику да користи разне инструменте, да слуша различиту музику и да компонује и изводи“... Општи успех - „знатан напредак, али је могао да уради и много више“...

Поновимо: дечак је, после две године школовања у Енглеској, у Србији морао поново у први основне.

Американизација србских школа

Ево шта је о америчком школском систему, за „Српско огледало“, у Гашино доба, говорила др Јасмина Вујић, врхунски стручњак из области нуклеарне физике, професор на Берклију (ових дана, крајем јула и почетком августа 2012, излази, у „Печату“ ,њен интервју о уништавању науке у Србији – обавезна лектира за сваког ко жели да зна ко овде гаси светло) : „Сматрам, свакако, да је мом успеху у САД највише допринело знање које сам стекла у току школовања у нашој земљи, као и вредности, моралне и остале, које сам понела са собом. Како сам већи део мог школовања завршила у Србији, а магистрирала и докторирала у САД, имам веома добар увид у оба система школовања. Томе би требало додати да је моја ћерка овде завршила комплетно школовање, тако да имам увид и у основно и средње образовање. Такође, предавала сам и била ментор великом броју студената из целог света, те могу врло лако да упоредим нивое знања са којима долазе овде на постдипломске студије. Сматрам да су наше основно и средње образовање супериорни у односу на америчко, где деца врло често завршавају средњу школу, а да остају полуобразована и полуписмена. Зато ме веома забрињава реформа школства коју је на силу спроводио Гаша Кнежевић, министар за просвету. Недавна изјава министра Кнежевића, по коме децу не треба оптерећивати математиком, јер је то сувише тешко, те зато треба смањити број часова математике за четвртину, потврђује моја страховања! Према резултатима реформи које су за протекле 3 године спроведене министар за просвету је очигледно имао за циљ да створи школе које ће да забаве децу а да их случајно при томе не оптерећују радом и дисциплином! Такав школски систем је већ испробан у САД, и наравно произвео неписмене средњошколце који ни своју земљу нису могли да пронађу на географској карти. Ситуација је другачија у високом школству, које је у Србији веома пропало у току протеклих 15-так година, и неопходна је реформа. Није логично да просек студирања на факултетима у Београду буде 10 и више година, да студенти никад и не дођу на предавања, а да професори у току свог века не напишу ни један уџбеник! Како имамо професоре нашег порекла у готово свим школским системима у свету, мој предлог је да их скупимо у Београду и омогућимо да изложе анализу ових школских система, њихове позитивне и негативне стране, шта одговара околностима и потребама наше земље, који стручњаци ће нашој земљи требати у будућности, и да се на један озбиљан и систематски начин изврши реформа високог школства. „Наравно, Јасмину Вујић нико није послушао.

И, на крају, још једна превара, звана РISА тест, на основу које су нас у доба Гаше Кнежевића уверавали да у односу на „њихову“ школу наша много заостаје, и да смо „најгори на свету“, и да хитно треба да се реформишемо.

У мају 2003. године у 41 земљи света, у организацији ОЕСD, вршено је тестирање ђачких резултата по Рrograme for International Student Asessment (PISA). На узорку од 4400 ђака из 151 средње школе тестирање је обављено и у Србији. Српску просвету је представљало 22% гимназијалаца, 45% ученика техничких школа, 15% ученика економских школа, 8,5% ђака пољопривредних и 5% медицинских. Ученици из Србије су били на 34. месту из математике, 35. месту из природних наука и решавања проблема, а из тумачења текстова на 37. месту. Али, овде је било неколико ствари које су прећутане. Да кренемо редом:

1. У другим земљама, PISA тест је рађен на другачијем узорку. У Словенији је било двоструко више тестираних гимназијалаца у односу на Србију.

2. Тестови PISA типа никад до тада нису рађени у нашем школском систему, јер се на тесту проверавају тзв. „функционална“, а не академска знања.

3. Ђацима је речено да тест не утиче на оцену, да могу, а и не морају да га раде, и тиме су демотивисани.

Међутим, упркос свему, чачанска Гимназија је имала врхунске резултате. Просек ученика Гимназије у Чачку је био за 66 поена изнад просека школа у Србији, а за 32 поена већи од просека српских гимназија.

По успесима из математике, само Хонг Конг, Финска, Кореја и Холандија су биле испред резултата чачанске Гимназије, а у природним наукама само Финска и Јапан. Било је још много доказа да је наш систем школовања ипак неразорен. Рецимо, ђаци нишке гимназије „Светозар Марковић“ су само 2002. освојили десет посто медаља на образовним олимпијадама широм света („Вечерње новости“ 12. октобар 2002.)

Једном речју, нисмо били најгори. А да наша држава није пропала, и да се више улаже у просвету, били бисмо још бољи.

Болоњизација као глобалистичка симпсонизација

Србија је, уместо да уозбиљи своје високо школство и врати га на пређашњи ниво, кренула „болоњском низбрдицом“. Универзитети су се определили за „европеизацију - болоњизацију“ наставе, ради „хватања корака са светом“. У ствари, болоњски процес је американизација високог школства, свођења факултета на средње школе са обавезним похађањем наставе и „докторским студијама“ после којих се пишу докторске тезе од 120 страна. Својевремено је на то упозорио доајен наше педагогије, проф. др Драго Пантић, који је, још пре „легања на руду“ „Болоњског процеса“ у свом тексту „Транзициони универзитет на Болоњској низбрдици“, рекао шта ће бити:

„Док белосветски глобалисти раде свој посао на штету света, посебно неразвијених земаља, знатан део становника у Европи, у нас, па и на другим странама, мање или више пристао је да буде „слепа публика“, посматрачи свог пропадања, клањања силама новца и недемократске власти, одустајања од својих права и достојанства.

