Depresija POSLE porođaja

[Sandra990 0]

Da nije foruma ja bih poludela,odkada sam 'otvorila dusu' nekako mi je lakse...Mada i dalje jedva cekam da odem kod mojih.

Sva sreca pa zivim sa svekrom i svekrvom pa oni sada pricuvaju bebu kada je hocu da ohladim glavu

A najvise mi smeta taj posao mm,znam ja da on radi za nas,ali volela bih da vise vremena provodi sa nama,nekako mi nedostaje njegovo prisustvo,a dok sam bila trudna molila sam boga da ne dodje kuci da se odmorim ehehe...

My baby i treba da se smejemo,ipak imamo nesto najlepse u zivotu,vazno je da su oni zivi i zdravi,a mi smo sada na drugom mestu :* za tebe i bebu

Iste smo ti ali sve će proći veruj mi....I meni je nedostajao mm jer je radio po ceo dan u početku,samo što je kod nas situacija drugačija... moji žive u istom gradu i ja sam odmah otišla čim sam videla da mi je loše i da se sa mnom nešto dešava... Sve je to još taze i novo za tebe ali svi smo kroz to prošli... Želim ti svu sreću da to što pre prođe pa da se još malo smejemo ovim postovima!Poljubac za bebu i tebe!

[*Unina mama :-)* 226]

U pravu si IvanaKK.

Napisala sam jednan veliki post, ali sam ga ipak obrisala.

Reci cu samo: srecna sam sto sam ziva i svesna!

Lek koji sam sama sebi prepisala je: zaokupi misli, misli pozitivno. Budi jaka, misli na to kako si potrebna deci zdrava i prava. Nista nije konacno, jednog dana ce i tebi biti drugacije i bolje. Zivot je patnja, a ti se moras boriti, ako odustanes postaces senka koja nije potrebna nikome i koja ce dobiti nogu u dupe sa svojom patetikom.

U meni vlada borba i bice dobro dok god je ja bude umela kontolisati.

Bez obzira na sve, ja mislim za sebe da sam jaka osoba'- iako uglavnom ne delujem tako, stavise, delujem kao neko ko je uzasno nestabilan, ali to je samo neka moja persona'- maska, ja je tako zovem.

Ok, za onog ko me dobro poznaje i ima zelju za tim, mislim da je jasno. Za kratko vreme imala sam dosta kriticnih situacija. Ne secam se kad sam kod doktora bila, a onda u roku od dve godine milion nekih cuda. Vrhunac je bio preza facijalis ili strucno Bell' palsy. Nedelju dana pred porodjaj je dobijem. Inace, srecu da dobije ovako nesto ima svaka 100 000 osoba otp., zamisli. Ah, da, ja ne podnosim osecaj zarobljenosti, gusenja itd, osecaj kao da su mi vezane ruke. Ta pareza me je slomila totalno. Pa, onda na porodjaju, sve krenulo naopako, jedva zivu glavu iscupah. Jos se tresem kada se setim onih srcena ko iz dosijea x, a ja glavna uloga ali kao pacijent kom zivot visi o koncu i pozdravljanje sa njim...Imala sam srece, ali traume ostadose....

Opet ja odoh nasiroko! Sorry, ovo mi je slaba tacka i jos uvek su mi bliza ta secanja pa se lako izgubim.

Millar, bas mi je zao sto si kroz sve to prosla... Svidja mi se tvoje sadasnje razmisljanje. Samo ostani pri tome i ne razmisljaj vise o onome sto je bilo.... :-**** Vremenom sve dodje na svoje...

[*andjelcic* 11446]

Ni ja nisam bila u depresiji u trudnoci, bila sam jako srecna, vesela i pozitivna. Mislim da sam zracila srecom na kilometar.

Iako sam imala visokorizicnu trudnocu i konstantne stresove sa kontrolama, i pored toga smrtni slucaj jako bliske osobe, ja sam sve tesila i svima obecavala da ce sve biti u redu. Porodjaj je prosao da kazem dobro, i rodila sam lepog i zdravog decaka.