Стратешка област или „средство“ у спровођењу неоколонијализма, неофашизма и неомилитаризма је - васпитање и образовање, којим се води рат против народа без тенкова, бомбардера и калашњикова. Зато је глобални парапедагошки систем, неформални аматерски видови „едукације“ разних тзв. школа, кампова, радионица, играоница, екскурзија и слично својеврсни освајачки одред у рату за обнову варварског типа капитализма, у којем већина гладује и умире у немаштини, а болесна клика - елита раскошно и саможиво ждере отето, украдено.

Образовање уопште, више и високо посебна су замена за војне јединице окупатора.

Покушајмо да скренемо пажњу на контроверзну, спорну и назадну тзв. Болоњску декларацију, која је један од инструмената глобалиста и транзициониста у пројекту глобалног ропства већине мањини. Карактеристике тзв. Болоњске декларације, судећи по супротстављеним ставовима противника и поборника ове маскиране подвале, тобоже реформе вишег и високог образовања, су следеће:

– игнорисање педагогије, дидактике, историје универзитета и многих других наука у конципирању „пројекта“ модерног вишег и високог образовања;

– занемарују се национални интереси у овом степену образовања младих, не уважавају потребе земље за одговарајућим профилом кадрова;

– ствара се „канал“ и „мрежа“ за „одлив мозгова“ (на шта је аргументовано указала и бивша министарка Љиљана Чолић), дакле губљење интелектуалног и финансијског капитала земље у транзицији („демократској“ експлоатацији);

– универзитет и више школство уместо храмова знања, хуманости и истинске еманципације, у функцији американизма и глобализма, прераста у едукативну пијацу (знања и кадрова), а катедре постају својеврсне „пијачне тезге“;

– аутономија универзитета се радикално сужава, слаби и формализује, све по паролама „демократског друштва“, „цивилног друштва“, „грађанског друштва“, „слободе одлучивања“;

– студентски положај се битно погоршава: обесправљеност, студије битно поскупљују, назадне концепције организације студија, непедагошки и бирократски однос професора према студентима и организацији наставе и испита;

– вредновање знања и способности студената је потпуно ван дидактичких и практичних достигнућа и критеријума, јер бодови и разне тест-евалуације (заједно са бројним сертификатима) за „лакшу шетњу“ у току студија по европским универзитетима („сеоба студената“ или „номадске студије“ или „учећи путници“) су „ланци“ који треба да „вежу“ младе интелектуалце (чему служе и те „драгоцене“ размене студената);

– циљ болоњско-глобалистичког универзитета нису човек и његове потребе, већ капитал и потребе његових власника;

– говори се о „европској димензији образовања“ и фамозним и мистериозним „европским стандардима у образовању“, а ради се о бирократским регулативама и процедурама, базираним на политици и комерцијализму, „очишћеним“ од педагошке науке;

– глобалистичке студије у Европи су против патриотизма, искрене љубави према домовини и омладини, а фаворизују „европског грађанина“ и „европски патриотизам“, односно „европску свест грађана“;

– реформске „иновације“ се намећу, медијски пропагирају, техникама „свршеног чина“ без критичке анализе стварних експерата за ову проблематику и, по правилу, ужурбано (лов у мутном), дидактичке законитости се замењују бирократско-профитерским, све до увоћења „иновација“, тј. решења која су и педагошка пракса и педагошка теорија давно отписали као превазићена, неефикасна; и

– по многим показатељима и исхитреним (нестудиозним и неодговорним) у креирању централизованог (униформисаног, диригованог) универзитета на европским просторима

- сви документи европских асоцијација и центара за „епохалну“ реформу вишег и високог образовања (укључујући и Болоњску декларацију) воде у дубљу кризу овај степен образовања , понегде стварају хаотично стање, затварају врата истинским педагошким и организационим реформама у овим установама од стратешког интереса за развој друштва.”

И заиста: речи професора Пантића су се оствариле. Незадовољни студенти се буне, траже чак повратак „на старо“, осећају се преварено и опљачкано.

Крај свему се ни не назире.

Министарство просвете је 2009. усвојило нови Закон о основама образовања и васпитања, опет не консултујући стручну јавност. Ускоро су, и то после штрајкачког притиска просветара, морали да га, макар козметички мењају, да би пред крај власти Тадића и компаније нудили нови модел образовања, који је подразумевао сасвим нове ствари: од школовања деце код куће до потпуног занамеривања образовања зарад „дечјих права“ и сличних Њу Ејџ смицалица.

А образовање је ресурс 21. века, попут хране и чисте воде. Без њега неће бити слободних држава и срећних народа.

Како би се хаос (у нашим главама, пре свега, али и у образовном систему) могао победити, зна се. Још 2005. године Унија синдиката просветних радника Србије дала је, за сада неостварени (осим козметичких покушаја и писања стратегије образовања која је, углавном, списак лепих жеља), предлог:

“1. Обезбедити свеопшти консензус свих друштвено-политичких снага како би се реформа образовног система одвијала независно од политике актуелне владајуће гарнитуре.

2. С тим у вези, омогућити јавну расправу у којој ће учествовати сви заинтересовани субјекти: Влада са ресорним министарством, Национални просветни савет, универзитети, Академија, цркве, политичке партије, родитељи, просветни радници, стручна удружења...

3. Прогласити образовање стратешким националним интересом и у складу са тим реформисати школско законодавство.

4. Омогућити да кључни носиоци реформе образовања (посебно наставних планова и програма) буду просветни радници (практичари), јер су они непосредно и у највећој мери суочени са свим проблемима образовања.

5. Израдити Белу књигу образовања у којој ће бити извршена темељна анализа тренутног стања у школству и бити указано на његове кључне проблеме, те формулисати основне циљеве обра-зовања и магистралне правце његове реформе.

6. Извршити потпуну деполитизацију образовних институција.

7. Утврдити стратегију економско-привредног развоја друштва, како би образовни систем обезбеђивао одговарајуће стручне људе.

Модел сличан овом применила је Словенија у својој, доста успешној, реформи образовања.”

Надамо се да ће овај предлог некоме, коме је стало до будућности наше деце, помоћи као Аријаднина нит у изласку из лавиринта. Иначе ће наша деца знати да броје само до 500.

Пост скриптум

Одговоре на питања за милион и два милиона долара већ знате (али, паре је већ потрошила жутокрака власт, па нема ко да вам исплати награду); одговор на питање од три милиона долара је да је иза свих ових реформи до сада углавном стајала Тинде Ковач – Церовић, Сорошева верна ученица, која је недавно напустила Министарство просвете, и кренула у неку нову мисију „отвореног друштва“.

Кога ће сада професор др Жарко Обрадовић, човек који се није мешао у свој посао (а није ни смео, јер иза Тинде Сорош су стајали, кажу, и Тадић и Мићуновић) изабрати за сараднике и којим ће путем кренути? Ово је питање од непроцењиве вредности.

Будућност наше деце је у питању, и зато морамо бити будни!

извор

[Dulcinea 1862]

Zlatni papagaju,sve ovo je tacno i toliko smo vec pisali o ovim problemima,ali uzalud. Ni ova vlada ne donosi promene (kako bi kad nam isti ljudi kroje sudbinu i odlucuju o obrazovanju nase dece) vec pogorsanje.

Sad ce dati na razmatranje predlog da deca vise ne smeju da ponavljaju razred.

Bicemo gori od Amerikanaca koji ne znaju koliko drzava se nalazi u sastavu Sad (npr.).

Ljuta sam mnogo!

[Šećerlema 359]

Gledala sam davno jednu emisiju Majkl Mura i ostala mi je u pamćenju jedna rečenica...Kome treba zdrava, pametna i nezadužena nacija?

[Comsi-Comsa 778]

Da li je nekome dete zavrsilo treci razred osnovne skole, tj. sada krece u cetvrti. Moze li neko da mi prenese svoje iskustvo iz tog razreda. A je zavrsio drugi razred, odlican je do sada, medjutim imam utisak da nas ceka dosta teza godina u trecem razredu. Imal li neko na sta da mi skrene paznju, na neko odredjeno gradivo ili sl. Hvala svima unapred!

[zlatni papagaj]

Da li je nekome dete zavrsilo treci razred osnovne skole, tj. sada krece u cetvrti. Moze li neko da mi prenese svoje iskustvo iz tog razreda. A je zavrsio drugi razred, odlican je do sada, medjutim imam utisak da nas ceka dosta teza godina u trecem razredu. Imal li neko na sta da mi skrene paznju, na neko odredjeno gradivo ili sl. Hvala svima unapred!

Немам дете тог узраста, али не треба се плашити било чега, чак ни посебно обраћати пажњу, једноставно, како дете расте, тако се и градиво повећава али све опште учешће детета у друштвеном животу. Стога, само полако, пратите заједно (колико сте у могућности, наравно) програм, погледајте садржаје уџбеника, разговарајте о свим новим предметима и предавачима,видећете, неће бити већих проблема.

Свако добро!

[zlatni papagaj]

Ево на тему инклузије:

Не сме се експериментисати са образовањем деце, посебно деце из осетљивих група, јер је штета вишеструка.

30.08.2012

Уводне напомене

Велики број земаља је са спровођењем инклузивног образовања почео знатно раније него Србија. Могло би се рећи да је управо то требало да буде олакшавајућа околност, због доступности информација о позитивним и негативним ефектима инклузије, јер претпостављамо да се такво истраживање морало спровести пре прављења било какве стратегије. Ово се нарочито односи на земље из непосредног окружења у којима је по нашим сазнањима било више негативних ефеката.

Успешност спровођења инклузивног образовања као што је познато зависи од многобројних фактора тако да није случајно што су развијене земље развиле системе који могу да одговоре захтевима директних учесника. Стандарди и норме у тим земљама су прилагођени потребама сваког детета нудећи све врсте подршки које су му потребне од образовних, здравствених до социјалних. Законске регулативе су у складу са потребама инклузивног образовања и јасно су дефинисанe.

Од развијености земље у сваком погледу умногоме зависи који модел инклузивног образовања ће се спроводити, али је циљ исти - обезбедити сваком детету квалитетно образовање поштујући његове могућности, способности и потребе. Финансијска средства опредељена за реализацију овог „Пројекта„ у Србији су огромна као и број људи који је учествовао у промовисању и прављењу стратегије. Да би се било који пројекат успешно имплементирао а касније и заживео у систему, потребно је да има: јасно дефинисане циљеве и задатке, циљну групу, детаљан план активности, високо професионалне стручњаке одговарајућих профила, адекватан буџет, мониторинг, евалуацију као и да буде поткрепљен научно истаживачким и другим валидним аргументима да би оправдао своју примену.

Како ствари тренутно стоје чини се да готово ништа није јасно дефинисано сем ко ће сносити одговорност, а то су увек они који само треба да буду извршиоци лоше осмишљених стратегија а уједно и жртве. Кућа се никада није градила од крова!

Просветни радници из праксе ни овога пута нису испунили критеријуме за учешће у креирању модела инклузивног образовања као и у случају некадашњег усмереног образовања које никоме није донело никакво добро, напротив. Питање је ко поставља критеријуме и о каквој врсти подобности се ради ако то није стручна, и једина која је прихватљива, заснована на дугогодишњем искуству у раду са децом? Законом је предвиђено да сва деца имају право на образовање што ми у потпуности подржавамо али под условом да се задовоље образовне и друге потребе сваког детета у зависности од његове специфичности.