Ali, posle porodjaja me je sve snaslo. Prvog dana posle porodjaja pocela sam da placem, za sve sto sam prezivela prethodnih 9 meseci. Valjda u trudnoci nisam imala vremena za brigu, strahove, stres i plakanje, a posebno jer sam sama sebi branila bilo kakvu vrstu stresa da beba to ne bi dozivaljvala. Kada sam se probudila iz anestezije posle porodjaja, krenula je lavina tuge da izliva iz mene. Prvo sto me je potreslo je cinjenica da je moja beba uskracena za jednog dedu po kome nosi ime, pa onda to sto se od svekra nisam oprostila zato sto mi niko nije dozvoljavao da se ne bih potresala zbog bebe... a posebno sam se potresla kad sam se setila kroz sta sam sve prosla od kontrola i rizika u trudnoci dok se moj bebac nije rodio.

Kada sam shvatila da postoji stvorenje koje zavisi samo od mene i mog muza, i da mi moramo da mu pruzimo sve sto mu je potrebno da bi bio srecan, uhvatio me je neverovatan strah od toga da li ja to uopste umem, posebno jer sam prvog meseca vise vremena provela u bolnici odvojena od bebe zbog komplikacije posle porodjaja.

Sada je hvala bogu celo stanje proslo, mada me i dalje u trenucima hvata neka nenormalna tuga, a ni sama ne znam za cim. U stanju sam da me rastuze neke najsitnije stvari, neka sala ili neka tuzna vest koju cujem. Kada sam na tvu cula da je umrla zena posle porodjaja carskim rezom, odmah sam svoju bebu zamislila bez mene, i kako je sve to moglo i meni da se desi, ili mojoj sestri bliznakinji koja je takodje imala skoro carski rez. Tako neke crne misli mi ponekad padaju na pamet, ja stvarno ne znam zasto, brzo se razvedrim ali ne zelim da me hvataju ti napadi tuge i nadam se da ce uskoro i ovaj period proci...

[rijanama 1]

Пошто сам ишла једно 2 год на психотерапију (због траума из прошлости), др ми је рекла да то на шта се жалим (страх да не наудим беби и сл) је бејби блуз.

Мислим да је јако важно да се обраћамо за помоћ и психијатрима и свештеницима (ко је верник), јер нам они могу бити од велике помоћи у кризним ситуацијама. Сами свој лекар не можемо бити.

Tu se u potpunosti slazemo..isto sam isla kod psihijatra u 8.mesecu (kompulsivna-impulsivnost)...mada sam se vise lecila "Autosugestijom"da to ne treba da radim...a i uzimala bromazepame od 1.5mg..2-3 nedeljno...mislim da napredujem...

[natawyyy 203]

Moram i ja da kukam malo, valjda ce mi biti lakse jer ne mogu ni sa kim o ovome da pricam... Toliko mi se toga desilo ove godine, dobro mi mozak jos i izdrzava. Cetvrta godina srednje, ostala trudna sa deckom za kog sam odmah posle 4. i planirala da se udam, negodovanje mojih, strah, pritisak mojih da abortiram, strah kako ce drustvo reagovati... Ali sve sam izdrzala, MISLIM DA JE MOJA BEBA NAJJACE BICE NA SVETU, izdrzao je stresove, plakanja, svakodnevno dugo sedenje i hodanje i sada je tu, moj andjeo... A ja opet nikakva, ne mogu da nateram sebe da budem raspolozena, samo se svadjam sa mm, nikad ali nikad nisam bila ovakva, bila sam pedanterija nevidjena a sada nemam volje ni snage da bilo sta uradim, ne znam sta mi je, totalno sam zavisna od njega, ne znam sta bih bez mm radila, on prokuvava flasice, ma cak i cisti ponekad, sprema dohrane, pere pumpicu... I to izmuzivanje mi je tesko palo, ali sve za bebu, sad sam se vec navikla.. Majka mi je blizu, na 5 min hodan, sto mi je olaksavajuce... Jednostavno osecam da sam drugacija, samo sirim negativnu energiju, svi me nerviraju, kad neki dogadjaj prodje osecam se kao da ga nikad nisam ni dozivela, ne znam kako da vam objasnim, iako se sada sve sredilo, moji su ok, obozavaju bebca itd. Kako bih volela da ovo prodje, da se ne osecam ovako teskobno... Sve imam da budem srecna i jesam presrecna sam, imam dva andjela, samo sto kao da ponekad maglica padne na to... E dosaaadiiih Bolje sam u zadnje vreme, samo ponekad mi dodje... Smejem se ja cesto itekako, ko se ovde dopisuje samnom zna da se samo provaljujem, samo eto...