Без обзира да ли дете похађа редовну или школу за децу са сметњама у развоју, да ли је у питању даровито, просечно или дете са сметњама у развоју, треба му понудити квалитетно образовање сходно његовим способностима, које спроводи кадар који има стручне компетенције и знања. Кадар који је потребан да би се задовољили захтеви инклузивног образовања производи држава на својим факултетима тако да би требало бити јасно дефинисано шта ради учитељ, дефектолог, психолог или било који стручњак у школи. Концептуална апсурдност по питању стручних компетенција је готово невероватно осмишљена. То би било исто као дати пристанак кардиологу да лечи или оперише око а очном лекару срце са образложењем да обојица раде у болници тј. баве се медицином. У свим струкама је потпуно јасно одређено ко је у чему стручан и коме треба поверити одређени посао, осим у просвети.

Инстант семинари засновани на теорији никада не могу обезбедити стручно знање које се стиче прво школовањем а затим радом, па зато нема потребе инсистирати да свако ради све само да би се задовољила прописана форма.

У прилог тврдњи да стратегија није осмишљена на прави начин као и да много тога није јасно дефинисано говори и Закон о основама система образовања и васпитања који је ово питање регулисао само са два члана. Импровизација инклузивне школе која деци не нуди ништа сем места у неком разреду у редовној школи може се пре третирати као експеримент у коме су покусни кунићи деца, њихови родитељи и наставници. Управо овако су чланови Уније синдиката просветних радника као и родитељи деце са сметњама у развоју која похађају редовне школе а који су присуствовали Конференцији одржаној 7 - 8. јула у Крушевцу описали ситуацију у којој се тренутно налазе. Остала су бројна питања на која ни Министарство просвете нема одговоре а рекло би се ни решења.

Дилеме и нејасноће

На основу планираних и до сада само делимично извршених припрема за имплементацију инклузивног образовања, просветни радници Србије сугеришу одлагање поменутог процеса, док се не створе услови који су императив за спровођење инклузивног образовања тј. квалитетног образовања за сву децу без обзира да ли они имају сметње или не. Постоји пуно дилема и нејасноћа као и ставова које доводе у сумњу могућност спровођења инклузивног образовања у овом тренутку и у оваквом облику од којих смо навели само мањи број.

1. Сматрамо да нису извршене адекватне припреме редовних основних школа за прихват деце са сметњама у развоју, почев од уклањања физичких и других баријера, преко недовољно обучених кадрова, до недостатка адекватне опреме, средстава и учила, нарочито оних без којих одређене категорије деце са сметњама не могу да похађају наставу (нпр: лап топ са говорним софтвером, Брајева машина, прилагођене клупе и намештај, оловке...)

2. Јавност није довољно упозната са карактеристикама и проблемима деце са појединим врстама ометености и није извршена довољна сензибилизација деце без ометености, њихових родитеља, наставника редовних школа и шире социјалне средине, што укључује дуготрајно медијско и едукативно деловање у сврху рушења погрешних представа и смањења предрасуда и социјалне дистанце.

3. Није јасно дефинисан проблем потребе, начина и видова пружања додатне подршке деци са сметњама у редовном образовном систему, обзиром да се ради о деци са различитим врстама сметњи(телесним, сензорним, интелектуалним или менталним...) – ко су носиоци тог процеса, који су начини, динамика, средства и како ће се та подршка финансирати.

Напомињемо да учитељ не може имати знање за рад са децом са сметњама у развоју после неколико сати одслушаних семинара јер се ради о науци а не о занату за који се може обучити на организованом курсу. Зашто дефектолог није обавезни стручни сарадник у редовној школи поред педагога и психолога ако је циљ да деца и наставници добију компетентну стручну подршку. Питамо се ко о свему овоме одлучује и ко све ово финасира?

4. Став готово свих просветних радника а може се рећи и родитеља да потпуна инклузија није добро решење што и Закон на срећу подржава, бар за сада, па предвиђа могућност уписа деце у „специјалну школу“ на основу мишљења надлежног лекара и интерресорне комисије.

Предлажемо да се децидно утврде пре свега категорије деце које могу похађати редовне школе као и категорије деце која се упућују на школовање у специјалне школе. Сматрамо да деца са најтежим врстама и степенима ометености, као што су деца са умереном и тежом менталном ретардацијом, деца са тежим облицима аутизма, деца са комбинованим сметњама, најтежим сензорним сметњама, као и деца са тешким бихејвиоралним и емоционалним проблемима и психозама треба да се образују и даље у установама по специјализованим, прилагођеним, програмима, јер је то у њиховом најбољем интересу. Специјалне школе пружају функционална знања кроз рад у малим групама, где је могућ индивидуални приступ сваком детету од стране дефектолошког, за то обученог кадра, док су групе у редовним школама велике за такав начин рада, а знамо да једино он даје резултате.

5. Састав и ингеренције интерресорне комисије нису јасно дефинисани као ни начини на који ће се вршити процена способности детета, на основу које се упућује на одређени тип школовања. Чини се да родитељи имају искључиво право да одлуче о типу школе коју ће дете похађати, јер је њихова сагласност на одлуку комисије неопходна.

Искуство нам говори да је велики проценат родитеља деце са сметњама у развоју, нарочито деце предшколског и млађег школског узраста, субјективан у жељи да дете буде део редовног образовног система, чак и онда када је јасно да то није одговарајуће решење за дете.

Такође велики број родитеља деце са посебним потребама потиче из социјално депривираних средина, ниског је образовања, а често се ради и о фамилијарној проблематици, па су то родитељи са озбиљним емоционалним, социјалним и интелектуалним проблемима који захтевају помоћ, подршку, едукацију и координатора- саветника који ће им помоћи у доношењу исправне одлуке у вези школовања детета.

Интерресорна комисија би у свом саставу по нашем мишљењу требала да има све релевантне стручњаке-лекара, психолога установе коју дете похађа или треба да похађа, дефектолога, социјалног радника и стручног координатора. из локалне самоуправе.

6. Није јасно на који начин родитељ који жели да упише дете у специјалну образовну установу може то и да учини, тј. која комисија, како и у ком саставу процењује и упућује дете на основу захтева родитеља.

7. Пошто је у закону дефинисан стручни тим школе, који чине педагог, психолог, логопед и дефектолог по потреби, тражимо појашњење због чега је дефектолог у инклузивној школи, где се предвиђа боравак двоје или троје деце са сметњама у развоју, у одељењу, само помоћни члан тима, који ће се ангажовати само у крајњој нужди, а да при том није разјашњен начин његовог ангажовања – да ли је он стално запослен радник школе или се ангажује хонорарно и по потреби и ко ће плаћати његов ангажман. На Факултету за специјалну едукацију и рехабилитацију (некад Дефектолошки факултет) образују се дефектолошки кадрови различитих профила (олигофренолози, логопеди, соматопеди, тифлолози, сурдоаудиолози) као и специјални педагози који су стручни за рад са децом која имају неку од наведених сметњи. Због чега су ти стручњаци занемарени када они представљају праву подршку деци са сметњама у редовној школи као и наставницима?

8. Није јасно шта значи крилатица: специјална школа као сервисни центар. Да ли ће то бити изабране школе или све школе које се баве образовањем и васпитањем деце са сметњама у развоју? На који начин ће дефектолошки кадар бити ангажован? Како ће школски психолог као носилац инклузивног процеса и „председавајући“ стручног тима, комуницирати са слабовидом, глувом или децом са аутизмом када у оквиру свог стручног школовања није едукован? Да ли постоји логично образложење, да не кажемо стручно, да дефектолог психологу пружа сервисне услуге, а не обратно, када су деца са сметњама у питању? Ко може бити персонални асистент и која је његова улога? Да ли је то адекватан термин? Садашње стање говори да то могу бити и другови из одељења, чланови породица...Ко ће уопште бринути о деци док су у школи која нису самостална у кретању и обављању радњи које су везане за неке од личних потреба?

9. Да ли ће учитељи у инклузивним одељењима имати веће плате, сходно оптерећењу, јер се то мора третирати као рад у отежаним условима? Учитељи и наставници су и сада оптерећени реализацијом наставног плана и програма који је преобиман а условљен бројем часова и роковима. Да ли се ико запитао како ти учитељи и наставници да поклоне пажњу сваком детету на начин који му је потребан и прихватљив ако у разреду имају дете са сметњама, даровито дете и још 28 са различитим захтевима и то све без помоћи и подршке? Министарство просвете и даље у први план ставља рационализацију, повећава број деце у одељењу а смањује број потребних стручњака. Наравно, та питања везана за рационализацију су јасно дефинисана законским регулативама.

10. Обзиром да се структура деце у школама за децу са сметњама знатно изменила тако да сада „ специјалну“ школу у највећем броју похађају деца са вишеструким (удруженим, различитим) и тежим сметњама, потреба за мултидисциплинарним тимом стручњака је нужна без обзира за коју врсту сметњи је школа специјализована. Флексибилност у законским регулативама која се ослања на потребе деце за одређеном врстом стручњака из области специјалне едукације и рехабилитације и унутрашњу организацију школе мора бити испоштована ако се залажемо за квалитетно образовање и третман деце са сметњама, нарочито вишеструким..

11. Наставни планови и програми као и методе рада у редовној школи су нефлексибилни, шаблонски, тј. применљиви су само за доминантну већину - нису прилагођени деци према њиховим развојним и образовним потребама. Да ли настава, образовање наставници и стручни сарадници треба да буду усклађени са потребама деце или ми нисмо добро схватили неке битне циљеве инклузивног образовања?

12. Индивидуални образовни планови за децу са сметњама, нарочито интелектуалним се своде на смањење програма и постављање минималних захтева, начин оцењивања у односу на другу децу такође није јасан. Шта је очекивати у вишим разредима када се зна да знатан број деце без сметњи има проблема у савлађивању градива? Да ли је поента да се деца са сметњама преводе из разреда у разред или да се направе адекватни програми према развојним карактеристикама и образовним потребама?

13. Који су механизми и инструменти који ће подстаћи успостављање сарадње између редовних и специјаних школа?

14. Која је процедура преласка деце из специјалне у редовну школу и обрнуто, јесу ли су дефинисани услови? Да ли се ради на усклађивању наставних планова и програма за децу са лакшим сметњама који би им то омогућили? На који начин ће се оцењивати деца са сметњама у редовној школи а на који у школи за децу са сметњама у развоју?

15. Да ли ће ЦЕНУС-ом бити уважене промене и потребе које су настале у васпитно- образовним установама увођењем инклузивног образовања које су довеле до промене структуре деце, потребом за увођењем нових кадрова, финансирања новонасталих потреба?

16. Да ли је Министарство просвете у сарадњи са Министарством здравља и рада и социјалне политике направило стратегију о инклузији обзиром да је то пример добро организоване државне политике када је реч о овом питању?

17.Да ли Министарство просвете има довољан број адекватних стручњака који се бави проблематиком деце са сметњама у развоју у својим секторима?

Инклузија се може спровести у инклузивном друштву које је спремно да стави на располагање деци све што им је потребно, зато стратегија мора бити добро осмишљена а циљеви јасно дефинисани као и расположива средства и ресурси.

Не сме се експериментисати са образовањем деце, посебно деце из осетљивих група, јер се тиме губи драгоцено време раног третмана, али и опада квалитет васпитно-образовног система и поверење родитеља у тај систем.

Да ли је квалитетно образовање свима доступно?

Изражавамо бојазан да ће се непланским и стихијским увођењем инклузије у наше школе смањити квалитет образовања деце без ометености, при чему посебно мислимо на надарену децу, која и сама захтевају посебан приступ и подршку. Они су будући репрезенти ове земље у свим областима и заслужују максималну пажњу и услове образовања који прате њихов развојни ниво.