[natawyyy 203]

Naravno da ce da napreduje, deci je potrebno svasta nesto ali ponajvise mamina ljubav. Sacekaj da se malo jos oporavis, da se priviknes, da ti se smire hormoni, pa da vidis kako ce da bude jos bolje. A kad bebac krene da ti se smeje i da guguce...ihaaaaaj, ove faze se skoro neces ni secati :*

Ovo je tako ohrabrujuce i prelepo receno... Iako poruka nije meni poslata, hvala ti do neba !!!

[moonlight 137]

Moram i ja da kukam malo, valjda ce mi biti lakse jer ne mogu ni sa kim o ovome da pricam... Toliko mi se toga desilo ove godine, dobro mi mozak jos i izdrzava. Cetvrta godina srednje, ostala trudna sa deckom za kog sam odmah posle 4. i planirala da se udam, negodovanje mojih, strah, pritisak mojih da abortiram, strah kako ce drustvo reagovati... Ali sve sam izdrzala, MISLIM DA JE MOJA BEBA NAJJACE BICE NA SVETU, izdrzao je stresove, plakanja, svakodnevno dugo sedenje i hodanje i sada je tu, moj andjeo... A ja opet nikakva, ne mogu da nateram sebe da budem raspolozena, samo se svadjam sa mm, nikad ali nikad nisam bila ovakva, bila sam pedanterija nevidjena a sada nemam volje ni snage da bilo sta uradim, ne znam sta mi je, totalno sam zavisna od njega, ne znam sta bih bez mm radila, on prokuvava flasice, ma cak i cisti ponekad, sprema dohrane, pere pumpicu... I to izmuzivanje mi je tesko palo, ali sve za bebu, sad sam se vec navikla.. Majka mi je blizu, na 5 min hodan, sto mi je olaksavajuce... Jednostavno osecam da sam drugacija, samo sirim negativnu energiju, svi me nerviraju, kad neki dogadjaj prodje osecam se kao da ga nikad nisam ni dozivela, ne znam kako da vam objasnim, iako se sada sve sredilo, moji su ok, obozavaju bebca itd. Kako bih volela da ovo prodje, da se ne osecam ovako teskobno... Sve imam da budem srecna i jesam presrecna sam, imam dva andjela, samo sto kao da ponekad maglica padne na to... E dosaaadiiih Bolje sam u zadnje vreme, samo ponekad mi dodje... Smejem se ja cesto itekako, ko se ovde dopisuje samnom zna da se samo provaljujem, samo eto...

Natawyyy, opusti se, ta faza vrlo brzo prođe.

Malo se smire hormoni, privikneš se na sve i uhodaš se sa bebom, a posle je sve lako. I što pre zaboraviš na preteranu urednost, to bolje. Mužić i treba da pomogne na sve moguće načine, to radi za svoje dete i ženu i nemoj da se opterećuješ time, nego uživaj i raduj se što ne moraš sve sama. A kad te uhvate bubice, umesto da plačeš ili da se nerviraš i svađaš, napuni kadu vrelom kupkom i opusti se!

[IvanaKK 12]

Ovo je tako ohrabrujuce i prelepo receno... Iako poruka nije meni poslata, hvala ti do neba !!!