Да ли им је такво образовање доступно у садашњем систему? Без адекватне стручне подршке и адекватних планова и програма инклузивно образовање нема своју сврху. Сваки стручњак у просвети има своју јединствену улогу и компетенцију коју је стекао образовањем на одређеном факултету и ставио на располагање деци у циљу обезбеђивања квалитетног образовања. Да ли је квалитетно образовање свима доступно? Одговор је да би могло бити само под условом да свако ради посао за који се школовао, а сви заједно на изградњи образовног система у којем ће свако дете добити најбоље у складу са својим способностима и потребама.

Наташа Селић, дефектолог, вођа тима

Марина Станић, .дефктолог

Снезана Марковић, учитељица

Катарина Томић, дефектолог

Милорад Ђонрић, професор физичког васпитања у спец. школи(са својим ученицима освоји прво место на свету у зимским спортовима)

Светлана Симовић, дефектолог

Славица Петровић, дефектолог

извор: http://www.dverisrpske.com/sr-CS/vesti/2012/avgust/inkluzija-eksperiment-ili-strategija.php

[MatroNadja 7362]

Ima li neko ovde malih maturanata? Je l' mna-in Milos mozda sad polagao malu maturu? Kakve se to gluposti desavaju? Citala sam i ne mogu da se opasuljim. Moja generacija je prva kojoj je uvedena mala matura i tada je bio haos, ali nesto posle toga nisam vise cula za takve baljezgarije sve do ove godine. Ma je l' moguce da ce im ponistiti jedan deo ispita?

[Moja pesmica 5388]

Ponistena su oba ispita.

Obicno me ne doticu vesti, ali za ovo nemam reci. Bas sam besna. Deca su bez veze imala tremu, bili pod velikim stresom, a isto i roditelji. A da ne govorim koliko je novca ulozeno u privatne casove. Sad mogu da pljujem drzavu, al potrosicu previse energije na to, al to nece resiti ama bas nista.

SRAMOTAAAAAAAA!!!!!!!!!!!!!

[Schveca 16171]

Pa zar se neće ponoviti ispit? Kako poništeni, na osnovu čega će se upisivati u srednje škole?

[Tangerine 10579]

Vi ste iznenađeni što naš ministar (čija deca idu u FRANCUSKU školu na Senjaku) OPET nije imao šta pametno da smisli, pa će upisivati decu na osnovu uspeha iz osnovne škole? To ne samo da je debilna odluka, nego nije uopšte praktična, jer će masa dece sada imati identičan broj bodova i ko zna kako će se davati prioritet pri popunjavanju odeljenja.

[Moja pesmica 5388]

Pa zar se neće ponoviti ispit? Kako poništeni, na osnovu čega će se upisivati u srednje škole?

Nema ponavljanja ispita, pa zamisli da deca moraju opet da prolaze kroz muke.

A bodovanje ce biti na osnovu uspeha iz 6, 7. i 8. razreda i + diplome sa republickih takmicenja u 8. razedu.

Ma katastrofa.

[Schveca 16171]

Pa to je totalno bezveze... ja sam tako upisala srednju, bez prijemnog... to je bilo '99. i zbog bombardovanja nije bilo prijemnog.. meni je bilo svejedno jer sam bila vukovac, ali znam da je baš bio haos, jer je masa dece imala isti broj bodova

[Moja pesmica 5388]

I kao njih par krivaca je uhapseno, a ministar nepismenjak i dalje sedi u svojoj koznoj fotelji. Kako se ono kaze Pojeo vuk magarca.

Pa ja ne znam sta bih radila da je moje dete polagalo tu tzv. malu maturu, ne znam koga bih pre tukla.

Tangerino, ti nasi ministri su samo manekeni, oni pricaju sta im se servira.

BESNA SAM!!!!

[zlatni papagaj]

Не знам зашто, али, не осећам ништа посебно поводом тога што се догодило са полагањем пријемних испита. Уствари, вероватно зато што је цео систем образовања катастрофалан,па када се овако шта деси, у опште се не изненадим !?

[Tangerine 10579]

Za sebe lično, uvek sam najviše nade polagala u prijemni ispit (prvo za srednju 1999. kad ga je svega nekoliko škola imalo osim moje, pa onda za fakultet) zato što je javna tajna kako se po školama masovno pumpaju ocene deci kojoj "trebaju" za prosek (kao da na sličan način ne trebaju svima). U odeljenju smo sigurno svi imali po neku osobu kojoj bi se dvojka iz matematike na volšeban način na kraju godine pretvorila u peticu jer, Bože moj, juri Vukovu diplomu. A onda dođe prijemni i ta ista osoba "kiksne" i onda su krivi ti što sastavljaju prijemni, a ne ona zato što je imala nominalne a šuplje petice.

Uopšte mi se ne sviđa ovo rešenje, ali, u pravu ste -- na kraju će biti: pojeo vuk magarca.

[Moja pesmica 5388]

Не знам зашто, али, не осећам ништа посебно поводом тога што се догодило са полагањем пријемних испита. Уствари, вероватно зато што је цео систем образовања катастрофалан,па када се овако шта деси, у опште се не изненадим !?

U pravu si, imamo godina koliko imamo, videli sta smo videli i mnoge stvari nas ne mogu iznenaditi. Ali svaki normalan roditelj se trudi da pomogne svome cedu da upise zeljenu skolu. Odose pare, zivci, dani i sta na kraju-skandal. Jedni se izvinjavaju, drugi se hapse, treci placu. A kao pojedinac ne mozes nista da promenis.

I takooooo....

[zlatni papagaj]

Нисам неактиван тип, обично кад нешто није у реду, борим се да исправим, променим. Не би ни писао и качио овде свашта нешто да не мислим да треба да се нешто мења, ради и да нема сврхе то радити.

Међутим, овде је нешто сасвим друго, цео систем је уништен! Тек када буде почело школовање за моје дете, има да вриштим до неба шта све од новотарија и будалаштина се протура и подмеће. Како ли ће бити испратити цео програм наставе, уџбенике, предаваче, ваннастване активности ...

КАТАСТРОФА, али, не зато што је све то тешко за нас, родитеље, него зато што су се у систему образовања изређали које - какви реформатори, преводе "коштану" убацују у наставни програм Хари потера а избацују нпр. Мешу Селимовића и ко зна шта све не још. Последња ствар коју сам чуо, можда је не проверено, чувена Венеова збирка задатака из математике не одговара не знам чему, има грешке и сл. !?

Нисам паметан, биће ваљда неко нормалан да ово мало преусмери у неком, нормалнијем, смеру, па макар се вратили на систем образовања из осамдесетих, седамдесетих али, уз нормално модернизацију, интернет, рачунарске технологије итд.

Поздрав

[Moja pesmica 5388]

Ma lako cu se ja snaci sa ubacivanjem/izbacivanjem kojecega. Sa svojim detetom cu stvoriti nas mali mikro univerzum pa cemo se boriti za nase bolje sutra i sta valja ili ne. A sta cu sutra sa ovim budalama koji ce nasu decu da izlazu stresu da bi rekli puj pike ne vazi.

Svaka tebi cast, Zlatni, sto tako javo menjas stvari ili ukazujes na mane. Ja nisam takva, ja gledam sebe, kako sebe da promenim na bolje, pa onda da se bacim na sirenje vrlina, pozitivne energije na ljude koji su pored mene, ako me razumes.

I nikada necu prestati da verujem da ce nam biti bolje, kad pogledas i nije nam tako lose, zivi smo i zdravi.

[Dulcinea 1862]

Tacno je da su ponisteni rezultati srpskog i matematike i da ce se deca upisivati prema uspehu iz skole i rezultatima takmicenja.Bruka i sramota sta se desava! Ministar se sakrio u neku misju rupu,a preko svojih glasnika porucuje da nece podneti ostavku,zasto bi,pa nije on kriv?! Jedan japanski ministar je posle onog razornog zemljotresa podneo ostavku iako ne moze covek da kontrolise prirodu.A ovaj nas????

Novina u obrazovanju je povratak u socijalizam-smanjuje se broj casova i izbornih predmeta (a koji su to predmeti jos niko ne zna.S druge strane,svake godine se uvode novi predmeti,a sad vise ne vaze.Koja je to logika,ne znam i nista mi nije jasno).Tako da cemo od ove skolske godien imati jos veci broj nezaposlenih.

[Ivančica 939]

A hoće se stvarno od sledeće godine za srednju polagati pet predmeta?

Šta će toliko da polažu?

[zlatni papagaj]

Ево за образовне раднике / професоре који прате форум један занимљив текс:

Рајна Драгићевић: Ви сте професори!

Драги моји студенти, поштоване колеге, будући професори,

На дан када смо прослављали ваше апсолвентско вече, одложен је матурски испит малих матураната јер су се тестови које је требало да попуњавају појавили у јавности. Овај догађај само је једна од бројних манифестација урушености нашег просветног система, као и друштвеног система у свим областима. Долазећи на ваше вече и гледајући вас онако дотеране,насмејане, младе и пуне позитивне енергије, размишљала сам о томе хоћете ли успети да задржите тај оптимизам и када дипломирате и када се суочите с ниским платама, недовољним уважавањем професорске професије, прилично незаинтересованим ученицима, родитељима који су увек на страни своје деце (чак и ако је то нањихову штету), различитим притисцима и омаловажавањем. Mного тога око вас убијаће вам мотивацију.

Ипак, ако мене питате, на листи врхунских занимања налазе се следећа: професор, лекар, адвокат, судија, инжењери, још једном, професор. Ако питате све родитеље овог света чиме би желели да се њихова деца баве, одговориће вам на исти начин.

Разноразни неписмени и полуписмени људи данас себе олако могу назвати некаквим пи-аровима или менаџерима, необразоване водитељке себе зову новинаркама, а фолк-певачице уметницама, да и не говорим о арт директорима, бизнис консултантима, бек-офис администраторима, велнес консултантима, ивент координаторима, копи-принт оператерима, маркетинг консултантима, офис-асистентима, портфолио-менаџерима, продукт дизајнерима. Иза звучних назива занимања најчешће се крију фолиранти који мисле да се углед може стећи преко ноћи, крију се они који нису имали издржај да заврше факултет који су започели, они који мењају занимања и професије као прљаве чарапе. Немојте заборавити да се професором, лекаром или судијом нико не може самопрозвати.Поносите се својим занимањем које се може стећи само упорним, вредним радом, одрицањем, неспавањем и вишегодишњим самосавладавањем и самоодрицањем. Не дозволите да вам бахати, хвалисави и самоуверени власници разноразних ресторана, фирми, приватних авиона, луксузних станова држе лекције о успеху,јер ВИ СТЕ ПРОФЕСОРИ, а они су само власници квадратних метара!

Покушавају да омаловаже професорско занимање... Имајте на уму то да сте ви чувари достојанства своје професије. Звање професора стиче се са пуно труда, али још више муке треба уложити у знање како носити туважну титулу. Водите рачуна о начину на који се понашате и када нисте у школи,размишљајте о свом одевању, ставу, односу према колегама, према ученицима и њиховим родитељима. Ако себе срозате у сопственим очима, онда ће вас и околина гледати са омаловажавањем. Будите поносни, самоуверени, будите спремни да учите и да се доживотно усавршавате, јер ВИ СТЕ ПРОФЕСОРИ!

Волите своје ученике. Упознајте их са оним племенитим што носе у себи, а чега често нису свесни. Извуците оно најбоље из њих. Подигните им углед у њиховим сопственим очима. Нипошто им не поклањајте оцене, али им стално омогућавајте да поправе оцене које имају. Препознајте и поштујте њихов труд. Покажите им да могу бити успешни ако раде. Не убијајте им вољу. Професорски ауторитет не стиче се претераном строгошћу и самовољом, већ праведношћу и недвосмисленим договором којег обе стране треба да се придржавају. Хвалите најбоље јер ћете тиме инспирисати и остале да се потруде и понекад буду најбољи. Пружајте шансу многима да понекад буду најбољи. Немојте бити другари са својим ученицима и покушавати да им се на тај начин приближите. Ви треба да постављате правила у својој учионици, да одређујете границе, да држите конце у својим рукама, јер они су ученици, а ВИ СТЕ ПРОФЕСОРИ!