Nema na cemu, poznata mi je cela prica, Pa govorim iz svog iskustva da to sve prodje, samo jedna lepa stvar da se desi i pokrene lavinu drugih, a to lepo je neminovno, koji dan pre ili koji dan kasnije

[IvanaKK 12]

I jos nesto natawyyy...i ja sam svoju prvu kcerku rodila sa 19 godina, sto se mojima nikako nije dopalo, dugo nismo bili u sjajnim odnosima, jako su mi to zamerali, posebno sto sam birala stvarno loseg coveka (da ne bude zabune, loseg za mene, ne u globalu), sve je nekako islo naopako. Pa sam upisala fax, pa sam ga promenila, pa sam se u medjuvremenu razisla sa tim covekom, pa upoznala nekog drugog, dobila jedno dete sa njim, pa smo bili u jako losim odnosima kada se ona rodila, doslovno sam bila prepustena samoj sebi, pa smo se sredili, pa smo dobili i drugo dete, uglavnom, proslo je mnogo srecnih i nesrecnih dana, glavno je da smo i deca i on i ja i moji zivi i zdravi, da sve to dodje i prodje, samo se treba sto manje sekirati. Zato se ne daj, uzivaj u svakom danu i gledaj kako bebac raste, to ti je neponovljivo, a ovo ostalo nebitno.

[natawyyy 203]

I jos nesto natawyyy...i ja sam svoju prvu kcerku rodila sa 19 godina, sto se mojima nikako nije dopalo, dugo nismo bili u sjajnim odnosima, jako su mi to zamerali, posebno sto sam birala stvarno loseg coveka (da ne bude zabune, loseg za mene, ne u globalu), sve je nekako islo naopako. Pa sam upisala fax, pa sam ga promenila, pa sam se u medjuvremenu razisla sa tim covekom, pa upoznala nekog drugog, dobila jedno dete sa njim, pa smo bili u jako losim odnosima kada se ona rodila, doslovno sam bila prepustena samoj sebi, pa smo se sredili, pa smo dobili i drugo dete, uglavnom, proslo je mnogo srecnih i nesrecnih dana, glavno je da smo i deca i on i ja i moji zivi i zdravi, da sve to dodje i prodje, samo se treba sto manje sekirati. Zato se ne daj, uzivaj u svakom danu i gledaj kako bebac raste, to ti je neponovljivo, a ovo ostalo nebitno.

IvanaKK, ja te voliiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiim !!! Kako je lakse kad te neko razume, a ne moze te razumeti neko ko barem nesto slicno nije doziveo, hvala ti do neba, stvarno mi je lakse. Tesko je kad te tvoji ne razumeju, u mom slucaju otac, majka je bila za, kad cujes kao u fazonu pa rano je, pa mlada si... ALO LJUDI, NEKO KO NEMA I NE MOZE DA IMA DECE BI ITEKAKO VOLEO DA JE DOBIO DETE I U 15 GOD, A NE U 19, NAJGORA JE KAZNA NEMATI DETE, A JA SAM PRESRECNA JER IMAM JEDNO NAJSLADJE STVORENJE NA SVETU SA KOJIM SAM SE DO MALO PRE GOLICALA, KOJE MI SE SMEJALO I GUGUTALO!!! OBOZAVAM GA !!!

[IvanaKK 12]

Hehehehehehe, drago mi je da sam te razveselila i bar malo utesila :*

[Puslica 1384]

Budi jaka, misli na to kako si potrebna deci zdrava i prava. Nista nije konacno, jednog dana ce i tebi biti drugacije i bolje. Zivot je patnja, a ti se moras boriti, ako odustanes postaces senka koja nije potrebna nikome i koja ce dobiti nogu u dupe sa svojom patetikom.

E, ovo je potrebno ponavljati sebi po sto puta na dan, samo sto sam se ja dosta namucila, dok sam se natjerala da razmisljam ovako. Najteze se izboriti sam sa sobom!

[mig 11]

E drage moje evo i mene da malo kukam.Ponekad pozelim da sam stalno trudna i tako da uzivam ali i tome dodje kraj i dobijete dete kome treba da se radujete i budete beskrajno srecni!

Kod mene slucaj skroz obrnut,mislila sam da cu da uzivam ali toliko sam smorena za ovo kratko vreme da se prosto divim svim ljudima koji su odgajili decu i mislim kako je samo meni tesko,a nikad pre ne bih pomislila da ja nisam stvorena za tako nesto.Verovatno gresim,mogu ja da se izborim sa obavezama ali ono sto me muci je sto se danima osecam lose,iscrpljeno,neispavano i skoro nesrecno.Mm stalno radi nije kod kuce po 12 sati i kad dodje jako je umoran,sve se kao trudi da mi pomogne a mene to nervira,ja kao da ne zelim njegovu pomoc,a posle se skroz rastuzim kako ja sve radim sama kupam bebu,ustajem nocu,ljuljam ga dok place i mislim kao da sam sama sebi rodila bebu.

Prosto bih samo plakala a sramota me da se bilo kome i pozalim,mislim da me neko ko nema decu ne bi ni razumeo.Zivot se promeni i svesna sam toga samo sto mi se sad cini kao da cu stalno vrteti se u krug i necu stici nista da uradim kao npr.zavrsim faks a malo mi je ostalo,pocnem da raim i bavim se necim sto me ispunjava a da nije samo obaveza oko deteta.Volela bih da se sve ustali i normalno da se vratim zivotu,a cini mi se da se i odnos sa mm malo promenio odkako imamo bebu.Nekako vise nemamo vremena jedno za drugo,on umoran od svog posla a ja od vrtenja u krug po kuci.Nadam se da ce me neka od vas razumeti kako se osecam potpuno nemocno i tuzno...Sve ovo mi je tako jako tesko palo da nekad pomislim da sam nezrela za prihvatanje obaveza,grozno teko mi je da ovako nesto i napisem...

[FILIPA 73]

Mig draga...onaj ko kaže da te ne razumije, laže...mislim da smo sve prošle kroz isto ili slično stanje...Sve je stvar psihe i kako ćeš ti to sebi dočarati...

Zrelost ili nezrelost nema apsolutno nikakve veze sa tim...to će ti potvrditi Yelena C i Mirjana...jel tako cure?

Pokušaj da sebi nađeš neki izduvni ventil..meni je bio sljedeće:

Stanem na balkon i zagledam se u jednu tačku..duboko dišem...to traje možda 5 minuta...i srećna se vratim svome anđelu...

Nije sramota tražiti pomoć..pitaj nekoga da ti bar ručak skuha...mnogo će ti značiti...

Mi smo tu...kad god osjetiš neki ružan pritisak dođi nam da te opustimo...

[Ivančica 939]

E drage moje evo i mene da malo kukam.Ponekad pozelim da sam stalno trudna i tako da uzivam ali i tome dodje kraj i dobijete dete kome treba da se radujete i budete beskrajno srecni!

Kod mene slucaj skroz obrnut,mislila sam da cu da uzivam ali toliko sam smorena za ovo kratko vreme da se prosto divim svim ljudima koji su odgajili decu i mislim kako je samo meni tesko,a nikad pre ne bih pomislila da ja nisam stvorena za tako nesto.Verovatno gresim,mogu ja da se izborim sa obavezama ali ono sto me muci je sto se danima osecam lose,iscrpljeno,neispavano i skoro nesrecno.Mm stalno radi nije kod kuce po 12 sati i kad dodje jako je umoran,sve se kao trudi da mi pomogne a mene to nervira,ja kao da ne zelim njegovu pomoc,a posle se skroz rastuzim kako ja sve radim sama kupam bebu,ustajem nocu,ljuljam ga dok place i mislim kao da sam sama sebi rodila bebu.

Prosto bih samo plakala a sramota me da se bilo kome i pozalim,mislim da me neko ko nema decu ne bi ni razumeo.Zivot se promeni i svesna sam toga samo sto mi se sad cini kao da cu stalno vrteti se u krug i necu stici nista da uradim kao npr.zavrsim faks a malo mi je ostalo,pocnem da raim i bavim se necim sto me ispunjava a da nije samo obaveza oko deteta.Volela bih da se sve ustali i normalno da se vratim zivotu,a cini mi se da se i odnos sa mm malo promenio odkako imamo bebu.Nekako vise nemamo vremena jedno za drugo,on umoran od svog posla a ja od vrtenja u krug po kuci.Nadam se da ce me neka od vas razumeti kako se osecam potpuno nemocno i tuzno...Sve ovo mi je tako jako tesko palo da nekad pomislim da sam nezrela za prihvatanje obaveza,grozno teko mi je da ovako nesto i napisem...