Не заборавите да ћете предавати главни предмет, први у рубрици у дневнику, и да ћете са својим ученицима проводити више времена од свих осталих професора. Ваш утицај на ученике биће најважнији. Будите свесни те одговорности. Као професори српског језика, ви сте чувари нашег језика и културе. Учите ученике да воле своју земљу. Често се може чути како професори својим најбољим ученицима саветују да што пре оду одавде. Почело је да се подразумева да је најбољи успех у школи сигурна пропусница за одлазак из Србије. Хајде да преокренемо перспективу! Укажите најбољим ученицима на то да треба да остану у Србији јер ће јој, као најбољи, помоћи да се опорави и постане боље место за живот. Не дозволите им да оду и да препусте земљу свакојаком олошу! Зацртајте им као животни задатак да се боре против живог блата у које тонемо. Усадите им осећај за друштвену одговорност и објасните им да ову земљу нико не може очистити осим њих. Ако се потрудите, видећете да ће вас ђаци послушати, јер ВИ СТЕ ПРОФЕСОРИ!

Будите уверени да семе свих економских, политичких, културних, моралних реформи у овој земљи може да проклија само у породици, али и у вашој учионици, и то управо на часовима српског језика и књижевности! Зато се трудите да будете узор својим ученицима. Крените у рат против свих старлета, спонзоруша, певачица, манекенки, тајкуна, бизнисмена ипобедите их. Ви им морате постати оријентациона тачка, светионик у животу! За тај рат имате 45 минута дневно скоро сваког радног дана, а то није мало. Победићете тако што ћете дати све од себе да саржаје које треба да представите својим ученицима учините занимљивим, узбудљивим, свежим. Успећете у томе само ако много знате, ако волите оно што радите и ако сте посвећени. Ученици то могуда препознају, и то непогрешиво. Не обазирите се на чињеницу да се неке ваше колеге не припремају за часове, да многи ништа не раде, а примају плату, не обазирите се на трулеж око себе и не предајте му се! Нека ваш час буде оаза знања у свеопштој пустињи, светла тачка у мраку, зрно смисла у бесмислу. Ви имате мисију: ако успете да повратите ауторитет школе и знања (а то се не може постићи ниједним законом, већ ентузијазмом професора), падаће као домине све препреке ка бољем животу у Србији. Од часа српског до економских реформи! Од часа српског до борбе против корупције! Од часа српског до космоса!

Ваша моћ је огромна и ваш задатак је од стратешког значаја. У томе је разлика између вас и разноразних менаџера, консултаната, координатора, администратора, оператера, богатих власника локала и осталих експерата за продавање магле. У њиховим рукама су пројекти, локали, авиони и камиони, а у вашим рукама је будућност ове земље. Никада немојте заборавити: ВИ СТЕ ПРОФЕСОРИ!

Проф. др Рајна Драгићевић

19.6.2013. године

[Smey 20894]

Nije fer iz još jednog razloga. Nije isto biti vukovac u Drinki i nekoj školi van grada, u seocetu. Trebalo bi da jeste, trebalo bi da je petica - petica, ali svi znamo da nije, nikad nije bilo. Ni sedamdesetih, ni osamdesetih.

Sad će najednom da se pojavi hilajdu vukovaca od kojekude i imaće totalnu prođu gde god im se prohte. A oni, moguće, nisu jednako kvalitetnog znanja kao neko čak i vrlo dobar iz škole gde konkurentnost i jače driblanje imaju uticaj na ocene.

Da ne budem loše shvaćena, ja sam od kojekude i nemam ništa protiv tog "kojekude" u geografskom i sociološkom smislu, Imam samo protiv trenutnih, novonastalih kriterijuma. Neće ovo na dobro izaći....

Ja sam, inače, za home schooling plus časovi u zajednici po izboru i tako ću školovati svoje dete.

[Dulcinea 1862]

Nije fer iz još jednog razloga. Nije isto biti vukovac u Drinki i nekoj školi van grada, u seocetu. Trebalo bi da jeste, trebalo bi da je petica - petica, ali svi znamo da nije, nikad nije bilo. Ni sedamdesetih, ni osamdesetih.

Sad će najednom da se pojavi hilajdu vukovaca od kojekude i imaće totalnu prođu gde god im se prohte. A oni, moguće, nisu jednako kvalitetnog znanja kao neko čak i vrlo dobar iz škole gde konkurentnost i jače driblanje imaju uticaj na ocene.

Da ne budem loše shvaćena, ja sam od kojekude i nemam ništa protiv tog "kojekude" u geografskom i sociološkom smislu, Imam samo protiv trenutnih, novonastalih kriterijuma. Neće ovo na dobro izaći....

Ja sam, inače, za home schooling plus časovi u zajednici po izboru i tako ću školovati svoje dete.

Ne slazem se! Ima mnogo skola u tim zabitima koje imaju stroge kriterijume i izvanredne rezultate,bolje od mnogih gradskih,npr.nekoliko prvih mesta na republickim takmicenjima! I tu ima konkurenicije i kriterijum ocenjivanja je visok! Ocene nastavnika veoma visoke u spoljasnjem vrednovanju. Pre ces su vecem gradu videti muvanje ocena i raznorazne spletke i gloposti.

Ivancice,za sad stoji da ce sledece godine polagati vise predmeta.Mada,ko zna sta ce sve da se desi do tad.Ta prica se povlaci vec 5 godina,pa jos nije zazivela.