Mig, draga – to što se tako osećaj može da se očekuje u početku, ipak se još prilagođavate nespavanju, obavezama, dojenju, ljuljanju – grčevi I ostalo. Ja te razumem, a ti meni veruj da će sve to da prođe, samo da beba ustali ritam spavanja I klopanja.. Jel ti muž oduvek radio toliko puno? Jel ima slobodne dane? Bilo bi lepo da kreneš da ga uključuješ kad kupaš bebu, nemoj da ne tražiš jer je umoran I da te posle nervira što ti ne pomađže – muškarci se teže snalaze u situacijama sa bebom (manje-više) I često im treba naglasiti šta I kako. Reci mu da ti pomogne, nek ti ne bude neprijatno. Ako je od onih što će ti reći da je umoran – reci da si I ti umorna I da ti treba pomoć. Ja verujem da on želi da ti pomogne, ali ne zna kako a I ne prilazi jer sve očigledno možeš sama I hoćeš sama da ga ne zamaraš.

Okreni list, uključi ga u kupanje, hranjenje, presvlačenje I videćeš da će biti mnogo bolje. Za to vreme će se I tvoji hormoni malo srediti I bićeš mnogo bolje.

[mig 11]

Da upravo tako,kao sve se vrti po stanu nesto bi dodao,prineo i slicno a ja kad ga vidim kako se spetlja bas mi dodje sve sama da uradim.Ali i njemu treba podrska,da mu stalno govorim kako on to zna kako mi znaci i tako dalje.Svesna sam da mu je sad sezona u poslu zato radi puno,kaze trudi se da dam zaradi za normalan zivot a meni nekad muka i od tih para kad mi nedostaje paznja i neka uteha.

Hvala vam na razumevanju devojke,potrudicu se bar koliko toliko da verujem da ce sve to proci a mora proci...Zelim samo da postanem veselija i zadovoljnija i da se to prosto vidi po meni a ne ovako to nisam JA.

[Ivančica 939]

Da upravo tako,kao sve se vrti po stanu nesto bi dodao,prineo i slicno a ja kad ga vidim kako se spetlja bas mi dodje sve sama da uradim.Ali i njemu treba podrska,da mu stalno govorim kako on to zna kako mi znaci i tako dalje.Svesna sam da mu je sad sezona u poslu zato radi puno,kaze trudi se da dam zaradi za normalan zivot a meni nekad muka i od tih para kad mi nedostaje paznja i neka uteha.

Hvala vam na razumevanju devojke,potrudicu se bar koliko toliko da verujem da ce sve to proci a mora proci...Zelim samo da postanem veselija i zadovoljnija i da se to prosto vidi po meni a ne ovako to nisam JA.

Proći će, narafski Samo ga podrži i podstakni da ti pomogne - istina ne mogu to oni kao mi , al treba ceniti svaki pokušaj - dok ne nauče i ne počnu bolje da se snalaze

Biće bolje, a i ti veselija :)

[*andjelcic* 11446]

Mig nemoj samo da se opterecujes. Ja te nenormalno dobro razumem, jer sam i ja skoro 2 meseca posle porodjaja bila u teskoj depresiji, preumorna... ali to je sve preko noci nestalo.

Imala sam svekrvu koja je non stop dolazila (iako nije zivela sa nama) i bila ovde danima i plakala za svekrom koji je par meseci pre toga preminuo. Kada sam otisla u bolnicu da se porodim svekrva je dosla kod nas u stan i okrecili su stan i napravili draciji raspored, ispreturali moje stvar i osecala sam se kao da nisam dosla u svoju kucu nego da sam upala u tudj stan sa sve bebom u narucju. Sve mi je tesko palo, moj povratak u bolnicu zbog komplikacije posle carskog reza (a beba kod kuce), svekrva sa svojom depresijom, promene u stanu, mm i dever koji su non stop bili umorni i radili dan i noc... a ja sama sa bebom, sama otkuvavala flasice, prala ves i peglala za bebu, mm i devera, plus svekrva koja se trudila da pomaze a samo je prckala, smetala i opterecivala me njenom depresijom.

Preko noci se maltene sve promenilo i postala sam zadovoljna svime. Navikla sam se. I sada me uhvati depresija i nervoza ali izduvni ventil mi je hobi kome sam ponovo pocela sve vise da se posvecujem. Cak sam zakazala izlozbu za 25ti decembar!

[paper_moon 16452]

Kod mene slucaj skroz obrnut,mislila sam da cu da uzivam ali toliko sam smorena za ovo kratko vreme da se prosto divim svim ljudima koji su odgajili decu i mislim kako je samo meni tesko,a nikad pre ne bih pomislila da ja nisam stvorena za tako nesto.Verovatno gresim,mogu ja da se izborim sa obavezama ali ono sto me muci je sto se danima osecam lose,iscrpljeno,neispavano i skoro nesrecno.Mm stalno radi nije kod kuce po 12 sati i kad dodje jako je umoran,sve se kao trudi da mi pomogne a mene to nervira,ja kao da ne zelim njegovu pomoc,a posle se skroz rastuzim kako ja sve radim sama kupam bebu,ustajem nocu,ljuljam ga dok place i mislim kao da sam sama sebi rodila bebu.

Draga potpuno je razumljivo što se tako osećaš,ali tvoj muž ne radi za sebe nego za tebe i bebu.Zamisli kako je onim majkama koje moraju nazad na posao kad beba ima 3 meseca,samo da ne bi izgubila posao od kojeg se hrani cijela porodica.Ja i muž zarađujemo zajedno,ne bismo mogli živjeti samo od njegove plate,osim da on radi što ti kažeš 12 sati dnevno.

Čime se bavi tvoj muž?Uključi ga po mallo,nemoj biti uogražena kao što sam ja bila,kao mogu sve sama.Imam jednu prijateljicu kojoj muž sve radi,ide do pošte vozi decu,ona samo kaže ti ćeš to bolje,ne znam ti ja.. Nego kod nas su žene navikle da budu super žene,dok se skroz ne skljokaju.Moramo biti i malo lukave..Druga stvar šta studiraš?Kad beba spava ti lepo čitkaj ispite,kao odmor od svega bez tenzije.Ma i da ga godinu dana spremaš ništa strašno,samo je bitan kontiuitet.Mene su ispiti izvukli iz depresije,verovala ili ne,kad mi je bilo najteže.Učila sam puno ne bi li skrenula misli na nešto drugo,a pri tom ostvarivala neki uspeh.

Kad postigneš nešto,biće ti lakše,i bićeš veselija.

To što sad nemate puno vremena jedno za drugo ništa strašno.Barem to vreme koje imate iskoristi kako treba,ispuni ga nežnošću,i ljubavlju.Kako je onim ženama što imaju muževe moreplovce,pa ih vide na 7 dana 2 put godišnje.Ti opet viđaš muža svaki dan.

Nadam se da sam ti pomogla bar malo.

[Neuhvatljiva 186]

Mig...sve prodilje imaju isti ili sličan osećaj, ali vremenom to prođe i bude daleko iza tebe, kada se više nećeš ni sećati tog perioda na taj način...

[*andjelcic* 11446]

Marijachi svaka cast za ucenje!!!! ))

[Topaz 120]

Jedno pitanje

Koji je kritičan period poslije poroda tj od kada i do kada je moguće da se javi poslije porođajna depresija?

[mig 11]

Kod mene se javila odmah po dolasku iz porodilista i jedva dolazim sebi ali navikavam se jer moram,polako popusta ali jos uvek ja nisam ja.

[IvanaKK 12]

Kritican period je koliko ja znam vreme babina, do dva meseca nakon porodjaja.

[Dirty Diana 0]

Mene je drzala malo vise od mesec dana, tacno koliko su babine, ali je sve proslo. I sve moje drugarice koje imaju bebe su otprilike bile u istoj situaciji. Sad je se i ne secam vise!